1. Како себичност карактеристична за овај свет може утицати на нас?

ЗАШТО нам је понекад тешко да применимо оно што смо научили из Божје Речи? Између осталог, зато што човек мора да буде понизан да би чинио добро. Али у овим „последњим данима“ није лако бити понизан јер су људи око нас „себични, похлепни за новцем, умишљени, охоли“ и „необуздани“ (2. Тим. 3:1-3). Као Божје слуге ми знамо да такво понашање није у реду, али нам је можда криво кад видимо да људи који тако поступају добро пролазе (Пс. 37:1; 73:3). Можда се питамо: „Да ли уопште има смисла стављати добробит других испред сопствене? Да ли ће ме други мање поштовати ако се понашам ’као мањи‘?“ (Лука 9:48). Ако бисмо под утицајем света постали себични, нарушили бисмо добре односе с браћом у скупштини и тешко бисмо се уклопили у слику правог хришћанина. Зато је добро да дубоко размишљамо  о особама које су биле понизне и да се трудимо да поступамо попут њих.

2. Шта можемо научити од Божјих верних слугу из прошлости?

² Уколико желимо да нам верне Божје слуге буду узори, морамо се позабавити њиховим животом и видети како су успели да постану Јеховини пријатељи. Чиме су му угодили? Шта им је дало снаге да врше његову вољу? Такво анализирање библијских личности помоћи ће нам да ојачамо своју веру.

3, 4. (а) Како нас Јехова поучава? (б) Зашто можемо рећи да духовна исхрана укључује више од примања информација?

³ Јехова нам пружа много добрих савета и поука путем Библије, наших публикација и веб-сајтова, наше телевизије, састанака и конгреса. Али према Исусовим речима забележеним у Јовану 4:34, духовна исхрана укључује више од примања информација. Исус је рекао: „Моја је храна да вршим вољу онога који ме је послао и да довршим његово дело.“

⁴ У ком смислу је Исусу вршење Божје воље било попут хране? Као што добра и квалитетна храна користи нашем телу, тако и вршење Божје воље јача нашу веру. На пример, да ли ти се десило да преко воље одеш на састанак за службу проповедања али да се после вратиш из службе срећан и задовољан?

5. Како нам мудрост користи?

⁵ Да бисмо били мудри, знање које нам Јехова пружа морамо применити у пракси (Јак. 3:13). Тај труд се и те како исплати. Библија о мудрости каже: „Ништа од онога што ти је драго не може се изједначити с њом [...] Она је дрво живота онима који је прихвате, и срећнима ће се звати они који се ње чврсто држе“ (Посл. 3:13-18). Исус је својим ученицима рекао: „Ако то знате, срећни сте ако тако и чините“ (Јов. 13:17). Дакле, њихова срећа је зависила од тога да ли ће чинити оно што им је заповедио. Таква послушност није била само тренутна, услед налета емоција, већ је постала саставни део њиховог живота.

6. Зашто морамо наставити да примењујемо оно што смо научили?

⁶ Данас је исто тако важно да будемо истрајни у примењивању онога што смо научили. На пример, један мајстор има алат, материјал и знање. Али то му ништа не значи ако не користи оно што поседује. Можда иза себе има године искуства у том послу, али да би остао добар мајстор мора наставити да примењује стечено знање. Слично томе, вероватно смо били срећни када смо почели да примењујемо оно што смо научили из Библије. Али да бисмо заувек били срећни, морамо наставити да сваког дана спроводимо у дело оно чему нас Јехова поучава.

7. Шта треба да радимо да бисмо били мудри?

⁷ Размотримо сада неке ситуације у којима наша понизност може бити на испиту и погледајмо како су се неке верне Божје слуге у прошлости поставиле у сличним ситуацијама. Међутим, није довољно да само анализирамо њихов пример. Треба да размислимо како да оно што смо од њих научили применимо у свом животу и да то учинимо без оклевања.

8, 9. Шта нам догађај из Дела апостолских 14:8-15 открива о Павловој понизности? (Видети слику на почетку чланка.)

