Јехова је улио снагу тим вредним проповедницима. Током те године, број колпортера, то јест пионира, порастао је са 225 на 350. Осим тога, први пут је више од 8 000 објавитеља послало главном седишту свој извештај о служби проповедања. Јехова их је благословио изванредним резултатима.

Џозеф Ратерфорд, који је у то време организовао активности Истраживача Библије, одржао је 21. марта 1920. говор под називом „Милиони који сада живе неће никада умрети“. Пре тога, Истраживачи Библије су уложили посебан труд да што више људи позову на то предавање. Изнајмили су једно од највећих позоришта у Њујорку и поделили око 320 000 позивница.

Одазив јавности премашио је сва очекивања. Преко 5 000 људи напунило је позориште до последњег места, а још 7 000 је остало напољу. Стражарска кула је овај скуп назвала „једним од најуспешнијих састанака који су Међународни истраживачи Библије икада одржали“.

Истраживачи Библије су свима постали познати по томе што су објављивали поруку да „милиони који сада живе неће никада умрети“. У то време, они нису разумели да порука о Краљевству треба да се проповеда у још већој мери. Па ипак, њихова ревност била је изузетна. Ајда Омстед, која је почела да иде на састанке 1902, испричала је: „Знали смо да човечанство очекују велики благослови и никада нисмо пропустили прилику да ту добру вест пренесемо онима с којима смо разговарали у служби.“

Да би браћа редовно добијала духовну храну, у Бетелу је организовано штампање неких публикација. Браћа су купила опрему и поставила је у изнајмљену зграду у Авенији Миртл 35, у Бруклину, недалеко од Бетела.

Лио Пел и Волтер Кеслер дошли су у Бетел у јануару 1920. „Када смо стигли“, испричао је Волтер, „надгледник штампарије нас је погледао и рекао: ’До ручка има још сат и по.‘ Послао нас је да доносимо кутије с књигама из подрума.“

Лио је испричао шта се догодило наредног дана: „Посао нам је био да оперемо зидове у  приземљу зграде. То је био најпрљавији посао који сам икада радио. Али било је то за Господа и зато је било вредно сваког труда.“

За само неколико недеља, ревни добровољци су почели да штампају Стражарску кулу. На машини за равну штампу, која се налазила на првом спрату, одштампано је 60 000 примерака Стражарске куле од 1. фебруара 1920. У међувремену, браћа су у подруму поставила штампарску пресу коју су назвала „Бојни брод“. Почели су да штампају и часопис Златни век, од издања од 14. априла 1920. Јехова је без сумње благословио труд ових марљивих радника.

Јеховине верне слуге поново су уживале у проповедању и сарадњи са суверницима. Међутим, у тешком периоду од 1917. до 1919, неки Истраживачи Библије напустили су организацију. Како им се могло помоћи?

У Стражарској кули од 1. априла 1920. објављен је чланак под насловом „Живимо у миру“. У њему је упућен овај срдачан позив: „Уверени смо [...] да је свако ко поседује Господов дух [...] спреман да заборави оно што је иза нас [...] како бисмо живели у јединству и сложно сарађивали као једно тело.“

Многи су се одазвали на ове речи које су одисале топлином. Један брачни пар је написао: „Нема сумње да смо погрешили што смо више од годину дана били по страни док су други проповедали [...] Надамо се да никада више нећемо скренути с правог пута.“ Те раднике који су се вратили чекало је много посла.

Истраживачи Библије су 21. јуна 1920. почели интензивну акцију како би свима уручили „СГ“, како су скраћено звали меки повез књиге Свршена тајна *. Након што је била забрањена 1918, у магацину је остао велики број ових књига.

