Апостол Павле је хришћанима у Солуну написао: „Ако неко не послуша оно што смо рекли у овом писму, обележите га“ (2. Сол. 3:14). Раније смо сматрали да су те речи биле упућене старешинама. Ако је неко игнорисао библијска начела иако је више пута добио савет у вези с тим, старешине су пред скупштином могле да одрже говор упозорења. Након тог говора, објавитељи се више не би приватно дружили са обележеном особом.

Међутим, сада боље разумемо ово питање. Павлов савет се по свему судећи односи на одлуку коју сваки хришћанин треба сам да донесе у одређеним околностима. Зато нема потребе да старешине износе говор упозорења. Откуд ова промена? Размотримо у ком контексту је Павле дао овај савет.

Павле је приметио да неки у тој скупштини неуредно живе. Чак ни када су добили савет, нису хтели да се промене. Наиме, када је претходни пут био у Солуну, Павле је рекао: „Ако неко неће да ради, нека и не једе.“ Ипак, неки и даље нису хтели да раде и сами се издржавају, иако су могли. Осим тога, мешали су се у туђ живот. Како је требало да се остали поставе према таквима? (2. Сол. 3:6, 10-12).

„Обележите га“, каже Павле. Изворна грчка реч преноси мисао о томе да се препозна таква особа и да се буде свестан њеног лошег утицаја. Павле је ту смерницу дао целој скупштини а не само старешинама (2. Сол. 1:1; 3:6). Према томе, свако ко би приметио да неки суверник не слуша конкретан савет, престао би да се дружи с њим.

Да ли је то значило да се према таквој особи требало поставити као да је удаљена из скупштине? Не, зато што је Павле додао: „И даље [га] саветујте као брата.“ Дакле, требало је да браћа и сестре и даље разговарају с том особом на састанцима и да сарађују у служби, али не и да се приватно друже и проводе време с њом. Зашто? „Да би се постидео“, каже Павле. Сврха оваквог обележавања била је да се човек постиди због свог понашања и промени (2. Сол. 3:14, 15).

Како да знамо да ли да некога обележимо? Пре свега, треба да будемо сигурни да особа заиста неуредно живи, како је Павле рекао. Он није говорио о онима чије се одлуке у питањима савести и личног избора разликују од наших. И није мислио на оне који нас нечим повреде. Павле је имао на уму оне који добију јасан савет на темељу Божје Речи и свесно се оглуше о њега.

Ако приметимо да је неки наш суверник непослушан и тера по свом, a сами ћемо одлучити да се више не дружимо с њим. Пошто је то одлука личне природе, не треба о томе да разговарамо са другима, осим са члановима најуже породице. С том особом ћемо и даље разговарати на састанцима и ићи у службу. А када се поправи, можемо се дружити с њом и у слободно време.