⁸ Божја воља је „да се све врсте људи спасу и да добро упознају истину“ (1. Тим. 2:4). Како ти гледаш на оне који још нису чули за истину? Апостол Павле је у синагогама проповедао Јеврејима који су већ нешто знали о Богу. Али проповедао је и људима који су обожавали лажне богове. Реакција тих људи била је испит за његову понизност.

⁹ Када је апостол Павле био на свом првом мисионарском путовању, становници Листре су помислили да су он и Варнава отелотворење њихових богова, Зевса и Хермеса. Да ли су Павле и Варнава тиме били поласкани? Да ли су сматрали да је то лепа промена у односу на прогонство које су доживели у претходна два града где су проповедали? Да ли су мислили да би им таква слава могла донети више успеха у служби? Никако! Они су одмах раздерали своје хаљине у знак неслагања, утрчали међу народ и повикали: „Зашто то радите? И ми смо само људи, као и ви!“ (Дела 14:8-15).

10. У ком смислу су Павле и Варнава сматрали да су попут људи из Листре?

¹⁰ Када су Павле и Варнава становницима Листре за себе рекли да су само људи као и они, мислили су на то да су несавршени као и они, а не да попут њих обожавају лажне богове. Али зар њих двојица нису били мисионари и то на посебном задатку? (Дела 13:2). Зар нису били помазани светим духом и зар се нису надали узвишеном положају на небу? Јесу, али нису сматрали да су због тога бољи од других већ су схватили да би и ти људи могли све то имати уколико прихвате добру вест.

11. Како у служби проповедања можемо бити понизни попут Павла?

¹¹ Како можемо бити понизни попут Павла? Као прво, морамо се одупирати искушењу да очекујемо или прихватамо да нам се други диве због онога што постижемо уз Јеховину помоћ. Свако од нас би могао да се пита: „Како гледам на људе којима проповедам? Да ли можда несвесно гајим уобичајене предрасуде према некој групи људи?“ Јеховини сведоци широм света настоје да утврде којим све језицима говоре људи на њиховом подручју јер желе да добру вест пренесу што већем броју људи на њиховом матерњем језику. То понекад изискује учење неког страног језика и прилагођавање култури људи који су често на маргини друштва. Али Сведоци не мисле да су бољи од оних којима проповедају. Труде се да разумеју сваког појединца како би с поруком о Краљевству допрли до његовог срца.

12. Како је Епафрас показао несебичну љубав према својој браћи?

¹² Још један начин да покажемо понизност јесте да се молимо за нашу браћу и сестре, који имају „драгоцену веру као и ми“ (2. Петр. 1:1). Епафрас је управо то чинио. Он се у Библији спомиње на само три места и то у посланицама апостола Павла. Док је био у кућном притвору у Риму, апостол Павле је у посланици упућеној хришћанима у Колосима о Епафрасу написао: „Он се увек бори за вас у својим молитвама“ (Кол. 4:12). Епафрас је добро познавао ту браћу и бринуо се  за њих. Иако је имао својих проблема, с обзиром да се каже да је био Павлов „затворски друг“, није престао да брине о духовним потребама своје браће (Филим. 23). Али он није само бринуо, већ је нешто конкретно и учинио. Показао је несебичну љубав тиме што је у молитвама спомињао своју браћу и сестре по имену, а то исто можемо и ми. Такве молитве имају заиста велику моћ (2. Кор. 1:11; Јак. 5:16).

13. Како се можемо угледати на Епафраса у погледу молитви?

¹³ Размисли кога би поименце могао да споменеш у својим молитвама. Попут Епафраса, многа браћа и сестре се моле за појединце из своје скупштине или за породице које тренутно пролазе кроз тежак период или стоје пред тешким одлукама. Многи се моле за оне чија се имена налазе на сајту jw.org, у делу „Јеховини сведоци затворени због својих веровања“. (Идите на ВЕСТИ > ПРАВНА ПИТАЊА.) Поред тога, можеш се сетити оних који су изгубили драгу особу, оних који су недавно били погођени неком природном катастрофом или ратом, као и оних који се суочавају са финансијским проблемима. Очигледно је да је многима потребно да се молимо за њих. Тиме показујемо да не мислимо само на себе већ и на друге (Фил. 2:4). Јехова сигурно слуша такве молитве.

