Ако не бисмо пажљиво читали ове стихове, и ми бисмо могли поставити слично питање. Али ту је заправо реч о два човека са истим именом. Кад се мало детаљније размотри овај догађај, могу се извући још неке вредне поуке.

Израелски краљ Саул имао је седам синова и две ћерке. Његов најстарији син се звао Јонатан. Касније је Саулу његова иноча Ресфа родила сина коме су дали име Мефивостеј. Занимљиво је да је и Јонатан имао сина Мефивостеја. Дакле, краљ Саул је имао и сина и унука са истим именом.

У једном тренутку краљ Саул се окренуо против Гаваоњана који су живели међу Израелцима. Хтео је да их истреби и, по свему судећи, убио је многе од њих. То је била велика грешка јер су у време Исуса Навина израелски поглавари склопили савез с Гаваоњанима и заклели се да ће им поштедети живот (Ис. Нав. 9:3-27).

Тај савез је још увек био на снази у време краља Саула. Али он се није обазирао на њега, већ је покушао да истреби Гаваоњане. Тако су „Саул и његов дом [постали] криви за крв“ Гаваоњана које је побио (2. Сам. 21:1). Касније, када је Давид постао краљ, преживели Гаваоњани су му испричали шта је Саул урадио. Давид их је питао како може да исправи ту огромну неправду, да би Јехова благословио израелску земљу. Они нису желели новац, већ су тражили да им преда седам Саулових синова. Рекли су: „Пошто је тај човек покушавао да нас затре [...] предајте нам седам његових синова да их погубимо.“ Давид је пристао на то (2. Сам. 21:2-6; Бр. 35:30, 31).

У то време, Саул и Јонатан више нису били живи јер су погинули у једној бици. Међутим, Јонатанов син Мефивостеј је био жив. Он је због једне несреће био хром од детињства и није учествовао у нападу на Гаваоњане. Давид је са својим пријатељем Јонатаном склопио савез којим се обавезао да ће штитити његове потомке, међу којима је био и Јонатанов син Мефивостеј (1. Сам. 18:1; 20:42). У Библији пише: „Краљ се смиловао Јонатановом сину Мефивостеју, Сауловом унуку. Давид је то учинио зато што су се он и Саулов син Јонатан један другоме заклели пред Јеховом“ (2. Сам. 21:7).

Како је онда Давид удовољио захтеву Гаваоњана? Тако што им је предао два Саулова сина, од којих се један звао Мефивостеј, и пет Саулових унука (2. Сам. 21:8, 9). Тако је скинуо кривицу за крв са Израела.

Овај догађај није само прича из далеке прошлости. И можемо нешто научити из њега. У Божјем закону је било јасно речено: „Деца нека не буду погубљена због онога што чине њихови очеви“ (Пон. зак. 24:16). Дакле, да су Саулови синови и унуци били недужни, не би били погубљени. У том закону је још стајало: „Нека човек буде погубљен само због сопственог греха.“ Изгледа да је тих седам Саулових потомака на неки начин учествовало у нападу на Гаваоњане. Зато су сва седморица кажњена за своја злодела.

Из овога што смо размотрили јасно видимо да нико не може да се правда за лоше поступке под изговором да је само следио нечија наређења. Свако мора да сноси одговорност за своје поступке. Једна мудра пословица гласи: „Поравнај стазу којом идеш и сви твоји путеви биће сигурни. Не скрећи ни десно ни лево. Клони се зла“ (Посл. 4:24-27; Еф. 5:15).