ПРЕ него што се вратио на небо, Исус је рекао својим ученицима: „Бићете ми сведоци [...] све до краја земље“ (Дела 1:8). Како су први хришћани гледали на тај задатак, што им је и помогло да га успешно обаве?

Професор са Оксфордског универзитета Мартин Гудман каже да су „хришћани сматрали да им је дужност да проповедају, по чему су се издвајали од припадника свих других религија у Римском царству, па и од припадника јудаизма“. Исус је ишао од места до места да би проповедао. Прави хришћани су разумели да, по узору на њега, треба да проповедају „добру вест о Божјем краљевству“ и траже људе који желе да чују истину (Лука 4:43). Међу хришћанима су постојали и „апостоли“, што је израз који се односи на људе који су послати да проповедају (Мар. 3:14). Исус је својим следбеницима заповедио: „Идите и стварајте ученике од људи из свих народа“ (Мат. 28:18-20).

Иако апостоли одавно више нису на земљи, многе Јеховине слуге су попут њих веома ревне у проповедању. На позив да више проповедају, та браћа и сестре одговарају: „Ево мене, мене пошаљи“ (Ис. 6:8). Неки од њих, као што су хиљаде мисионара који су завршили школу Галад, преселили су се у далеке земље. Други су се преселили на неко подручје у својој земљи. Многи су научили страни језик како би помогли некој скупштини или групи која проповеда на том језику. Они можда нису имали идеалне околности и можда им није било баш лако да то ураде. Међутим, били су спремни да се жртвују зато што воле Јехову и људе. Пажљиво су прорачунали  трошак, то јест размислили о свему, и затим су спремно урадили оно што су могли (Лука 14:28-30). Њихова помоћ свима много значи.

Међутим, немамо сви исте околности. Не може се свако преселити на подручје где постоји већа потреба или научити неки језик. Како онда можемо бити попут мисионара у својој скупштини?

Хришћани из првог века су ревно проповедали, али вероватно се већина њих није преселила на неко друго место и нису били мисионари. Па ипак, и за њих је важио следећи подстрек: „Проповедај добру вест, потпуно изврши своју службу“ (2. Тим. 4:5). Заповест да се проповеда добра вест о Краљевству и да се стварају ученици важи за све нас. Заправо, можемо бити попут мисионара и у својој скупштини. На које начине?

На пример, мисионари у некој страној земљи морају да буду прилагодљиви да би били успешни на новом подручју. Да ли можемо нешто да научимо од њих? Да ли смо испробали све што се тиче проповедања на подручју наше скупштине или бисмо можда могли да пробамо нешто ново? На пример, браћа су 1940. била подстакнута да једном седмично учествују у новом виду службе — сведочењу на улици. Да ли учествујеш у тој грани службе? Да ли си можда размишљао о томе да сведочиш помоћу сталака с литературом? Да бисмо ревно и радосно проповедали, треба да позитивно гледамо на све видове службе и да будемо спремни да испробамо неке нове.

Они који су се преселили на подручје где је већа потреба за објавитељима или проповедају на неком страном језику обично су вешти објавитељи. Зато су од велике помоћи својим новим скупштинама. На пример, они предводе у служби проповедања. Поред тога, мисионари често предводе и у самој скупштини док се за то не оспособе друга браћа. Ако си крштен брат, да ли си размишљао о томе да служиш браћи и сестрама као слуга помоћник или старешина? (1. Тим. 3:1).

Осим што ревно учествујемо у служби и прихватамо задужења у скупштини, постоји још много тога што можемо урадити за браћу и сестре у својој скупштини. Било да смо млади или стари, мушкарци или жене, сви можемо јачати друге (Кол. 4:11).

Да бисмо могли да помогнемо суверницима, потребно је да их добро познајемо. Библија нас подстиче: „Размишљајмо једни о другима“ (Јевр. 10:24). Те речи показују да, иако не желимо да задиремо у приватност наше браће, треба да се трудимо да их упознамо и разумемо и да сазнамо шта им је потребно. Можда је потребно нешто практично урадити за њих. С друге стране, можда им је потребна само подршка или охрабрење из Библије. Немају само старешине и слуге помоћници одговорност да помажу суверницима. Истина, у одређеним ситуацијама ће некој браћи и сестрама само они моћи да помогну (Гал. 6:1). Међутим, сви можемо помагати старијима или породицама које се суочавају с неким проблемима.

Примера ради, Салваторе је био веома забринут за своју породицу када је упао у финансијске проблеме због којих је морао да прода фирму, кућу и многе вредне ствари. Једна породица из скупштине је то приметила. Помогли су Салватореу и његовој жени да нађу посао и пружили су им новчану помоћ. Такође су многе вечери провели с њима слушајући их и храбрећи их. Развило се пријатељство које сада већ дуго траје. Обе породице се радо сећају времена које су проводиле заједно током тог тешког периода.

Као прави хришћани, ми радо говоримо о својој вери. Попут Исуса, желимо да сви сазнају за дивна обећања из Библије. Чак и ако не можемо да се преселимо на неко друго подручје, треба да чинимо добро другима. За то свакако имамо прилику у својој скупштини (Гал. 6:10). Ако се дајемо за друге, бићемо срећни и доносићемо „плод у сваком добром делу“ (Кол. 1:10; Дела 20:35).