Пре него што испричам шта се након тога догодило, рећи ћу вам како сам започео с пуновременом службом.

Рођен сам 1942. на прелепом карипском острву Курасао. Мој отац је из Суринама, а на острво се доселио због посла. Он је био међу првима који су се крстили као Јеховини сведоци на Курасау. a Било је то неколико година пре мог рођења. Сваке недеље је проучавао Библију са мном и с мојом браћом и сестрама, иако смо понекад покушавали да то избегнемо. Када сам имао 14 година, поново смо се преселили у Суринам како би отац бринуо о својој мајци, која је полако старила.

У Суринаму сам почео да се дружим с младима из скупштине који су ревно служили Јехови. Били су пар година старији од мене и служили су као стални пионири. Осмех им није силазио с лица кад год су говорили о ономе што су доживели у служби. Након скупштинских састанака, причао сам с њима и о библијским темама, а понекад смо то радили док смо седели напољу и гледали звезде. Они су ми помогли да схватим шта желим да радим у животу, а то је да служим Јехови. Крстио сам се са 16 година. Када сам имао 18 година, започео сам са сталном пионирском службом.

Као пионир сам научио много тога што ми је касније помогло у пуновременој служби. Примера ради, једна од првих поука је била колико је важно обучавати друге. Када сам започео с пионирском службом, мисионар Вилем ван Сејл ми је посветио посебну пажњу. b Од њега сам научио много  о томе како да обављам скупштинска задужења. Тада нисам био свестан колико ми је обука била потребна. Следеће године сам постао специјални пионир и почео сам да помажем малим групама у местима која су се налазила дубоко у тропској шуми у Суринаму. Веома сам захвалан браћи што су ми у право време пружила неопходну поуку. Тада сам одлучио да се угледам на њих и да и ја обучавам друге.

Друга поука је била да је најбоље водити једноставан живот и добро планирати ствари. На почетку сваког месеца, мој сарадник у специјалној пионирској служби и ја разговарали смо о томе шта ће нам све бити потребно у наредним недељама. Након тога би један од нас отишао на дуго путовање до главног града и купио све што нам је било потребно. Морали смо да пазимо како трошимо новац који смо добијали за личне потребе и да ствари које смо купили штедљиво користимо да би нам трајале цео месец. Уколико бисмо остали без нечега у тропској шуми, тешко да би ико могао да нам помогне. Верујем да ми је управо то што сам као младић научио да водим једноставан живот и добро планирам ствари помогло да касније будем усредсређен на служење Јехови.

Трећа поука је била да је добро поучавати људе на њиховом матерњем језику. Одрастао сам говорећи холандски, енглески, папијаменто и сранантонго – језик који говоре многи у Суринаму (назива се још и сранан). Али док сам проповедао у тропској шуми, схватио сам да људи много боље реагују када чују добру вест на свом матерњем језику. Било ми је тешко да говорим неке од тих језика, као што је сарамакан, у ком се користе високи и ниски тонови. Међутим, труд се исплатио. Током година сам многе људе могао да поучавам истини зато што сам говорио њихов матерњи језик.

Наравно, док сам учио неки језик, правио сам грешке. На пример, једну жену која је проучавала Библију болео је стомак, па сам хтео да је на језику сарамакан питам како се осећа. Али уместо тога сам је питао да ли је трудна! Сувишно је рећи да јој је било непријатно што сам је то питао. Иако сам правио овакве грешке, увек сам се трудио да говорим језиком којим говоре људи којима сам проповедао.

Године 1970, постао сам покрајински надгледник. Те године сам многим групама у тропској шуми приказивао програм с дијапозитивима „У посети главном седишту Јеховиних сведока“. Да бисмо стигли до тих група, нека браћа и ја смо на дугом дрвеном чамцу пловили рекама кроз тропску шуму. У том чамцу се налазио генератор, преносиви резервоар с горивом, фењери и опрема за пуштање програма с дијапозитивима. Када бисмо стигли до одредишта, преносили бисмо сву ту опрему кроз шуму до места где бисмо приказали програм. Оно што ми је посебно остало  у сећању с тих путовања јесте колико су људи волели да гледају те дијапозитиве. Био сам веома радостан док сам их поучавао о Јехови и о земаљском делу његове организације. Благослови које сам доживео били су далеко већи од било које жртве коју сам морао да поднесем у служби за Јехову.

Иако сам као самац могао да лакше обављам своју службу, желео сам да поред себе имам неког с ким ћу делити живот. Почео сам да се молим Јехови да ми помогне да пронађем супругу која би радо прихватила да пуновремено служи у тим не баш лаким условима. Након годину дана, почео сам да се забављам са Етел, самопожртвованом специјалном пионирком. Она се од ране младости дивила апостолу Павлу и желела је да посвети живот служби, баш као и он. Венчали смо се у септембру 1971. и она ми се придружила у покрајинској служби.

