РОЂЕН сам 1934. Моји родитељи, Фред и Една Малахан, већ су 20 година били Истраживачи Библије (Јеховини сведоци). Веома сам им захвалан што су усадили у мене љубав према Јехови. Живели смо у Парсонсу, једном малом граду на југоистоку државе Канзас и припадали смо скупштини у којој су скоро сви били помазани хришћани. Моја породица је имала добре духовне навике. Редовно смо ишли на скупштинске састанке и другима смо преносили истину из Божје Речи. Суботом после подне бисмо углавном проповедали на јавним местима. Понекад смо били мало уморни, али тата би нас након службе увек водио на сладолед да се освежимо.

Наша скупштина је била мала али смо имали велико подручје које је обухватало неколико мањих места и много фарми. Кад смо проповедали на фармама, људи би нам често у замену за нашу литературу давали поврће које су сами узгајали, свежа јаја или чак живе пилиће. Пошто нисмо имали баш много новца, а тата је унапред давао новац за литературу, храна коју смо добијали у служби много нам је значила.

Моји родитељи су набавили фонограф који су користили у служби проповедања. Тада сам био сувише мали да га сам користим, али уживао сам да помажем тати и мами да пуштају говоре брата Ратерфорда код људи које су посећивали или с којима су проучавали Библију.

Мој тата је на наш Форд из 1936. ставио велики звучник. Такав ауто је био веома користан у ширењу вести о Краљевству. Углавном смо најпре пуштали музику да привучемо пажњу људи, а затим смо пуштали библијски говор. После говора смо заинтересованим особама нудили библијску литературу.

Једном приликом је у градићу Черивејлу, у Канзасу, полиција рекла мом оцу да такав ауто не сме бити у парку, где се људи недељом  опуштају, али да изван парка може. Тата је без приговора померио ауто у оближњу улицу и усмерио га према парку, тако да су људи и даље могли јасно да чују поруку. Увек је било занимљиво да у таквим приликама будем с татом и с мојим старијим братом, Џеријем.

Крајем 1930-их, учествовали смо у „блиц“ акцијама како бисмо брзо обрадили подручја на којима смо углавном наилазили на противљење. Устајали смо пре сванућа (као што је то било у Џоплину, у Мисурију) и затим убацивали трактате или брошурице испод врата трудећи се да будемо што тиши. Након тога смо се налазили са осталима да бисмо проверили да ли је полиција неког ухапсила.

Током тих година, још један занимљив вид проповедања биле су информативне поворке. Тада смо на себи носили плакате и у поворци ишли кроз град. Још се сећам једне такве поворке у нашем граду када је један од браће на себи носио плакат на ком је писало „Религија је замка и превара“. Браћа су кренула од наше куће, затим су пешачила око километар и по кроз град и вратила се назад. На сву срећу, том приликом нису имали никаквих непријатности. Напротив, многи су са занимањем посматрали шта се дешава.

Као породица смо често путовали у Тексас на конгресе. Пошто је тата радио на железници имали смо бесплатне карте, тако да смо возом ишли на конгресе и у посету родбини. Мамин старији брат, Фред Визмар, и његова супруга, Јулали, живели су у граду Темпл у Тексасу. Ујка Фред је као младић, почетком 1900-их, чуо за истину, крстио се и оно што је сазнао пренео је својим сестрама, укључујући и моју мајку. Био је добро познат браћи која су живела у централном делу Тексаса јер је тамо раније служио као слуга зоне (некадашњи назив за покрајинског надгледника). У његовом друштву је било пријатно јер је био веома љубазан и весео. Био је реван за истину и позитивно је утицао на мене од мог најранијег детињства.

Године 1941, возом смо путовали на један велики конгрес у Сент Луису, у Мисурију. Сви млади су били замољени да седе заједно у једном делу близу бине како би чули говор брата Ратерфорда „Краљева деца“. На крају говора, брат Ратерфорд и они који су му помагали уручили су свим младима нову књигу Деца. Више од 15 000 младих је уживало у овом духовном благослову.

У априлу 1943, присуствовали смо једном мањем, али не и мање важном конгресу у Кофивилу, у Канзасу, под називом „Позив на акцију“. На том конгресу је било објављено да ће у свим скупштинама почети да се одржава нова школа — Теократска школа проповедања. Том приликом смо као приручник за ту школу добили брошуру од 52 лекције. Касније те исте  године, одржао сам свој први ученички говор. Овај конгрес је за мене био посебан јер сам се с још неколико њих крстио у хладном језерцету на оближњој фарми.