14. Како је Јехова показао да је најбољи пример када треба саслушати друге?

¹⁴ Још један начин на који показујемо понизност јесте када смо спремни да саслушамо друге. У Јаковљевој 1:19 стоји да свако треба да буде „брз да чује“. Јехова је у том погледу најбољи пример (Пост. 18:32; Ис. Нав. 10:14). Погледајмо шта можемо научити из његовог разговора с Мојсијем забележеног у Изласку 32:11-14. (Прочитати.) Иако то није морао да учини, Јехова је допустио Мојсију да изрази своја осећања. Премда је Мојсије у неким ранијим ситуацијама погрешно просудио ствари, Јехова га је ипак стрпљиво саслушао и прихватио његов предлог. Који би човек то урадио? Јехова стрпљиво слуша све оне који му се с вером обраћају у молитви.

15. Како по угледу на Јехову можемо другима исказати част и поштовање?

¹⁵ Свако од нас треба да се пита: „Ако Јехови није испод части да саслуша људе, као што је саслушао Аврахама, Рахелу, Мојсија, Исуса Навина, Маноја, Илију и Језекију, зашто би мени био проблем да саслушам своју браћу, чак и да прихватим њихове добре предлоге и тако им искажем част и поштовање? Да ли је некоме у мојој скупштини или породици потребна моја помоћ? Шта конкретно могу урадити? Шта планирам да урадим?“ (Пост. 30:6; Суд. 13:9; 1. Краљ. 17:22; 2. Лет. 30:20).

16. Како је краљ Давид реаговао када га је Симеј нападао?

¹⁶ Понизност нам такође помаже да покажемо самосавладавање кад се неко према нама лоше опходи (Еф. 4:2). Један одличан пример налазимо у 2. Самуиловој 16:5-13. (Прочитати.) Симеј, рођак краља Саула, вређао је и нападао Давида и његове слуге. Иако је могао да га ућутка, Давид је стрпљиво подносио његове увреде. Како је успео да се савлада? Одговор налазимо у трећем псалму.

17. Шта је Давиду помогло да се савлада и како се можемо угледати на њега?

 ¹⁷ Напомена на почетку трећег псалма указује на то да га је Давид написао „када је бежао пред својим сином Авесаломом“. Први и други стих одговарају догађајима описаним у 16. поглављу 2. Самуилове. Затим се у Псалму 3:4 истиче Давидово поуздање у Јехову: „Из свег гласа призваћу Јехову, и он ће ме услишити са свете горе своје.“ И ми се можемо молити Јехови када се неко лоше опходи према нама. Јехова ће нам дати свој свети дух да то поднесемо. Када те неко кињи, да ли ти је потребно више самосавладавања или спремности да му опростиш? Да ли си уверен да Јехова то види и да ће ти помоћи?

18. Зашто је за нас добро да примењујемо оно чему нас Јехова поучава?

¹⁸ Када чинимо оно што знамо да је исправно сигурно ћемо бити благословљени. Није чудо што се у Пословицама 4:7 каже: „Мудрост је најважнија.“ Иако се мудрост заснива на знању, она се првенствено види по одлукама које доносимо, а не по чињеницама које знамо. И за мраве се каже да су по природи мудри јер лети спремају себи храну (Посл. 30:24, 25). Исус, за кога се каже да је „Божја мудрост“, увек ради оно што је његовом Оцу угодно (1. Кор. 1:24; Јов. 8:29). Јехова зна да није исто донети праву одлуку и спровести је у дело. Он благосиља оне који понизно истрајавају и који раде оно што знају да је исправно. (Прочитати Матеја 7:21-23.) Зато морамо радити на томе да наша скупштина буде место где сви можемо да понизно служимо Јехови. Да бисмо научили да примењујемо оно што знамо да је исправно треба нам време и стрпљење, али то је обележје понизности која нам помаже да будемо срећни сада и у сву вечност.