Браћа из Бетела су више од годину дана радила на градњи радио-станице WBBR на Статен Ајланду, у Њујорку. Рашчистили су земљиште и направили велику кућу за раднике, као и још један објекат за опрему. Након тога, почели су да прикупљају опрему неопходну за емитовање програма. Али било је неколико озбиљних проблема које је требало да реше.

Браћа су се прилично намучила док нису поставила главну антену за радио-станицу. Била је дугачка 90 метара и морали су да је окаче између два дрвена стуба од по 60 метара. Први покушај је био неуспешан. Уздајући се у Јеховину помоћ, браћа су коначно успела. Калвин Просер, који је радио на том пројекту, рекао је: „Да смо успели из прве, можда бисмо дигли нос и поносили се својим достигнућем.“ Браћа су свој успех приписала Јехови. Али проблемима ту није био крај.

Радио је у то време био нешто ново, тако да није било лако набавити делове за радио-станицу. Браћа су успела да набаве полован, ручно направљен предајник од 500 вати. Нису купили микрофон, већ су употребили онај из телефона. Једне фебруарске вечери, браћа су хтела да испробају ту импровизовану опрему. Нису знали шта би преносили, па су запевали песме Краљевства. Један од њих, Ернест Лоу, са осмехом је испричао да их је, док су певали,  телефоном позвао судија Ратерфорд. b Чуо их је преко радија, а био је у Бруклину, на око 25 километара одатле.

„Каква је то дрека?“, пецнуо их је брат Ратерфорд. „Као да се окупио чопор мачака!“ Помало постиђени, брже-боље су искључили предајник, али су барем знали да им опрема ради и да су спремни за прво емитовање.

Први радио-пренос одржан је 24. фебруара 1924. Том приликом је брат Ратерфорд посветио радио-станицу „ширењу истине о Месијанском Краљевству“. Рекао је да је сврха нашег радија да свим људима, без обзира на њихова уверења или вероисповест, „омогући да у светлу онога што каже Библија разумеју значење догађаја у наше време“.

Та прва емисија на радију WBBR постигла је велики успех. Браћа су ту радио-станицу користила 33 године и она је имала значајну улогу у преношењу истине.

У јулу 1924, Истраживачи Библије су одржали конгрес у Колумбусу, у држави Охајо. Дошла су браћа и сестре из целог света. Програм се износио на арапском, енглеском, француском, немачком, грчком, мађарском, италијанском, литванском, пољском, руском, украјинском и на скандинавским језицима. Неки делови програма су преношени преко радија. Браћа су организовала да локалне новине свакодневно извештавају шта је било на конгресу.

У четвртак, 24. јула, више од 5 000 оних који су дошли на конгрес ишло је у службу проповедања. Поделили су скоро 30 000 књига и започели на хиљаде библијских курсева. У Стражарској кули је тај дан назван „најрадоснијим делом конгреса“.

Тај конгрес је остао упамћен по још нечему. У петак, 25. јула, брат Ратерфорд је прочитао снажну осуду свештенства. Била је састављена у виду правног документа и у њој су водеће личности на пољу политике, религије и трговине биле оптужене да „свесно држе људе у незнању, то јест спречавају их да сазнају шта је Бог припремио како би их благословио животом“. У тој објави је  речено да ти људи греше у још нечему. Наиме, „подупиру Друштво народа и проглашавају га за ’политички израз Божјег краљевства на земљи‘.“ Истраживачима Библије биће потребна велика храброст да би ту поруку преносили људима.

У Стражарској кули је о овом конгресу речено: „Ова мала Господова војска окупљена на конгресу у Колумбусу отишла је јача у вери [. . .] спремна да се суочи с било каквом силом и горућим стрелама непријатеља.“ Лео Клаус, један од присутних, рекао је: „Тај конгрес је у нама распламсао жар да преносимо поруку осуде тамо где живимо.“

Порука коју је брат Ратерфорд изнео у свом говору одштампана је у виду трактата под називом Свештеници оптужени. Истраживачи Библије су у октобру почели да деле на милионе примерака тог трактата. У Кливленду, граду у Оклахоми, Френк Џонсон је завршио своје подручје 20 минута раније него што је мислио и морао је да чека да друга браћа и сестре дођу по њега колима. Али није могао да буде на отвореном јер су људи из града били бесни због његовог проповедања и тражили су га. Брат Џонсон је одлучио да се склони у оближњу цркву. Пошто је била празна, оставио је трактат Свештеници оптужени у свештеникову Библију и на свако место у цркви. Затим је брже-боље изашао. Пошто је имао још времена, отишао је у још две цркве и урадио исто.

