Почетком 1940-их, моји родитељи су проучавали Библију с Јеховиним сведоцима. Иако су престали да проучавају, моја мајка је и даље добијала часописе Стражарска кула и Пробудите се! Браћа су нас позвала на међународни конгрес који се 1950. одржавао у Њујорку и цела наша породица је присуствовала том скупу.

Убрзо након тога, почео је да нас посећује брат Лоренс Џефриз. Желео је да ми помогне да упознам истину. У почетку се нисам слагао с њим око става Сведока у вези с политичким питањима и служењем војске. Рекао сам му: „Када би сви у Америци одбили да иду у рат, непријатељи би могли да нас нападну и заузму целу земљу.“ Брат Џефриз ми је одговорио: „Шта мислиш, шта би Јехова Бог урадио ако би му сви у Америци служили и ако би непријатељи дошли да их нападну?“ Те његове речи, као и многе друге ствари које ми је рекао, помогле су ми да увидим да нисам у праву. Због тога сам се још више заинтересовао за истину.

Сатима сам читао старија издања Стражарске куле и Пробудите се!, које је моја мајка оставила у подруму. С временом сам схватио да је оно што пише у њима истина и почео сам да проучавам Библију с братом Џефризом. Такође сам почео редовно да идем на састанке. Заволео сам истину и постао сам објавитељ добре вести. Моји циљеви су се променили када сам схватио да је близу „велики Јеховин дан“ (Соф. 1:14). Више ми није био циљ да идем на факултет, већ сам желео да помажем другима да упознају истину из Библије.

Средњу школу сам завршио 13. јуна 1956. и крстио сам се три дана касније на покрајинском  састанку. Тада нисам ни сањао какве ћу благослове доживети захваљујући томе што сам свој живот посветио учењу о Јехови и поучавању других о њему.

Шест месеци након крштења, постао сам стални пионир. У Нашој служби за Краљевство од децембра 1956. налазио се чланак „Можеш ли служити тамо где је потребно више објавитеља?“ Имао сам осећај да је тај позив упућен и мени. Желео сам да проповедам тамо где је потребна помоћ (Мат. 24:14).

Преселио сам се у Еџфилд у Јужној Каролини. У тамошњој скупштини било је само четворо објавитеља, а ја сам био пети. Одржавали смо састанке у дневној соби једног брата. Сваког месеца сам проводио 100 сати у служби проповедања. Имао сам пуне руке посла и у служби и у скупштини. Што сам више радио за скупштину, то сам више учио о Јехови.

Једна жена с којом сам проучавао Библију имала је фирму за погребне услуге у месту Џонстон, које се налазило неколико километара од места у ком сам живео. Понудила ми је да неколико дана недељно радим код ње и дозволила нам је да састанке одржавамо у једној зградици која је била у њеном власништву.

Брат Џоли Џефриз, син брата који је са мном проучавао, доселио се из Бруклина и постао је мој цимер и сарадник у пионирској служби. Становали смо у малој приколици коју нам је позајмио један брат.

На југу су плате биле мале. Радили смо цео дан за два, три долара. Једном сам отишао у продавницу да купим храну и потрошио сам све до последње паре. Када сам изашао напоље, пришао ми је један човек и упитао ме: „Да ли ти треба посао? Платићу ти долар на сат.“ Понудио ми је да три дана чистим једно градилиште. Било ми је јасно да ми Јехова помаже да останем у Еџфилду. Иако нисам имао много новца, успео сам да 1958. одем на међународни конгрес који се одржавао у Њујорку.

Другог дана конгреса догодило се нешто посебно. Упознао сам Руби Ведлингтон, која је служила као стални пионир у Галатину, у Тенесију. Обоје смо желели да постанемо мисионари и зато смо присуствовали састанку за оне који су заинтересовани да похађају школу Галад. Након конгреса смо почели да се дописујемо. Касније сам био позван да одржим јавно предавање у Галатину. Ту прилику сам искористио како бих запросио Руби. Након тога сам прешао у њену скупштину и венчали смо се 1959.

Када сам имао 23 године, постао сам скупштински слуга (сада координатор старешинства) у Галатину. Наша скупштина је била прва коју је брат Чарлс Томпсон посетио након што је постао  покрајински надгледник. Иако је имао пуно искуства као старешина, питао ме је за мишљење о томе шта је браћи потребно и како су претходни покрајински надгледници бринули за скупштину. Од њега сам научио да је добро постављати питања и сазнати све чињенице пре него што се донесе нека одлука.

У мају 1964, био сам позван да похађам једномесечни Семинар за наименовану браћу, који се одржавао у Саут Лансингу, у држави Њујорк. Браћа која су била инструктори на том семинару усадила су у мене снажну жељу да још боље упознам Јехову и да му се још више приближим.

Руби и ја смо били позвани да започнемо с покрајинском службом у јануару 1965. Добили смо покрајину која је покривала огромно подручје. Протезала се од Ноксвила у Тенесију па готово до Ричмонда у Вирџинији. Обухватала је скупштине у Северној Каролини, Кентакију и Западној Вирџинији. Служио сам само у скупштинама где су били црнци зато што је у то време на југу Сједињених Држава на снази био закон о расној сегрегацији, тако да белци и црнци нису могли да буду заједно на састанцима. Браћа су била сиромашна, па смо делили с њима оно што смо имали. Од једног дугогодишњег покрајинског надгледника сам научио нешто веома важно. Он ми је рекао: „Буди брат. Кад дођеш у неку скупштину, немој се понашати као шеф. Можеш им помоћи само ако на тебе гледају као на свог брата.“

Док смо били у посети једној малој скупштини, Руби је започела курс с младом женом која је имала једногодишњу ћерку. Пошто нико из скупштине није био у прилици да настави тај курс, Руби је проучавала с њом путем писама. Током наше следеће посете, та жена је била на сваком састанку. Касније су две специјалне пионирке дошле у ту скупштину, наставиле курс и она се убрзо крстила. Неких 30 година касније, 1995, једна млада сестра је у Бетелу у Патерсону пришла Руби да се поздрави с њом. То је била ћерка жене с којом је Руби проучавала. Она и њен муж су похађали 100. разред школе Галад.

