Рођен сам 1927. у градићу надомак Чикага, у Сједињеним Државама. Моји родитељи су имали петоро деце – Џету, Дона, мене, Карла и Џој. Сви смо донели одлуку да служимо Јехови најбоље што можемо. Џета је била у другом разреду Библијске школе Галад 1943. Дон је позван у Бетел у Бруклину 1944, Карл 1947. и Џој 1951. године. Њихов добар пример, као и пример наших родитеља, оставио је снажан утисак на мене.

Отац и мајка су читали Библију и волели су Бога, а ту љубав су усадили и у нас децу. Али отац је изгубио поштовање према црквама када се у Европи као војник борио у Првом светском рату. Мајка је била пресрећна што се вратио жив, па је предложила да заједно оду у цркву, као што су и раније имали обичај. На то је отац рекао: „Ја ћу те отпратити до цркве, али нећу ући унутра.“ На питање зашто неће, одговорио је: „Током рата сам гледао како свештеници који припадају истој религији благосиљају војнике зараћених страна и њихово оружје. Да ли Бог стварно подупире обе стране у рату?“

Једног дана док је мајка била у цркви два Јеховина сведока су дошла на наша врата. Понудили су оцу два тома књиге Светло, у којима се објашњавала библијска књига Откривење. Оца је то занимало, па је узео књиге. Када их је мајка видела, и она је почела да их чита. А онда је једног дана у локалним новинама прочитала обавештење да постоји могућност да се помоћу тих књига проучава Библија. Одлучила је да оде на наведену адресу. Када је стигла тамо, врата је отворила једна старија жена. Мајка ју је, држећи у рукама те књиге, упитала: „Да ли овде проучавате ове књиге?“ Жена је одговорила: „Да, душо, слободно уђи.“ Следеће седмице мајка је повела и нас децу са собом, а након тога смо редовно одлазили тамо.

На једном састанку водитељ ме је замолио да прочитам Псалам 144:15, где пише да су они који служе Јехови срећни. Јако ми се свидео тај стих, као и друга два која сам том приликом чуо – 1. Тимотеју 1:11, где се  каже да је Јехова срећан Бог, и Ефешанима 5:1, где смо подстакнути да се угледамо на Бога. Закључио сам да је велика част то што могу служити свом Створитељу и да треба да будем срећан и захвалан због тога. Током читавог живота трудио сам се да тако и буде.

Најближа скупштина је била у Чикагу и до ње смо имали 30 километара. Али ипак смо ишли на састанке и тако сам све боље разумео Библију. Сећам се да се једном приликом Џета јавила за коментар. Док сам је слушао, помислио сам: „И ја сам то знао. Могао сам и ја да подигнем руку.“ Тако сам почео да се припремам и да коментаришем својим речима. Што је још важније, духовно сам напредовао, баш као и моја браћа и сестре. Крстио сам се 1941.

У посебном сећању ми је остао конгрес који је одржан 1942. у Кливленду. Програм је путем телефона преношен на преко 50 локација широм Сједињених Држава. Спавали смо у шаторима у близини Кливленда, као и многа наша браћа и сестре. Тако смо практично формирали једно камп-насеље. У то време је беснео Други светски рат и код људи се видела све већа нетрпељивост према Јеховиним сведоцима. Увече, након конгреса, гледао сам како група браће паркира своје аутомобиле тако да им фарови буду усмерени ка излазу из кампа. Договорили су се да у сваким колима остане по један од њих и да целе ноћи чувају стражу. Ако би приметили неку опасност, требало је да упале предња светла како би заслепили нападаче и да затрубе сиренама. Остали би онда знали да се нешто дешава и притрчали би у помоћ. Помислио сам: „Јеховин народ је спреман за било коју ситуацију!“ Зато сам се осећао сигурно и могао сам мирно да спавам. Ништа лоше нам се није десило.

Када сам се годинама касније присећао тог конгреса, схватио сам да се код моје мајке није могла приметити ни трунка бриге нити страха. Имала је потпуно поверење у Јехову и његову организацију. Никада нећу заборавити добар пример који нам је оставила.

Мало пре тог конгреса, мајка је постала стални пионир и зато је током програма пажљиво пратила говоре у којима је било речи о пуновременој служби. Док смо се враћали кући с конгреса, рекла је: „Волела бих да наставим са пионирском службом, али значила би ми ваша помоћ око кућних послова.“ Хтели смо да јој помогнемо и зато је свако од нас добио по једну или две собе које је требало да средимо пре доручка. Кад бисмо отишли у школу, мајка би најпре прегледала собе да види да ли је све у реду и тек онда би отишла у службу. Иако је имала пуне руке посла, увек је добро бринула о нама деци. Кад год бисмо дошли кући на ручак и кад бисмо се вратили из школе, она би увек била ту за нас. Понекад смо након наставе ишли са њом у службу и тако смо видели шта у ствари значи бити пионир.

