1. Шта хришћани морају радити како би истрчали трку за живот?

СВИ хришћани учествују у трци за живот. Било да смо тек почели да трчимо или у тој трци учествујемо већ годинама, морамо трчати све до самог циља. Савет који је у првом веку апостол Павле дао хришћанима у Филипима може и нама дати ветар у леђа и помоћи нам да истрчимо трку до краја. Када је Филипљанима стигло Павлово писмо, неки од њих су већ годинама верно служили Јехови. Добро су трчали, али Павле их је подсетио да морају трчати са истрајношћу. Желео је да се угледају на њега док трче ка циљу (Фил. 3:14).

2. Зашто је Павлов савет Филипљанима дошао у право време?

² Павлов савет Филипљанима дошао је у право време. Та скупштина се од самог почетка суочавала са непријатељством и прогонством. Павле и Сила су око 50. године стигли у Филипе прихвативши позив који су добили у визији да пређу у Македонију (Дела 16:9). Тамо су упознали жену по имену Лидија која је слушала и „Јехова је отворио њено срце“ да прихвати добру вест (Дела 16:14). Убрзо су се она и њен дом крстили. Међутим, Ђаво није седео скрштених руку. Људи из тог града одвукли су Павла и Силу пред градске поглаваре и оптужили их за изазивање немира. То је водило до тога да су Павле и Сила били ишибани, бачени у затвор и на крају протерани из града (Дела 16:16-40). Да ли су посустали у служби? Никако! А шта је било с браћом и сестрама у новоформираној скупштини? За сваку је похвалу што су и они истрајали. Нема сумње да су  Павле и Сила својим примером позитивно утицали на њих.

3. Чега је Павле био свестан и на која питања ћемо добити одговоре?

³ Павле је чврсто решио да не посустане (2. Кор. 4:16). Међутим, да би истрчао трку до краја, знао је да ће морати да остане усредсређен на циљ. Шта можемо научити од њега? Који примери у данашње време показују да можемо истрајати упркос проблемима? И како нада за будућност може ојачати нашу решеност да никада не посустанемо?

4. Како је Павле остао активан у служби упркос неповољним околностима?

⁴ Размислимо о томе колико је труда Павле улагао да би остао активан у служби у време када је написао посланицу Филипљанима. Пошто се налазио у кућном притвору у Риму, могућности за проповедање су му биле прилично ограничене. Па ипак, он је био заокупљен сведочењем свима који су га посећивали и писањем посланица удаљеним скупштинама. Слично томе, данас многи хришћани који су везани за кућу користе сваку прилику да разговарају о доброј вести са онима који их посећују. Осим тога, пишу охрабрујућа писма онима до којих Сведоци нису успели да дођу.

5. Према Филипљанима 3:12-14, шта је помогло Павлу да остане усредсређен на циљ?

⁵ Павле није дозвољавао да му пажњу одвуку ни постигнућа, а ни грешке из прошлости. Он је чак рекао и да му је управо то што се трудио да заборави оно што је иза њега помогло да досегне оно што је испред њега, то јест да успешно истрчи трку. (Прочитати Филипљанима 3:12-14.) Шта му је могло одвратити пажњу? Као прво, он је постигао изванредне ствари у јудаизму. Па ипак, на све то је гледао као на смеће (Фил. 3:3-8). Као друго, није дозволио да га сломи осећај кривице због тога што је раније прогонио хришћане. И као треће, није сматрао да је већ довољно урадио за Јехову. Постигао је много тога у служби иако је прошао кроз бројне кушње које су укључивале и затвор, бичевање, каменовање, бродолом, као и недостатак хране и одеће (2. Кор. 11:23-27). Међутим, без обзира на оно што је већ постигао и на то колико је пропатио, Павле је био свестан да мора наставити да трчи ка циљу. Исто тако морамо и ми.

6. Шта све може бити „оно што је иза“ што треба да заборавимо?

