Пол: У новембру 1985. Ен и ја смо били на путу за Либерију, у западној Африци, где смо послати да служимо као мисионари. Једва смо чекали да стигнемо! Кад се наш авион зауставио у Сенегалу, Ен је усхићено рекла: „За само сат времена бићемо у Либерији!“ А онда смо чули обавештење: „Сви путници за Либерију морају да напусте авион. Није могуће слетети у ту земљу због државног удара.“ Наредних десет дана провели смо са мисионарима у Сенегалу, слушајући вести о камионима пуних лешева и полицијском часу, за чије непоштовање је следила смртна казна.

Ен: Ми баш и нисмо неки авантуристи. У ствари, још од најранијег детињства имам надимак „Плашљива Ени“. Унервозим се чак и кад треба да пређем улицу. Али нисмо желели да одустанемо од задатка који смо добили.

Пол: И Ен и ја смо рођени на западу Енглеске, готово у истом крају. Делило нас је само осам километара. Родитељи су ме подстицали на пуновремену службу, а исти подстицај је и Ен добила од своје мајке. Зато смо обоје почели са пионирском службом одмах након средње школе. Они су били пресрећни што смо изабрали такав начин живота. Кад сам имао 19 година, позван сам у Бетел, а Ен ми се придружила кад смо се венчали, 1982.

Ен: Волели смо службу у Бетелу, али одувек смо желели да служимо тамо где је већа потреба за објавитељима Краљевства. Сарадња са неким бившим мисионарима у Бетелу само је још више распламсала ту жељу. Три године смо се свако вече конкретно молили за то. Били смо пресрећни кад смо 1985. добили позив за 79. разред Библијске школе Галад. Након школе смо послати у Либерију.

Пол: Чим је то било могуће, укрцали смо се на први авион за Либерију. Полицијски час је још увек био на снази и осећала се напетост у ваздуху. Људи су живели у страху. Довољно је било да нешто пукне из ауспуха неког аутомобила па да се створи паника и да се сви разбеже. Да бисмо сачували мир, свако вече смо читали Псалме. Али и поред свега тога, били смо срећни што можемо да служимо у Либерији. Ен је била мисионар, а ја сам служио у Бетелу, где  сам сарађивао са братом Џоном Чаруком a. Много тога сам научио од њега јер је он већ дуго служио на том подручју, имао је пуно искуства и добро је разумео околности браће и сестара.

Ен: Зашто смо тако брзо заволели Либерију? Због тамошње браће и сестара. То су срдачни и отворени људи, који верно служе Јехови. Брзо смо се зближили с њима – постали су нам као породица. Њихови савети и охрабрење су нам много значили. Служба је била сан снова. Дешавало се да се станари увреде ако пребрзо одемо од њих. Људи овде имају обичај да чак и на улици дискутују о библијским темама. Није ништа необично да им се само придружимо у том разговору. Толико много људи је желело да проучава Библију да једноставно нисмо стизали да проучавамо са свима њима. Биле су то слатке муке.

Пол: Након четири године релативног мира, 1989. је избио грађански рат. Побуњеничке трупе су 2. јула 1990. заузеле подручје на ком се налазио Бетел. Три месеца нисмо имали никакав контакт са спољним светом – ни са породицом, ни са нашим главним седиштем. Владала је анархија, није било довољно хране и многе жене су биле силоване. Рат је захватио целу земљу и трајао је читавих 14 година.

Ен: Припадници неких племена су се борили против припадника других племена и убијали их. Побуњеници у чудној одећи, наоружани до зуба, тумарали су улицама и пљачкали све одреда. Неки од њих су о убијању људи говорили као о „клању пилића“. Око контролних пунктова лежале су гомиле мртвих тела, а неки од тих пунктова су били близу Бетела. Убијена су и нека наша браћа и сестре, а међу њима и два нама драга мисионара.

Браћа и сестре су ризиковали своје животе да би сакрили сувернике из племена која су била на мети побуњеника. Мисионари и чланови бетелске породице су такође крили сувернике. Поједина браћа и сестре који су морали да побегну потражили су заклон у Бетелу. Неки од њих су спавали по ходницима и канцеларијама у приземљу, а неки чак са нама у нашим собама. На пример, ми смо у своју собу примили једну седмочлану породицу.

Пол: Побуњеници су сваког дана покушавали да уђу у Бетел да виде да ли некога кријемо. Кад год би се то десило, двојица браће би изашла на капију да разговарају с њима, а једна сестра и један брат би све то посматрали с прозора. Ако би браћа на капији држала руке испред себе, то би значило да је све у реду, а ако би ставила руке иза леђа, то је био знак да су  побуњеници агресивни и да одмах треба јавити осталима да сакрију угрожену браћу и сестре.