 Сви објавитељи, а не само колпортери, били су позвани да учествују у овој акцији. У Билтену * од јуна 1920. стајало је: „У свакој скупштини, свака посвећена [крштена] особа која то може треба радо да учествује. Нека ово буде мото сваког од нас: ’Само једно желим – СГ да делим.‘“ Едмунд Хупер је испричао да су током ове акције многи први пут учествовали у служби од врата до врата. Он је додао: „Тек тада смо почели да схватамо да ће се ова служба обављати у већој мери него што смо икада могли да претпоставимо.“

Пошто је током Првог светског рата било тешко одржавати контакт са Истраживачима Библије из других земаља, брат Ратерфорд је желео да охрабри браћу и поново организује наше активности у тим земљама. Зато је 12. августа 1920, с још четворицом браће кренуо на дуже путовање по Великој Британији, Европи и Блиском истоку.

Када је брат Ратерфорд посетио Велику Британију, Истраживачи Библије су одржали три конгреса и 12 састанака за јавност. Било је присутно око 50 000 људи. У Стражарској кули је о тој посети речено: „Браћа су била окрепљена и ојачана. Још више су се зближили и још више су сарађивали у служби, а многа тужна срца преплавила је радост.“ У Паризу је брат Ратерфорд поново говорио на тему „Милиони који сада живе неће никада умрети“. Када је предавање почело, сала је била дупке пуна. Након говора, триста људи је желело да сазна нешто више.

Током наредних недеља, браћа су посетила Атину, Каиро и Јерусалим. Да би се помогло заинтересованима у тим градовима, брат Ратерфорд је основао подружницу у граду Рамала, близу Јерусалима. Затим се вратио у Европу и основао Канцеларију за средњу Европу, где се почело с припремама за штампање литературе.

У јесен 1920, изашао је 27. број часописа Златни век, у ком су откривене појединости о прогонству које су Истраживачи Библије доживљавали током 1918. Штампарска преса Бојни брод, коју смо раније поменули, радила је дан и ноћ како би произвела више од четири милиона примерака тог часописа.

 Читаоци су сазнали о необичном случају Еме Мартин. Сестра Мартин је била колпортер из Сан Бернандина у Калифорнији. Она је 17. марта 1918, заједно с браћом Едвардом Хемом, Едвардом Зоненбургом и Ернестом Стивенсом, присуствовала састанку на ком се окупио мали број Истраживача Библије.

Један човек који је присуствовао том састанку није дошао да би учио о Библији. „Отишао сам на тај састанак [...] по налогу јавног тужиоца“, изјавио је касније на суду. „Био сам тамо да бих прикупио доказе.“ Нашао је „доказ“ који је тражио, књигу Свршена тајна. Неколико дана касније, сестра Мартин и тројица браће били су ухапшени. Оптужени су да су тиме што су делили забрањену књигу прекршили Закон о шпијунажи.

Ема и тројица браће били су проглашени кривима и осуђени на три године затвора. Све жалбе које су уложили биле су одбијене, па су 17. маја 1920. послати у затвор. Али убрзо су се ствари промениле набоље.

Брат Ратерфорд је 20. јуна 1920. испричао њихово искуство на конгресу у Сан Франциску. Присутни су били шокирани оним што су ови хришћани доживели па су послали телеграм председнику Сједињених Држава. Написали су: „Сматрамо да је пресуда [...] госпођи Мартин [...] због наводног кршења Закона о шпијунажи неправедна [...] Сматрамо [срамним] поступке федералних агената који су свој положај искористили како би [...] ухватили у замку [...] госпођу Мартин [...] и затим на основу лажних доказа изградили случај против ње како би је послали у затвор.“

Већ наредног дана, председник Вудро Вилсон је укинуо казне сестри Мартин и браћи Хем, Зоненбург и Стивенс. Поново су били слободни.

Како се 1920. ближила крају, Истраживачи Библије имали су много разлога за радост. У главном седишту је било све више посла, а прави хришћани су били активнији него икад, објављујући да је Божје Краљевство једино решење за проблеме човечанства (Мат. 24:14). Наредна година, 1921, биће још важнија за објављивање истине о Краљевству.