Сврха онога што пише у Поновљеним законима 22:25-27 није била првенствено у томе да се докаже да је мушкарац крив, будући да је он већ сматран кривим. Сврха је била да жена буде ослобођена кривице. Погледајмо контекст.

У претходним стиховима говори се о мушкарцу који је „у граду“ имао полни однос с девојком која је била верена. Учинивши то, био је крив за прељубу, будући да се на верену девојку гледало као да је у браку. Шта се може рећи за њу? Она „није викала у граду“. Да је то урадила, други би је сигурно чули и одбранили. Међутим, она није викала. Према томе, и она је починила прељубу, па су зато обоје проглашени кривима (Пон. зак. 22:23, 24).

У Закону се затим наводи следећа ситуација: „Али ако човек у пољу наиђе на девојку која је верена, па је ухвати и легне с њом, тада нека се погуби само човек који је легао с њом, а девојци немој учинити ништа. Она није починила грех због ког заслужује смрт, јер је то као кад неко нападне свог ближњег и убије га. Он је девојку која је верена нашао у пољу и она је викала, али није било никога да је избави“ (Пон. зак. 22:25-27).

У овом случају се сматрало да је жена недужна будући да се није могло доказати другачије. Претпостављало се да је она „викала, али није било никога да је избави“. Дакле, она није починила прељубу. Међутим, мушкарац је био крив за силовање и прељубу зато што је ухватио девојку која је била верена и легао с њом.

Иако је сврха овог закона била да жену ослободи кривице, мушкарац је с правом био проглашен кривим за силовање и прељубу. Можемо бити сигурни да су судије темељно истражиле тај случај и донеле одлуку у складу с начелима која је Бог јасно поновио више пута (Пон. зак. 13:14; 17:4; Изл. 20:14).