⁶ Како се и ми попут Павла можемо трудити да заборавимо оно што је иза нас? Неки од нас се боре са осећајем кривице због греха које су раније починили. Ако је тако и с тобом, зашто не би проучавао материјал који говори о Христовој откупној жртви? Проучавање, дубоко размишљање и молитва умногоме ће нам помоћи да умањимо непотребан осећај кривице. Можда ћемо чак и престати да кривимо себе због греха које нам је Јехова већ опростио. Размисли о још нечему што учимо од Павла. Неки су можда могли да изграде уносну каријеру, али су се ипак одлучили да се више посвете служби. Ако смо међу њима, да ли заборављамо оно што је иза тако што се не осврћемо чежњиво за приликама које смо можда пропустили? (Бр. 11:4-6; Проп. 7:10).  „Оно што је иза“ може се чак односити и на резултате које смо постигли у служби или кушње с којима смо се успешно изборили. Наравно, размишљање о томе како нас је Јехова благословио и како нас је током година подржавао може нас приближити њему. Међутим, никада не смемо престати да се трудимо мислећи да смо већ довољно учинили за Јехову (1. Кор. 15:58).

7. Према 1. Коринћанима 9:24-27, шта је потребно да бисмо победили у трци? Објасни.

⁷ Павле је добро разумео Исусове речи: „Снажно се напрежите“ (Лука 13:23, 24). Он је знао да се попут Христа мора напрезати до самог краја. Зато је живот једног хришћанина упоредио с трком. (Прочитати 1. Коринћанима 9:24-27.) Такмичар у једној трци остаје усредсређен на циљ и не дозвољава да му ишта одвуче пажњу. Примера ради, тркач у уличној трци можда пролази поред излога и других ствари које би му могле одвратити пажњу. Да ли би се зауставио да разгледа излоге? Наравно да не би ако жели да победи! У трци за живот и ми морамо пазити да нам нешто не одвуче пажњу. Ако смо усредсређени на свој циљ и снажно се напрежемо попут Павла, освојићемо награду!

8. О које три врсте проблема ће бити речи?

⁸ Размотримо сада три врсте проблема који нас могу успорити. Ради се о неиспуњеним очекивањима, губитку физичке снаге и дуготрајним кушњама. Примери оних који су истрајали у таквим околностима могу и нама користити (Фил. 3:17).

9. Како се осећамо када се наша очекивања не испуне?

⁹ Неиспуњена очекивања. Сасвим је нормално што једва чекамо да се испуне Јеховина обећања о будућности. То се види на примеру пророка Авакума. Када је рекао Јехови да једва чека да се оконча зло у Јуди, Јехова га је  охрабрио да настави да чека јер ће се та очекивања сигурно испунити (Авак. 2:3). Међутим, наша ревност може спласнути ако изгледа да се наше наде не остварују. Можемо се чак и обесхрабрити (Посл. 13:12). То се догодило на почетку 20. века. Тада су се многи помазаници надали да ће 1914. добити своју небеску награду. Пошто се то није догодило, како су они који су верно служили Јехови поднели то што се њихова очекивања нису испунила?

10. Како је један брачни пар реаговао када се њихова очекивања нису испунила?

¹⁰ Погледајмо пример двоје верних Божјих слугу који су се нашли у таквој ситуацији. Брат Ројал Спац се крстио 1908. када је имао 20 година. Био је сигуран да ће убрзо добити своју награду. Када је 1911. запросио своју девојку Перл, рекао јој је: „Знаш шта ће се догодити 1914. Зато ако желимо да се венчамо, боље да то урадимо што пре!“ Да ли су њих двоје одустали од трке за живот пошто 1914. нису добили своју небеску награду? Нису, јер им је првенствено било важно да верно служе Богу, а не да добију награду. Чврсто су решили да трче трку са истрајношћу. Ројал и Перл су остали верни Јехови све до краја свог живота на земљи много деценија касније. Сигурно једва чекаш да Јехова посвети своје име и потврди своје право да влада, као и да испуни сва своја обећања. Буди уверен да ће се све то догодити у време које је Јехова одредио. До тада, будимо заокупљени службом Богу и никада немојмо дозволити да нас неиспуњена очекивања обесхрабре или успоре.

11-12. Зашто можемо наставити да верно служимо Јехови иако имамо све мање снаге? Наведи пример.