Ен: Једног дана је дошла једна баш насилна група побуњеника и ништа није могло да их спречи да уђу унутра. Закључала сам се са једном сестром у купатилу. Ту смо држали ормар са лажним дном, који је имао мали простор за скривање у ком се та сестра стиснула. Побуњеници са аутоматским пушкама су дотрчали на спрат и почели бесно да лупају на врата купатила. Пол је покушао да их некако задржи рекавши: „Моја жена је у купатилу.“ Затварање простора у ком се сестра крила стварало је буку, а требало ми је и времена да вратим све полице и ствари на место, због чега би побуњеници могли да се питају шта толико дуго радим у купатилу. Почела сам да се тресем од главе до пете. Помислила сам: „Како да им уопште и отворим у таквом стању.“ У себи сам преклињала Јехову за помоћ. Отворила сам врата и некако сам успела да их смирено поздравим. Један од њих ме је одгурнуо, улетео у купатило право до ормара, отворио га и почео да претура по њему. Није могао да верује да никог није пронашао. Онда су кренули да претражују друге собе и таван, али ни тамо никога нису нашли.

Пол: Често нисмо имали шта да једемо. Било је дана када је једини „доручак“ који смо имали био јутарњи библијски програм. Али он нам је давао унутрашњу снагу да истрајавамо из дана у дан.

Дешавало се да останемо без хране и воде. Тада је требало да изађемо да то набавимо, али плашили смо се да ће браћа и сестре коју смо скривали остати незаштићени ако ми изађемо из подружнице. Међутим, Јехова се често баш у таквим тренуцима на неки невероватан начин побринуо да имамо оно што нам је било неопходно. Он је стварно бринуо о нама и помагао нам да останемо сталожени.

Док је ситуација у земљи бивала све гора, све јасније смо видели како истина из Библије светли. Наша браћа и сестре су увек изнова морали да беже да би спасли свој живот, али сачували су веру и достојанство. Неки од њих су рекли да им је све то што су доживели током рата „помогло да се припреме за велику невољу“. Храбре старешине и млада браћа су радили све што су могли да би помогли својим суверницима. Браћа и сестре који су морали да напусте свој дом увек су се држали заједно, проповедали су људима у свом окружењу и одржавали састанке у импровизованим Дворанама Краљевства у шуми. Састанци су за њих били попут сигурне луке у том мору очаја, а проповедање им је давало снагу да истрајавају. Кад смо делили хуманитарну помоћ, дирнуло нас је то што је многој браћи и сестрама било важније да добију торбу за службу него одећу. Напаћени и истраумирани људи радо су слушали добру вест. Дивили су се томе како су Сведоци успели да сачувају радост и оптимизам. Наша браћа и сестре су сијали попут светла у том мрачном периоду (Мат. 5:14-16). Њихова ревност у служби довела је до тога да чак и неки окрутни побуњеници постану наша браћа.

Пол: Током тих 14 година, неколико пута смо морали да напустимо земљу. Три пута је то било на краће време, а два пута смо читавих годину дана били ван земље. Да бих описао како смо се тада осећали, послужио бих се речима једне мисионарке. Она је рекла: „У Галаду су нас учили да широм отворимо срце за нашу браћу и сестре у земљи у којој смо дошли да служимо. То смо и урадили. Зато нам се срце и цепало што смо морали да их напустимо кад смо им били најпотребнији.“ На сву срећу, и даље смо могли да помажемо браћи у Либерији и да подупиремо проповедање из оближње земље у којој смо се тренутно налазили.

Ен: У мају 1996. нас четворо је у једно бетелско возило спаковало важну документацију и кренуло у други, сигурнији крај града, 16 километара од Бетела. Међутим, на путу смо налетели на побуњенике. Они су пуцали у ваздух, зауставили наша кола, нас троје извукли из њих, а онда су се одвезли нашим колима док је Пол још увек био унутра. Ми смо остали тако да стојимо залеђени од страха. А онда смо одједном видели Пола како се пробија кроз мноштво док му крв цури низ лице. У свој тој пометњи помислили смо да је упуцан, али онда смо схватили да не би могао да хода да су га упуцали. Касније смо сазнали да га је заправо један од побуњеника ударио, а затим избацио из кола. На сву срећу, била је то само мања повреда.

У близини се налазио један војни камион крцат преплашеним људима који је управо кретао. Пошто нисмо могли да уђемо у њега, ухватили смо се са спољашње стране за шта год смо могли и чврсто смо се држали. А онда је возач дао гас и скоро смо пали. Преклињали смо га да успори, али он је био и сувише уплашен да би нас послушао. Некако смо успели да стигнемо до одредишта. А кад смо сишли са камиона, цело тело нам се тресло од страха и исцрпљености.

Пол: Стајали смо тако у тој прљавој и поцепаној одећи и у неверици гледали једни друге, питајући се како смо уопште остали живи. Ту ноћ смо преспавали под ведрим небом поред хеликоптера који је био толико стар и изрешетан мецима да је изгледало као да ће се сваког часа распасти. Њиме је сутрадан требало да летимо до Сијера Леонеа. Били смо пресрећни што смо живи стигли у Сијера Леоне, али били смо и забринути за браћу и сестре које смо оставили за собом у Либерији.