Средњу школу сам завршио 1951. године и требало је да одлучим шта ћу са својим животом. Жарко сам желео да служим у Бетелу, где је мој брат Џери раније служио. Зато сам послао молбу подружници у Бруклину. Та одлука ми је много значила у духовном погледу. Убрзо је моја молба била прихваћена и позван сам да 10. марта 1952. започнем с бетелском службом.

Надао сам се да ћу радити у штампарији јер сам желео да учествујем у производњи часописа и других публикација. Међутим, у почетку сам радио као конобар а касније у кухињи, што је било веома лепо и поучно искуство. На крају, никад нисам ни радио у штампарији. Али пошто смо у кухињи радили по сменама, током дана сам имао мало више слободног времена. Зато сам често на миру могао да проучавам у бетелској библиотеци, где ми је на располагању било много књига. То ми је помогло да духовно напредујем и да ојачам веру, као и да будем још одлучнији да служим Јехови у Бетелу докле год будем могао. Џери је отишао из Бетела 1949. и оженио се Патришом, али њих двоје су и даље живели у Бруклину. Помагали су ми и храбрили ме током тих првих година бетелске службе.

Кратко након доласка у Бетел, одговорна браћа су тражила ко би од браће могао да буде на листи бетелских предавача. Затим су браћа са тог списка добила задатак да у току године посете скупштине које су биле удаљене од Бруклина највише 320 километара. Током викенда би одржали јавно предавање и сарађивали с браћом у служби проповедања. И ја сам се нашао на списку предавача. Имао сам велику трему док сам држао своје прво јавно предавање. Тада су предавања трајала сат времена. Обично сам до скупштина путовао возом. Још се сећам једног зимског недељног поподнева 1954. Сео сам на воз за Њујорк и требало је да до вечери стигнем до Бетела. Међутим, почела је мећава и локомотива је остала без струје. Воз је ипак стигао у Њујорк у понедељак око пет сати ујутру. Одатле сам метроом стигао у Бруклин и отишао право на посао. Мало сам каснио и био сам веома уморан јер сам целу ноћ пробдео у возу. Али такве непријатности нису могле да засене радост коју сам осећао јер сам имао прилику да упознам многу браћу и сестре и да им служим на овакав начин.

Током првих година бетелске службе, позван сам да учествујем у радио-емисијама на нашој радио-станици WBBR. Студији су се налазили на другом спрату зграде у улици Колумбија Хајтс 124. Био сам један од актера у библијском програму који се преносио сваке седмице. Брат Макмилан, који је већ дуже време служио као члан бетелске породице, редовно је учествовао у овим радио-емисијама. Њега смо од миља звали брат Мак. Био је изврстан пример истрајности у служби Јехови за нас млађе чланове бетелске породице.

Затим сам 1958. добио ново задужење у Бетелу. Задатак ми је био да помажем онима који су завршили Библијску школу Галад да добију визу за земљу у којој ће служити и да организујем путовање до њиховог одредишта. У то време је путовање авионом било веома скупо, тако да је мало мисионара путовало на овај начин. Већина њих који су ишли у Африку и на Далеки исток, путовали су теретним бродовима. Када су годинама касније авионске карте постале приступачније, већина мисионара је путовала авионом.

Године 1960, почео сам да организујем чартер летове од Сједињених Држава до Европе за међународне конгресе који су се одржавали током 1961. Једним таквим летом сам путовао од Њујорка до Хамбурга на међународни  конгрес. Након конгреса, тројица браће из Бетела и ја смо изнајмили ауто и возили кроз Немачку до подружнице у Риму. Одатле се наше путовање наставило до Француске, а затим преко Пиринеја до Шпаније, где је дело проповедања било забрањено. Успели смо да браћи у Барселони доставимо литературу коју смо упаковали као поклоне. Заиста је било узбудљиво упознати ту браћу! Затим смо возили до Амстердама одакле смо се авионом вратили у Њујорк.

Око годину дана касније, мој задатак у Бетелу је између осталог био да организујем путовање за оне који су изабрани да као делегати присуствују посебној серији међународних конгреса који су се одржавали широм света. То су били конгреси под називом „Вечна добра вест“, који су одржани 1963. Организовали смо да 583 делегата присуствују конгресима у Европи, затим у Азији и на острвима у јужном делу Тихог океана, и на крају у Хонолулуу, на Хавајима, и Пасадени, у Калифорнији. Током овог путовања, делегати су посетили Либан и Јордан, где су били организовани посебни обиласци библијских земаља. Наше одељење у Бетелу је осим резервисања летова и смештаја у хотелима прибављало и све неопходне визе.