Са пионирском службом сам почео када сам имао 16 година. Премда мој отац у то време још увек није био Сведок, занимало га је како се сналазим у служби. Једно вече сам му рекао да колико год се трудим, никако не могу  да нађем неког ко жели да проучава Библију. Мало сам застао, а затим сам га питао: „Тата, је л’ би ти хтео да проучаваш Библију са мном?“ Он је размислио на тренутак и одговорио: „Па, што да не!“ Мој први библијски курс је био с мојим оцем! Био сам јако срећан због тога.

Проучавали смо књигу „Истина ће вас ослободити“. Како је време одмицало, схватио сам да ми отац помаже да темељније проучавам и да будем бољи учитељ. На пример, једне вечери, након што смо прочитали одломак, он је рекао: „Јасно ми је шта пише у књизи. Али како знаш да је то истина?“ Тада нисам имао одговор на то питање, па сам рекао: „Сада не могу да ти то докажем, али до следећег курса пронаћи ћу неке доказе.“ То сам и урадио. Пронашао сам библијске стихове који подупиру оно што смо проучавали. Тако сам заправо научио да истражујем и од тада сам се боље припремао за курс. Захваљујући томе, није само мој отац духовно напредовао него и ја. Он је примењивао оно што је учио и крстио се 1952.

Са 17 година сам се одселио од куће. Отприлике у то време, Џета a је постала мисионарка, а Дон је позван у Бетел. Обоје су уживали у својој служби. Њихов добар пример је позитивно утицао на мене, па сам предао молбу за Галад и за Бетел и препустио све у Јеховине руке. На крају сам позван у Бетел 1946.

Током година сам радио у разним одељењима, тако да сам научио много тога. Током 75 година колико служим у Бетелу, научио сам доста тога око штампања, књиговодства, набавке и отпреме. Што је најважније, доста тога сам научио слушајући јутарњи библијски програм и бетелска предавања.

Много тога сам научио и од свог млађег брата Карла, који је дошао у Бетел 1947. Он је дубоко проучавао Библију и био је одличан учитељ. Једном приликом сам га питао да ми помогне око предавања. Пронашао сам гомилу материјала, али нисам знао како да све то употребим. Он ме је једноставно питао: „Која је тема твог говора?“ Одмах сам схватио поенту – користи само онај материјал који је повезан с твојом темом. То је била лекција коју никада нисам заборавио.

Да би неко био срећан у Бетелу, не сме да запостави службу проповедања, а у њој може доживети многе лепе ствари. Никада нећу заборавити шта нам се догодило једне вечери док смо били у служби проповедања  у Бронксу, у Њујорку. Један брат и ја смо отишли код жене која је раније узела Стражарску кулу и Пробудите се! Након што смо се представили, рекли смо: „Данас желимо да поделимо са људима неке охрабрујуће мисли из Библије.“ Она је рекла: „Ако се ради о Библији, слободно уђите.“ Прочитали смо јој неколико стихова о Божјем Краљевству и новом свету и поразговарали о њима. То је по свему судећи оставило снажан утисак на њу, јер је следеће недеље позвала неколико пријатеља да нам се придруже. Она и њен супруг су се касније крстили и верно су служили Јехови.

Неких десетак година сам тражио животног сапутника, а онда сам упознао своју супругу. Пронашао сам одговарајућег брачног друга зато што сам се молио Јехови у вези с тим и размишљао о својим животним циљевима, о томе шта желим да нас двоје радимо након венчања.

Након конгреса који је одржан 1953. на стадиону Јенки, упознао сам сестру по имену Мери Ањол. Она је била у другом разреду школе Галад заједно са мојом сестром Џетом и њих две су биле сараднице у мисионарској служби. Мери ми је одушевљено причала о томе како је служити на Карибима и о библијским курсевима које je тамо водила. Полако смо увидели да имамо исте духовне циљеве, заволели смо се и венчали се у априлу 1955. Мери је стварно била прави дар од Јехове и у много чему сам могао да се угледам на њу. Радосно је обављала сваки задатак који је добила, била је вредна, увек је бринула о другима и служење Јехови јој је било на првом месту у животу (Мат. 6:33). Провели смо три године у покрајинској служби, а онда смо 1958. позвани у Бетел.

Много сам научио од Мери. На пример, након што смо се венчали, одлучили смо да сваког дана заједно читамо Библију, углавном око петнаестак стихова. Након што би их неко од нас прочитао, поразговарали бисмо о њима и о томе како можемо да их применимо у животу. Мери би често поменула неке ствари које је научила у Галаду и мисионарској служби. Ти разговори са њом су ми много помогли да побољшам квалитет својих говора, као и да пажљивије бирам речи када желим да охрабрим неку сестру (Посл. 25:11).

Моја драга Мери је преминула 2013. Једва чекам да је поново видим у новом свету, а до тада сам одлучан да и даље учим и да се свим својим срцем ослањам на Јехову (Посл. 3:5, 6). Кад размишљам о томе шта ће све Јеховине слуге радити у рају на земљи, то ме радује и теши. Сигурно ћемо још много тога научити о нашем Величанственом Учитељу. Иако не знам чему ће нас он све још учити, много сам му захвалан за све оно чему ме је до сада поучио, као и за његову незаслужену доброту, коју сам осетио на толико много начина.