Ен: Кад смо стигли у Бетел у Фритауну, у Сијера Леонеу, били смо на сигурном и браћа су добро бринула о нама. Али онда су одједном почеле да ми у мислима навиру страшне сцене рата. Током дана бих стално била на опрезу и у страху. Све ми је некако било мутно. Ноћу би ме облио хладан зној и сва сам дрхтала. Имала сам осећај да ће се нешто страшно десити. Једва сам дисала. Пол би ме загрлио и молио се са мном. Певали бисмо теократске песме све док не бих престала да дрхтим. Имала сам осећај да губим разум и да више нећу моћи да служим као мисионар.

Никад нећу заборавити шта се тада десило. Управо те седмице смо добили два часописа. Један је био Пробудите се! од 8. јуна 1996, у којем је био чланак „Борити се с нападима панике“. Тада сам разумела шта ми се то дешава. Други је био Стражарска кула од 15. маја 1996. са чланком „Одакле добијају снагу?“. У том часопису је била слика повређеног лептира. У чланку је објашњено да лептир којем су крила озбиљно оштећена и даље може да се храни и лети. Исто тако, и ми уз Јеховину помоћ и даље можемо да помажемо другима, иако смо у емотивном погледу сломљени. Ти часописи су дошли у прави час и схватила сам да ми је Јехова преко те духовне хране дао нову снагу (Мат. 24:45). Много ми је значило то што сам скупљала чланке који су говорили о тој теми и проучавала их. С временом су моји симптоми посттрауматског стреса постајали све блажи.

Пол: Сваки пут кад бисмо се вратили кући у Либерију, били смо тако срећни. До краја 2004, свеукупно смо скоро 20 година служили тамо. До тада се рат већ завршио и планирани су неки грађевински радови на подружници. А онда смо сасвим неочекивано добили нови задатак.

Није нам било нимало лако да га прихватимо. Толико смо заволели браћу и сестре у  Либерији да су нам постали као породица. Зато нам је било тешко да се растанемо од њих. Али већ смо видели како нас је Јехова благословио јер смо били спремни да оставимо своје породице да бисмо отишли у Галад. Размишљање о томе нам је помогло да прихватимо и овај задатак. Тако смо се убрзо преселили у оближњу Гану.

Ен: Пролили смо много суза кад смо одлазили из Либерије. Изненадило нас је оно што нам је рекао Френк, један мудар старији брат. „Морате заборавити на нас.“ Затим је објаснио шта је тиме мислио: „Наравно, знамо да нас никада нећете заборавити, али сада треба да широм отворите своје срце за браћу и сестре у Гани. Јехова вас је послао тамо. Зато се посветите браћи и сестрама у тој земљи.“ Те речи су нам дале снагу да кренемо од нуле у земљи у којој нас је мало њих знало и у којој је тек требало да склапамо нова пријатељства.

Пол: Али врло брзо смо заволели браћу и сестре у Гани и зближили се с њима. Тамо је било много Сведока. Толико тога смо научили од наших нових пријатеља који су чврсти у истини и имају јаку веру. Служили смо 13 година у Гани, а онда је уследило још једно изненађење. Замољени смо да служимо у Кенији, у подружници за источну Африку. Иако су нам много недостајали пријатељи из Либерије и Гане, врло брзо смо склопили пријатељства и са браћом и сестрама у Кенији. Још увек служимо у Кенији где постоји велика потреба за објавитељима Краљевства.

Ен: Кад се осврнем на свој живот, могу рећи да сам често била у ситуацијама када сам дрхтала од страха. Такве опасне и стресне ситуације могу оставити трага на физичко и емотивно здравље. Ми као Јеховине слуге нисмо на неки чудесан начин заштићени од тога. Кад год чујем пуцањ из ватреног оружја, нешто ме пресече у стомаку и руке ми се одузму. Али научила сам да црпим снагу из свега што нам Јехова пружа. Браћа и сестре су ми велика подршка, прави дар од Јехове. Схватила сам колико је важно да се редовно молим, проучавам, идем на састанке и у службу, јер нам на тај начин Јехова помаже да истрајемо на својим задацима.

Пол: Понекад нас људи питају: „Да ли вам се свиђа земља у којој служите?“ Неке земље су стварно лепе. Али врло лако се може десити да ситуација у земљи постане нестабилна и да се одједном нађете у животној опасности. У којој год земљи да служимо, оно што заправо у њој највише волимо јесу наша драга браћа и сестре. Без обзира на разлике у пореклу и култури, уједињује нас љубав према Јехови. Мислили смо да смо ми послати да ојачамо њих, а заправо су они ојачали нас.

Сваки пут када се негде преселимо, видимо једно савремено чудо – браћу и сестре међу којима влада љубав и јединство. Све док смо део скупштине, имаћемо породицу и осећаћемо се као код куће. Ако се и даље ослањамо на Јехову, сигурни смо да ће нам он давати снагу да поднесемо било шта што би нас могло снаћи (Фил. 4:13).