Година 1963. је за мене била значајна из још једног разлога. Двадесетдеветог јуна, венчао сам се са Лилом Роџерс која је била из Мисурија и у Бетел је дошла три године раније. Недељу дана након венчања, Лила и ја смо били на једном од путовања на конгресе широм света и том приликом смо посетили Грчку, Египат и Либан. Из Бејрута смо авионом стигли до Јордана где смо слетели на један мали аеродром. Пошто је дело проповедања у тој земљи било забрањено, власти нису давале визе Јеховиним сведоцима тако да нисмо знали шта ће бити кад стигнемо. Колико смо само били срећни и изненађени када смо на аеродрому угледали браћу и сестре како држе транспарент с натписом: „Добродошли Јеховини сведоци“! Било је дивно посетити библијске земље и видети места где су живели Аврахам, Исак и Јаков, где су Исус и његови апостоли проповедали и одакле је хришћанство почело да се шири све „до краја земље“ (Дела 13:47).

У протеклих 55 година, Лила ми је права подршка у свим нашим задацима. Неколико пута смо били у Шпанији и Португалу док је тамо дело проповедања било под забраном. Браћи смо пружили охрабрење, доставили им литературу и друге потребне ствари. Чак смо могли да посетимо и неку браћу која су била у затвору у старој тврђави у Кадизу, у Шпанији. Заиста сам био срећан што сам једним библијским говором могао да их охрабрим.

У годинама након 1963, имао сам ту част да помажем око организовања путовања на међународне  конгресе у Средњој и Јужној Америци, Аустралији, Африци, на Далеком истоку, у Европи, на Новом Зеланду, у Порторику и на Хавајима. Лила и ја смо уживали у многим незаборавним конгресима, укључујући и конгрес у Варшави 1989. године. Многа браћа из Русије присуствовала су овом великом конгресу. То је био њихов први конгрес у животу! Неколико браће и сестара које смо упознали, годинама су били у совјетским затворима због своје вере.

Нешто у чему сам посебно уживао јесу посете подружницама широм света како бих ојачао и охрабрио бетелске породице и мисионаре. Током наше последње такве посете, били смо у Јужној Кореји, где смо се срели са 50 браће која су била у затвору у Сувону. Сви они су били веома позитивни и једва су чекали да поново учествују у служби проповедања. Сусрет с њима нас је много охрабрио (Римљ. 1:11, 12).

Видео сам како је Јехова током година благословио свој народ порастом. Када сам се крстио 1943. било је око 100 000 објавитеља, а сада број објавитеља у 240 земаља и територија износи више од 8 000 000. То је великим делом постигнуто захваљујући служби оних који су завршили Библијску школу Галад. Уживао сам док сам блиско сарађивао са многима од њих и док сам им помагао да отпутују до земаља у које су послати.

Драго ми је што сам као млад донео одлуку да проширим своју службу тако што сам попунио молбу за Бетел. Јехова ме је богато благословио током свих ових година. Поред бетелске службе, велику радост нам је причињавала сарадња с неколико скупштина у Бруклину, где смо стекли пријатеље за цео живот.

И даље служим у Бетелу захваљујући Лилиној подршци. С обзиром да имам више од 84 године, срећан сам што још увек могу да помажем у одељењу за кореспонденцију.

Велика је радост бити део Јеховине величанствене организације и видети разлику између оних који служе Јехови и оних који му не служе. Јасно разумемо оно што стоји у Малахији 3:18: „И опет ћете видети разлику између праведног и злог, између оног ко служи Богу и оног ко му не служи.“ Сваким даном видимо како Сатанин свет све више тоне, а људи губе наду и ништа им не доноси праву радост. Али они који воле Јехову и служе му, чак и у овим тешким временима заиста су срећни и имају наду. Велика је част проповедати добру вест о Краљевству! (Мат. 24:14). Једва чекамо дан, који ће ускоро доћи, када ће Божје Краљевство уништити овај свет и заменити га новим светом где ће се испунити сва Божја обећања. Тада ће сви бити здрави и вечно ће уживати у рају на земљи.