Наша друга покрајина је била у средишњем делу Флориде. Када смо тамо почели да служимо, схватили смо да су нам потребна кола. Зато смо пронашли једна по веома повољној цени и купили их. Међутим, већ следеће недеље нам се покварила пумпа за воду. Нисмо имали новца за ту поправку. Назвао сам једног брата за кога сам мислио да би могао да нам помогне. Он је замолио једног од својих радника да нам поправи ауто и није хтео ништа да нам наплати. Само је рекао: „Све је сређено.“ Чак нам је поклонио нешто новца. То нас је још више уверило да Јехова брине о својим слугама и подстакло да и ми будемо великодушни према другима.

Кад год смо били у посети некој скупштини, били смо смештени код браће. Захваљујући томе смо стекли многа трајна пријатељства. Једном сам у писаћој машини оставио недовршен извештај о скупштини у којој смо тренутно били. Када сам се те вечери вратио, схватио сам да се трогодишњи син породице код које смо били дочепао машине и „помогао“ ми да завршим тај извештај. Годинама сам га задиркивао због тога.

Били смо веома изненађени када је 1971. стигло писмо у ком је стајало да сам добио ново задужење – да служим као обласни надгледник у Њујорку. Тада сам имао само 34 године. Био сам први црнац који је тамо служио као обласни надгледник и браћа су ме срдачно дочекала.

Као обласни надгледник сам имао прилику да сваког викенда на неком покрајинском састанку поучавам друге о Јехови. Многи покрајински надгледници су имали више искуства од мене. Један од њих је одржао говор приликом мог крштења. Други брат, Теодор Џерес, касније је постао члан Водећег тела. Било је ту и много искусне браће која су служила у Бетелу у Бруклину. Па ипак, осећао сам се опуштено у друштву тих покрајинских надгледника и браће из Бетела, и био сам срећан због тога. Видео сам да су сви они брижни пастири који се ослањају на Божју Реч и верно подупиру Божју организацију. Били су понизни и због тога ми је било лако да служим као обласни надгледник.

Водеће тело је 1974. изабрало нову групу покрајинских надгледника који ће служити као обласни надгледници, тако да сам се ја вратио у покрајинску службу. Посећивали смо скупштине у Јужној Каролини. У то време, црнци и белци на југу Сједињених Држава више нису морали да буду у засебним скупштинама и браћа су била много срећна због тога.

Крајем 1976, почео сам да служим у једној покрајини у Џорџији, између Атланте и Колумбуса. Једном приликом сам држао погребни говор на сахрани петоро деце једне црначке породице. Она су погинула када су им неки људи намерно запалили кућу. Још увек не могу да заборавим тај догађај. Њихова мајка је била повређена и лежала је у болници. Браћа и сестре, и црнци и белци, непрестано су долазили у болницу и тешили њу и мужа. Видео сам огромну братску љубав на делу. Такво саосећање браће може помоћи Божјим слугама да се изборе с најтежим животним ударцима.

Године 1977, позвани смо на неколико месеци у Бетел у Бруклину да бисмо помогли око једног пројекта. Када је то било скоро готово, два члана Водећег тела су се састала са мном и питала да ли бисмо Руби и ја могли да стално служимо у Бетелу. Нас двоје смо прихватили тај позив.

Радио сам 24 године у Службеном одељењу. Браћа у том одељењу често се баве осетљивим и сложеним питањима. Водеће тело непрестано даје упутства у складу с библијским начелима. Та упутства помажу браћи у Службеном одељењу да одговоре на разна питања. Она служе и као основа за обуку покрајинских надгледника, старешина и пионира и помогла су многима да постану још зрелији хришћани. Захваљујући томе, Јеховина организација је још јача и стабилнија.

У периоду од 1995. до 2018, посетио сам разне подружнице као представник главног седишта, који се раније звао зонски надгледник. Разговарао сам са члановима Одбора подружница, члановима бетелске породице и мисионарима с циљем да их охрабрим и помогнем им да се изборе са својим проблемима. Али и Руби и ја смо много научили из искустава која смо чули од те браће и сестара. На пример, 2000. смо посетили Руанду. Били смо дубоко дирнути док смо слушали како су браћа на подручју и у Бетелу преживела геноцид 1994. године. Многи су изгубили чланове породице и пријатеље. Без обзира на то кроз шта су прошли или шта су доживели, имали су јаку веру и наду и нису изгубили радост.

Сада имамо преко 80 година. Последњих 20 година служим у Одбору подружнице Сједињених Држава. Нисам ишао на факултет, али Јехова и његова организација су ми пружили најбоље образовање које постоји. Оно ме је оспособило да поучавам друге библијској истини, која им може донети вечну добробит (2. Кор. 3:5; 2. Тим. 2:2). Видео сам како библијска порука помаже људима да воде квалитетнији и бољи живот и да развију дубоко пријатељство са својим Створитељем (Јак. 4:8). Кад год можемо, Руби и ја подстичемо друге да цене то што могу учити о Јехови и поучавати друге библијској истини. То је највећа част коју Божји слуга може имати!