Заклетва се дефинише као „свечана изјава да ће онај који је даје говорити истину, вршити дужност и слично“. У неким земљама, они који дају заклетву позивају се на Бога као на сведока. Заклетва може бити усмена или писмена.

Неки људи мисле да је погрешно заклињати се зато што је Исус рекао: „Не куните се никако [...] Кад кажете: ’Да‘, нека то значи ’да‘, а кад кажете: ’Не‘, нека то значи ’не‘. Што је више од тога, од Злога је“ (Мат. 5:33-37). Наравно, Исус је знао да је Мојсијев закон налагао одређене заклетве и да су се у прошлости верне Божје слуге у неким приликама заклињале (Пост. 14:22, 23; Изл. 22:10, 11). Знао је и да се Јехова заклињао (Јевр. 6:13-17). Према томе, Исус није хтео да каже да никада не треба да изговоримо заклетву. Он је само желео да упозори људе да се не заклињу у вези с безначајним стварима или нечим што не би имало сврху. Према томе, кад дамо неко обећање, увек треба да га испунимо јер Јехова то очекује од нас.

Како онда треба да поступиш ако се од тебе тражи да даш заклетву? Најпре размисли да ли можеш да је испуниш. Ако ниси сигуран, боље је да се не заклињеш. Божја Реч нас упозорава: „Боље је да не дајеш завет него да даш завет па да га не испуниш“ (Проп. 5:5). Затим размотри библијска начела која се тичу те заклетве и поступи у складу са својом хришћанском савешћу. Која су нека од тих начела?

Неке заклетве су у складу с Божјом вољом. На пример, Јеховини сведоци размењују завете приликом склапања брака. Ти завети су једна врста заклетве. Младенци пред Богом и присутнима обећавају да ће се волети, поштовати и бринути једно о другом „све док [су] обоје живи“. (Други на венчању можда не изговоре исто од речи до речи, али ипак дају завет пред Богом.) Након тога се проглашавају мужем и женом. Њихов брак треба да буде доживотна заједница (Пост. 2:24; 1. Кор. 7:39). Такав завет је сасвим на месту и у складу с Божјом вољом.

Неке заклетве нису у складу с Божјом вољом. На пример, прави хришћанин се никад не би заклео да ће оружјем бранити земљу или да ће се одрећи своје вере у Бога. Тиме би прекршио Божје заповести. Пошто служимо Јехови, ми нисмо „део света“ и зато не учествујемо у сукобима и ратовима (Јов. 15:19; Ис. 2:4; Јак. 1:27).

 Неке заклетве су ствар савести. Понекад је потребно да неку заклетву сагледамо у светлу Исусових речи: „Дајте, дакле, цару царево, а Богу Божје“ (Лука 20:25).

Примера ради, претпоставимо да је један хришћанин поднео молбу за држављанство или за пасош неке земље, а онда сазна да се од њега очекује да се закуне на верност тој земљи. Ако би се таквом заклетвом обавезао да ће урадити нешто што је у супротности с Божјим законом, његова савест обликована на темељу Библије не би му дозволила да изговори ту заклетву. Међутим, можда ће му власт те државе дозволити да донекле измени текст заклетве како би могао да је изговори чисте савести.

Тиме што би положио измењену заклетву, хришћанин би по свему судећи поступио у складу с начелом из Римљанима 13:1, где се каже: „Нека сваки човек буде подложан властима.“ Пошто Јехова очекује од нас да слушамо власт кад год је то могуће, хришћанин би могао закључити да нема ничег погрешног у томе да положи такву заклетву.

Важно је узети у обзир своју савест и ако се приликом полагања заклетве од нас очекује да користимо неки објекат или направимо неки гест. Да би потврдили да говоре истину, древни Римљани и Скити заклињали су се својим мачем који је био симбол моћи бога рата. Грци су приликом заклетве подизали руку према небу. Тако су признавали да постоји виша сила којој су људи одговорни за све што говоре и раде.

Наравно, Јеховин слуга се никад не би заклео над неким националним симболом који је повезан с лажном религијом или му се указује посебна част. Али шта ако се на суду од тебе тражи да ставиш руку на Библију и закунеш се да ћеш говорити истину? Можда ћеш одлучити да поступиш тако будући да су се и верне Божје слуге заклињале уз неки гест (Пост. 24:2, 3, 9; 47:29-31). У том случају, имај на уму да се на тај начин заклињеш пред Богом да ћеш говорити истину. Зато буди спреман да тако одговориш на свако питање које ти буде постављено.

Пошто много ценимо наше пријатељство с Јеховом, пре давања заклетве треба да уз молитву размислимо шта се од нас очекује. Важно је да будемо сигурни да тиме нећемо прекршити неко библијско начело или повредити своју савест. Ако одлучимо да дамо заклетву, морамо је и испунити (1. Петр. 2:12).