Френк је пожурио на место на ком је требало да се нађе са осталима, али се сакрио иза бензинске пумпе да га противници који су га јурили не би нашли. Видео је како пролазе поред пумпе колима, али га нису приметили. Одмах затим, браћа и сестре су дошли по њега и покупили га.

Један од те браће је касније испричао: „Док смо одлазили из града, прошли смо поред све три цркве. Испред сваке је стајало око 50 људи. Неки су читали трактат, док су га други показивали свештенику. За длаку смо се извукли! Захвалили смо Јехови, нашем Богу, што нас је заштитио и што нам је помогао да надмудримо непријатеље Краљевства.“

Истраживачи Библије су храбро сведочили и у другим земљама. На северу Француске, Јозеф Крет је проповедао рударима који су се доселили из Пољске. Организовано је да одржи говор „Ускоро ће мртви ускрснути“. Када су становници града добили позивнице за говор, свештеник их је упозорио да не иду. Али то је имало контраефекат. Дошло је више од 5 000 људи, па и сам свештеник! Брат Крет га је позвао да одбрани своја веровања, али он то није хтео. Брат Крет је поделио сву литературу коју је имао јер су људи били жедни истине из Божје Речи (Амос 8:11).

Клод Браун је отишао у Африку, у данашњу Гану, која се тада звала Златна Обала. Многи људи су упознали истину захваљујући његовим предавањима и литератури коју су добили од њега. Џон Бланксон, који је студирао фармацију, био је на једном од његових предавања. Брзо је схватио да је то истина. Касније је испричао: „Био сам одушевљен истином и многима на факултету сам причао о томе.“

 Једног дана, Џон је отишао у англиканску цркву да постави свештенику пар питања о Тројству, за које је сада већ знао да нема основа у Светом писму. Свештеник се разбеснео и повикао: „Ти ниси хришћанин, већ Ђаволово дете! Губи се одавде!“

Кад се вратио кући, Џон је свештенику написао писмо, у ком га је позвао на јавну дебату о Тројству. Свештеник му је у одговору рекао да се јави у кабинет главног предавача на фармацеутском факултету. Тамо га је предавач питао да ли је стварно писао свештенику.

„Јесам, професоре“, одговорио је Џон.

Предавач је од Џона тражио да се извини свештенику писменим путем. Зато је Џон написао:

„Господине, професор ми је рекао да Вам напишем извињење и спреман сам да га напишем под условом да Ви признате да заступате погрешна учења.“

Предавач је био забезекнут и питао га је: „Бланксоне, јеси ли сигуран да ово хоћеш да напишеш?“

„Да, професоре. То је све што могу да напишем.“

„Бићеш избачен са факултета. Како можеш да говориш против свештеника званичне цркве и да очекујеш да останеш у државној школи?“

„Али професоре, када нам ви предајете и ми нешто не разумемо, зар вам не постављамо питања?“

„Наравно да постављате.“

„Е па, видите, управо о томе је овде реч. Господин нас је учио о Библији и ја сам му поставио питање. Ако није у стању да одговори на то питање, зашто бих морао да му напишем извињење?“

Бланксон није био избачен с факултета. Такође, није морао да пошаље извињење.

У осврту на активности те године, у Стражарској кули је речено: „Као и Давид, од срца можемо да кажемо: ’Ти ме опасујеш снагом за бој‘ (Псалам 18:39). Ова година је била веома охрабрујућа за нас јер смо видели Господову руку на делу [. . .] Његове верне слуге [. . .] радосно су проповедале добру вест.“

Крајем године, браћа су одлучила да у већој мери користе радио у ширењу добре вести. Зато су почели да граде још једну радио-станицу близу Чикага. Њој су наденули име WORD, што значи „реч“, зато што су путем ње ширили Божју Реч. Имали су предајник од 5 000 вати, тако да се порука о Краљевству чула на стотине километара одатле, чак до Канаде.

Следеће, 1925. године, духовно светло је заблистало још јаче. Истраживачи Библије су боље разумели оно што је описано у 12. поглављу Откривења. Појашњено разумевање некима се није допало и престали су да служе Јехови. Али многи други су били срећни што могу боље да разумеју догађаје који су се одиграли на небу и како су они утицали на Божји народ на земљи.