Рођен сам 1983. Био сам здраво дете и имао сам нормално детињство, али када сам имао десет година почео сам да осећам јаке болове у целом телу. Око две године касније, једног јутра сам се пробудио и нисам могао да се померим. Колико год да сам се трудио, нисам могао да померим ноге. Од тог дана, никада више нисам могао да ходам. Због болести сам престао и да растем. И данас сам висок као да сам дечак.

Неколико месеци након што сам се разболео и престао да излазим из куће, посетиле су нас две Јеховине сведокиње. Обично бих покушао да се сакријем кад неко дође, али тог дана сам остао и разговарао с њима. Док су говориле о рају, сетио сам се онога што сам чуо када сам имао око пет година. Тада је Џетро, мисионар који је живео у Суринаму, долазио једном месечно у наше село и проучавао Библију с мојим оцем. Џетро је био веома добар према мени и много сам га волео. Поред тога, бака и дека су ме понекад водили на састанке Сведока који су се одржавали у нашем селу. Зато када ме је Флоренс, једна од Сведокиња које су нас посетиле, питала да ли желим да сазнам више, рекао сам да желим.

Флоренс је поново дошла са својим мужем Џастасом и почели су да проучавају Библију са мном. Када су схватили да не умем да читам, помогли су ми да научим. Након неког времена, течно сам читао. Једног дана, њих двоје су ми рекли да треба да се преселе у Суринам да би тамо проповедали. Нажалост, у Ориали није било никога ко би могао да настави курс са мном. Али Јехова ме није заборавио.

Убрзо се у Ориалу доселио Флојд, који је био пионир. Док је проповедао од куће до куће, дошао је и до мене. Насмешио сам се када је споменуо проучавање Библије. „Зашто се смешкаш?“, питао ме је. Рекао сам му да сам већ проучавао брошуру Шта Бог захтева од нас? и да сам почео да проучавам књигу Спознање које води до вечног живота *. Испричао сам му зашто је курс прекинут. Флојд је завршио проучавање књиге Спознање са мном, али је затим и он послат на друго место. Поново није било никога ко би проучавао Библију са мном.

 Међутим, 2004. у Ориалу су дошла двојица специјалних пионира, Гранвил и Џошуа. Проповедали су од куће до куће и пронашли ме. Кад су ме питали да ли желим да проучавам, осмехнуо сам се. Замолио сам их да из почетка проучавају са мном књигу Спознање. Занимало ме је да ли ће ме поучавати истим стварима као Сведоци пре њих. Гранвил ми је рекао да се у селу одржавају састанци. Иако нисам изашао из куће скоро десет година, желео сам да идем на састанак. Гранвил је дошао по мене, ставио ме у инвалидска колица и гурао до Дворане Краљевства.

С временом, Гранвил ме је подстакао да се упишем у Теократску школу проповедања. Рекао ми је: „Не можеш да ходаш, али можеш да говориш. Једног дана ћеш одржати јавно предавање. То ће се сигурно десити.“ Његове охрабрујуће речи улиле су ми самопоуздање.

Почео сам да идем у службу са Гранвилом. Међутим, земљани путеви у селу били су сувише џомбасти за инвалидска колица. Зато сам замолио Гранвила да ме стави у ручна колица и да ме вози у њима. То је одлично функционисало. Крстио сам се у априлу 2005. Убрзо након тога, браћа су ме научила да радим са литературом и на озвучењу у Дворани Краљевства.

Нажалост, 2007. мој отац је погинуо у несрећи са чамцем. Моја породица је била дубоко ожалошћена. Гранвил се молио с нама и читао нам утешне библијске стихове. Две године касније, погодила нас је још једна трагедија – Гранвилов чамац је потонуо и он се утопио.

Наша мала, ожалошћена скупштина остала је без старешине и само са једним слугом помоћником. Гранвилова смрт ме је страшно погодила јер ми је био добар пријатељ. Увек ми је помагао у духовном и физичком погледу. На првом састанку након што је погинуо, требало је да читам чланак на Разматрању Стражарске куле. Прочитао сам прва два одломка, али онда сам почео да плачем и нисам могао да зауставим сузе. Морао сам да сиђем с подијума.

Било ми је лакше када су браћа из друге скупштине дошла у Ориалу да нам помогну. Осим тога, подружница је послала специјалног пионира по имену Коџо. На моју радост, моја мајка и један млађи брат почели су да проучавају и крстили су се. Затим сам у марту 2015. наименован за слугу помоћника. Након неког времена одржао сам своје прво јавно предавање. Тог дана, са осмехом и сузама захвалности, мислио сам на оно што ми је Гранвил рекао годинама раније: „Једног дана ћеш одржати јавно предавање. То ће се сигурно десити.“

У емисијама на нашој телевизији сазнао сам о другим Сведоцима који су у сличној ситуацији као ја. Али упркос хендикепу, они воде испуњен и срећан живот. Што се мене тиче, и даље има ствари које могу да радим. Жеља да сву преосталу снагу дам Јехови мотивисала ме је да постанем стални пионир. А у септембру 2019. сам добио неочекивану вест! Тог месеца сам сазнао да сам наименован за старешину у нашој скупштини од око 40 објавитеља.

Захвалан сам браћи и сестрама који су проучавали са мном и помагали ми да служим Јехови. Изнад свега, захвалан сам Јехови што ме није заборавио.