Зашто је Исус непосредно пре смрти цитирао Давидове речи из Псалма 22:1?

Међу последњим речима које је Исус изговорио пре смрти биле су оне које су забележене у Матеју 27:46 и Марку 15:34: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Тиме су се испуниле Давидове пророчанске речи из Псалма 22:1. Исус то није рекао зато што је био разочаран или зато што му је у том тренутку ослабила вера. Он је у потпуности разумео зашто је било неопходно да умре и спремно је то прихватио (Мат. 16:21; 20:28). Знао је и да ће му Јехова пред смрт ускратити своју заштиту (Јов 1:10). То је омогућило Исусу да докаже да ће остати веран Јехови, без обзира на то колико ће његова смрт бити тешка (Мар. 14:35, 36).

Зашто је онда Исус изговорио те речи? Иако не можемо тврдити да знамо тачан одговор, размотрићемо неке од могућих разлога. *

Исус је можда хтео да нагласи да Јехова неће спречити његову смрт. Када је дошао тренутак да свој живот да као откупнину, Исус је то морао да уради без Јеховине помоћи. Тиме што је положио свој живот, „окусио [је] смрт за свакога“ (Јевр. 2:9).

Цитирајући један стих, Исус је можда желео да скрене пажњу на цео тај псалам.  У то време, Јевреји су напамет знали многе псалме. Кад би чули један стих из неког псалма, то би их подсетило на цео тај псалам. Ако је то био разлог, тиме би помогао својим следбеницима да се сете многих пророчанстава из 22. псалма, која су указивала на догађаје у време његове смрти (Пс. 22:7, 8, 15, 16, 18, 24). Завршни стихови тог псалма хвале Јехову и описују га као Краља над целом земљом (Пс. 22:27-31).

Исус је можда хтео да нагласи да је недужан. Он је на незаконитом суђењу проглашен кривим за хулу на Бога и осуђен на смрт (Мат. 26:65, 66). Чланови суда су током ноћи на брзину окупљени и одржано је суђење којим су прекршене све законске процедуре (Мат. 26:59; Мар. 14:56-59). Цитирајући псалмистине речи, Исус је можда желео да скрене пажњу на то да ничим није заслужио такву казну.

Исус је можда желео да подсети друге да то што пати не значи да је изгубио Јеховину наклоност. И Давид, који је написао 22. псалам, доживљавао је патње, али то није значило да је изгубио Јеховину наклоност. Давидово питање није било показатељ слабе вере. Јехова је и даље био уз њега, а у наставку овог псалма се види да је био уверен у то да Јехова избавља своје слуге (Пс. 22:23, 24, 27). Исто тако, иако је Исус, „Син Давидов“, патио на мученичком стубу, то није значило да је изгубио Јеховину наклоност (Мат. 21:9).

Исус је тим речима можда желео да покаже колико му је тешко због тога што му је Јехова ускратио заштиту, што је било неопходно да би доказао своју оданост Богу. Јехова није намеравао да његов Син пати и умре. Исус није урадио ништа лоше, али након побуне Адама и Еве, било је неопходно да пати и умре како би одговорио на Сатанине оптужбе и платио откупнину за човечанство (Мар. 8:31; 1. Петр. 2:21-24). То би било могуће само ако би први пут у животу накратко остао без Јеховине заштите.

Исус је можда желео да наведе своје следбенике да размишљају о томе зашто је Јехова дозволио да умре на мученичком стубу. * Знао је да ће се многи спотаћи због тога што умире као злочинац (1. Кор. 1:23). Али ако би његови следбеници размишљали о главном разлогу његове смрти, схватили би њено право значење (Гал. 3:13, 14). Разумели би да није убијен зато што је починио неки злочин, већ да би омогућио спасење људима.

Шта год да је био разлог да цитира Давидове речи, Исус је знао да је Јеховина воља да он умре на мученичком стубу. Убрзо након што је поновио речи из 22. псалма, рекао је: „Довршено је!“ (Јов. 19:30; Лука 22:37). То што му је Јехова накратко ускратио заштиту омогућило је Исусу да доврши све због чега је био послат на земљу, као и да испуни све што је о њему „написано у Мојсијевом закону, у Пророцима и у Псалмима“ (Лука 24:44).