Етел је одрасла у породици која је скромно живела, па јој није било тешко да се навикне на путујућу службу у тропској шуми. Примера ради, када смо посећивали скупштине дубоко у шуми, носили смо мало ствари. Купали смо се у рекама и сами смо прали своју одећу. Научили смо да једемо све што би нам домаћини припремили – игуане, пиране или нешто друго што би уловили или упецали. Кад нисмо имали тањире, користили смо лишће банане. Кад нисмо имали прибор за јело, јели смо прстима. Етел и ја смо уверени да су нас те жртве које смо заједно подносили зближиле с Јеховом и ојачале наше троструко уже (Проп. 4:12). Не бисмо то мењали ни за шта на свету!

Оно што сам испричао на почетку десило се када смо се враћали из посете браћи  која су живела у тропској шуми. Наш чамац је наишао на брзаке и потонуо је, али се брзо вратио на површину. На сву срећу, носили смо прслуке за спасавање и нисмо испали из њега. Али чамац је био пун воде. Испразнили смо посуде с храном у реку па смо помоћу њих избацивали воду из чамца.

Пошто смо остали без хране, почели смо да пецамо док смо путовали низ реку. Али ништа нисмо успели да уловимо. Зато смо се молили Јехови да нам да храну за тај дан. Чим смо се помолили, један брат је забацио удицу и ухватио рибу која је била толико велика да је нас петоро имало обилну вечеру.

Након пет година у путујућој служби, десило се нешто неочекивано – Етел и ја смо сазнали да ћемо постати родитељи. Био сам срећан када сам чуо ту вест, мада нисам био сигуран како ће то утицати на наш живот. Нас двоје смо желели да, ако је икако могуће, останемо у пуновременој служби. Наш први син Етнијел се родио 1976, а две и по године касније добили смо другог сина, Ђованија.

Иако смо имали децу, подружница у Суринаму је због потребе на подручју одобрила да и даље служим као покрајински надгледник. Док су наши синови били мали, служио сам у покрајинама с мање скупштина. Тако сам две недеље месечно могао да служим као покрајински надгледник, а остатак месеца проведем као пионир у нашој скупштини. Када сам посећивао скупштине близу нашег дома, Етел и дечаци су ишли са мном. Међутим, када бих посећивао скупштине у тропској шуми, путовао бих сам.

Морао сам да имам добар план како бих испунио сва своја задужења. Водио сам рачуна о томе да сваке недеље имамо породично проучавање. Док сам посећивао скупштине у тропској шуми, Етел је проучавала с момцима. Али кад год је то било могуће, наша породица је све радила заједно. Осим тога, Етел и ја смо се трудили да смислимо нешто занимљиво за децу. Играли смо разне игре и ишли на излете у околини. Често сам се до касно увече припремао за своја теократска задужења. Етел је била попут врсне жене  која је описана у Пословицама 31:15. Устајала би пре зоре како би се побринула да заједно доручкујемо и прочитамо дневни цитат пре него што деца оду у школу. Срећан сам што имам супругу која се толико жртвовала како би ми помогла да испуним сва задужења која ми је Јехова поверио.

Етел и ја смо се трудили да помогнемо нашим синовима да заволе Јехову и службу. Желели смо да посвете свој живот пуновременој служби, али не због нас него да то буде њихова одлука. Увек смо им говорили колико радости доноси пуновремена служба. Нисмо им говорили да неће бити проблема, али смо увек истицали како нам је Јехова помагао и које благослове смо имали. Трудили смо се да наша деца имају добро друштво и да увек буду окружена браћом и сестрама којима је Јехова био на првом месту у животу.

Јехова се бринуо за све потребе наше породице. Наравно, увек сам се трудио да урадим свој део. Док сам као самац служио као специјални пионир у тропској шуми, научио сам колико је важно да штедимо новац да бисмо касније могли да подмиримо своје потребе. Али понекад, упркос свем труду, нисмо имали све што нам је било потребно. Уверен сам да нам је Јехова тада помагао. Примера ради, у Суринаму је 1986. избио грађански рат који је трајао до 1992. У том периоду је било тешко доћи чак и до најосновнијих ствари. Па ипак, Јехова се бринуо за нас (Мат. 6:32).

Током нашег живота, Јехова је увек био уз нас и помагао нам да будемо срећни и задовољни. Наша деца су велики благослов од Јехове и веома нам је драго што смо успели да у њих усадимо жељу да му служе. Пресрећни смо што су се и они одлучили за пуновремену службу. Етнијел и Ђовани су похађали школе у оквиру наше организације и сада заједно са својим супругама служе у подружници у Суринаму.

Етел и ја смо сада зашли у године, али и даље имамо пуне руке посла као специјални пионири. Толико смо заузети да још нисам нашао довољно времена да научим да пливам! Али нимало се не кајем. Када се осврнем на свој живот, искрено верујем да је одлука коју сам донео у раној младости, да пуновремено служим Јехови, једна од најбољих одлука које сам икада донео.