Реч „амин“ потиче из хебрејског језика и значи „тако је“ или „нека буде тако“. Изведена је из хебрејске речи која значи „бити веран“, „поуздан“. Понекад се користила у правним случајевима. Када би онај ко се заклиње рекао „амин“, тиме би потврдио да је оно што говори заиста истина и да прихвата последице оног што је речено (Бр. 5:22). То што је неко пред другима рекао „амин“ била је за њега додатна мотивација да одржи дату реч (Нем. 5:13).

Реч „амин“ се на веома упечатљив начин користи у 27. поглављу Поновљених закона. Након што су Израелци ушли у Обећану земљу, окупили су се између горе Евал и горе Гаризим да би чули одредбе Закона. Требало је не само да саслушају како гласи Закон већ и да кажу да ли га прихватају. То су и учинили када су рекли „амин“ након што им је прочитано какве су последице непослушности (Пон. зак. 27:15-26). Замисли како је то звучало када је на хиљаде мушкараца, жена и деце гласно узвикнуло „амин“ (Ис. Нав. 8:30-35). Сигурно су целог живота памтили тај тренутак. Ти Израелци су одржали своју реч јер у Библији стоји: „Израел је служио Јехови док је Исус био жив и док су биле живе старешине које су надживеле Исуса и које су знале све што је Јехова учинио за Израел“ (Ис. Нав. 24:31).

И Исус је речју „амин“ потврђивао да је оно што каже истина, али је то чинио на јединствен начин. Он је реч амин (која је најчешће преведена речју „заиста“) користио  као увод у оно што ће рећи а не као одговор на неку изјаву. Понекад ју је поновио и два пута заредом (Мат. 5:18; Јов. 1:51). На тај начин је уверавао оне који су га слушали да им говори целу истину. Могао је да говори с таквом сигурношћу јер га је сам Бог овластио да испуни сва његова обећања (2. Кор. 1:20; Откр. 3:14).

Израелци су користили реч „амин“ када су хвалили Јехову и упућивали му молитве (Нем. 8:6; Пс. 41:13). Када су на крају нечије молитве рекли „амин“ показали су да се слажу са оним што је речено. Сви присутни су на тај начин учествовали у молитви и тиме славили Јехову. Тако је било и када је краљ Давид унео ковчег савеза у Јерусалим. Уследила је прослава током које је упућена упечатљива молитва у облику песме, забележена у 1. Летописа 16:8-36. Сви су били толико дирнути тим речима да су рекли „’Амин!‘, и хвалили су Јехову“. Њихов једногласан одговор је увеличао ту прилику.

Хришћани из првог века су такође изговарали реч „амин“ када су узвисивали Јехову. Библијски писци су је често спомињали у својим посланицама (Римљ. 1:25; 16:27; 1. Петр. 4:11). У Откривењу се описује и како духовна бића на небу славе Јехову говорећи: „Амин! Хвалите Јах!“ (Откр. 19:1, 4). Први хришћани су имали обичај да на састанцима након молитве кажу „амин“ (1. Кор. 14:16). Али то није била реч коју би понављали без размишљања.

Пошто смо размотрили шта ова реч значи и како се у прошлости користила, можемо рећи да је и данас прикладно да се њоме завршавају молитве. Када кажемо „амин“ након што се помолимо, то значи да стварно мислимо оно што смо рекли.  А када, чак и само у себи, кажемо „амин“ након јавне молитве, показујемо да делимо осећања која су у њој изражена. Погледајмо из којих још разлога наше „амин“ није занемарљиво.

Пажљиво слушамо молитву. Молитва је чин обожавања и ми хвалимо Јехову не само тиме што се слажемо са оним што је речено већ и тиме како се понашамо током молитве. Да би наше „амин“ било искрено, треба да пажљиво слушамо молитву.

Уједињени смо као Божје слуге. Приликом јавне молитве пажња нам је усмерена на оно што и други слушају (Дела 1:14; 12:5). Када одговоримо на ту молитву истом речју као и наша браћа и сестре, то нас још чвршће уједињује. Било да га изговоримо наглас или у себи, наше „амин“ даје Јехови још један разлог да услиши нашу заједничку молитву.

Хвалимо Јехову. Јехова запажа и најмање ствари које чинимо док се трудимо да му служимо (Лука 21:2, 3). Он види какви су нам мотиви и шта нам је у срцу. Чак и када преко телефона пратимо састанак, можемо бити сигурни да наше „амин“ код Јехове не пролази незапажено. Тако доприносимо томе да се Јехови исказује част и хвала.

Наше „амин“ нам се можда чини незнатно, али за Јехову је веома битно. У једној библијској енциклопедији стоји: „Овом речју Божје слуге изражавају поуздање, слагање и чврсту наду коју имају у свом срцу.“ Нека свако наше „амин“ буде угодно Јехови (Пс. 19:14).