¹¹ Губитак физичке снаге. За разлику од дословног тркача, не мораш бити физички снажан да би у духовном погледу напредовао. У ствари, многи који више нису физички јаки и даље жарко желе да духовно напредују (2. Кор. 4:16). На пример, брат Артур Секорд * је имао 88 година и био је везан за постељу. У бетелској служби је провео 55 година. Једном приликом га је медицинска сестра која се бринула за њега погледала и нежно му рекла: „Брате Секорд, ти си се потпуно потрошио у служби за Јехову.“ Артур, међутим, није живео у прошлости. Погледао ју је у  очи, насмејао се и одговорио: „Да, то је тачно. Али није важно оно што смо урадили, већ оно што ћемо радити од сад па надаље.“

¹² Можда служиш Јехови већ много година, али сада због нарушеног здравља више не можеш радити оно што си некада могао. Ако је тако, немој очајавати. Буди уверен да Јехова веома цени твој труд и да га неће заборавити (Јевр. 6:10). А што се тиче онога што сада чиниш, имај на уму да се оданост целом душом не мери оним колико радимо у служби за Јехову. Дубину наше оданости показујемо тиме што смо позитивни и што чинимо све што нам здравље допушта (Кол. 3:23). Јехова зна где су наше границе и не тражи од нас више него што можемо дати (Мар. 12:43, 44).

13. Како нас искуство Анатолија и Лидије храбри да наставимо да верно служимо Јехови иако смо прошли кроз многе кушње?

¹³ Дуготрајне кушње. Неке Јеховине слуге деценијама подносе недаће и прогонства. На пример, Анатолиј Мелник * је имао само 12 година када је његов отац ухапшен, затворен, а затим и прогнан у Сибир, више од 7 000 километара далеко од њиховог дома у Молдавији. Годину дана касније, Анатолиј, његова мајка и њени родитељи такође су прогнани у Сибир. С временом су могли да посећују састанке у суседном селу, до ког су пешачили 30 километара по снегу и изузетно ниским температурама. Касније је брат Мелник провео три године у затвору, одвојен од своје супруге Лидије и њихове једногодишње ћерке. Упркос невољама које су трајале годинама, Анатолиј и његова породица су наставили верно да служе Јехови. Он сада има 82 године и служи у Одбору једне подружнице у средњој Азији. Попут Анатолија и Лидије, учинимо све што можемо у служби за Јехову док истрајавамо као што смо то чинили и раније (Гал. 6:9).

14. Чега је Павле био свестан?

¹⁴ Павле је био уверен да ће истрчати трку и постићи свој циљ. Пошто је био помазаник, радовао се „награди небеског Божјег позива“. Међутим, био је свестан да мора наставити да трчи ка циљу ако жели да освоји ту награду (Фил. 3:14). Павле је једним занимљивим  поређењем помогао Филипљанима да се усредсреде на свој циљ.

15. Како је Павле поређењем о грађанству подстакао Филипљане да наставе да трче ка циљу?

¹⁵ Павле је подсетио Филипљане на њихово грађанство на небесима (Фил. 3:20). Зашто је то било важно? У то време, римско грађанство је било на великој цени. * Међутим, помазани хришћани су имали много вредније грађанство, оно које ће им омогућити много веће привилегије. Римско грађанство с тим није могло да се пореди. Из тог разлога је Павле охрабрио Филипљане да живе „животом достојним добре вести о Христу“ (Фил. 1:27). Помазани хришћани данас пружају одличан пример док се труде да освоје награду вечног живота на небу.

16. Према Филипљанима 4:6, 7, шта и даље треба да радимо било да се надамо вечном животу на небу или на земљи?

¹⁶ Било да се надамо вечном животу на небу или у рају на земљи, морамо наставити да трчимо ка том циљу. У каквим год околностима да се налазимо, не смемо се освртати на прошлост нити дозволити било чему да успори наш духовни напредак (Фил. 3:16). Можда изгледа да се наше наде не остварују или смо физички све слабији. Можда годинама подносимо недаће и прогонство. О чему год да се ради, не треба да се бринемо, већ да се усрдно молимо Богу, а он ће нам дати мир какав не можемо ни замислити. (Прочитати Филипљанима 4:6, 7.)

17. О чему ће бити речи у следећем чланку?

¹⁷ Попут тркача који је потпуно усредсређен на циљ док трчи последњу деоницу трке, будимо и ми усредсређени на предивна обећања о будућности док се приближавамо циљној линији. Напрежимо се колико год нам околности и снага дозвољавају. Шта треба да радимо да бисмо трчали у исправном смеру и темпом који можемо издржати? Следећи чланак ће нам помоћи да поставимо исправне приоритете и да разумемо шта је најважније (Фил. 1:9, 10).