Родио сам се 1934. Моји родитељи су из Швајцарске дошли у канадску покрајину Онтарио и населили се у рударском градићу Тиминсу. Отприлике 1939. мајка је почела да чита Стражарску кулу и да иде на састанке Јеховиних сведока. Са собом је водила и нас седморо деце. Убрзо је постала Јеховин сведок.

То се мом оцу није нимало свидело. Али мајка је волела библијску истину и ништа је није могло одвојити од ње. Није се поколебала ни када су почетком 1940-их Јеховини сведоци били забрањени у Канади. Увек је била добра према оцу и поштовала га је иако ју је он вербално малтретирао и свашта јој говорио. Њен изузетан пример је нас децу привукао истини. Срећом, с временом је отац смекшао и постао бољи према нама.

У лето 1950, био сам у Њујорку, на конгресу „Раст теократије“. Упознао сам браћу и сестре из свих делова света и чуо изузетне интервјуе оних који су завршили Галад. То ми је дало крила да учиним више за Јехову. Чврсто сам решио да започнем с пуновременом службом. Чим сам се вратио кући, предао сам молбу за сталну пионирску службу. Подружница у Канади ми је одговорила и предложила да се најпре крстим. Крстио сам се 1. октобра 1950. Месец дана касније, постао сам стални пионир и био сам послат у Капускасинг, градић поприлично удаљен од наше куће.

У пролеће 1951, подружница је позвала све Сведоке који знају француски да се, ако могу, преселе у Квибек, где се говори  тим језиком. Тамо је била велика потреба за објавитељима. Пошто сам знао и француски и енглески, одазвао сам се и био послат у Руин. Нисам познавао никог одатле. Добио сам само адресу, као што сам испричао на почетку. Али све је добро прошло. Марсел и ја смо постали добри пријатељи. У Квибеку сам служио наредне четири године и у међувремену сам постао специјални пионир.

Док сам био у Квибеку, десило се нешто што ме је много обрадовало. Позван сам да похађам 26. разред школе Галад, у Саут Лансингу, у држави Њујорк. Дипломе су нам уручене 12. фебруара 1956. Након школе, требало је да служим у западној Африци, у садашњој Гани b. Али нисам могао да путујем одмах већ сам морао да се вратим у Канаду на „пар седмица“, док не буду спремни сви потребни документи.

Тих пар седмица претворило се у седам месеци. Током тог времена, становао сам у Торонту код породице Крипс. Заљубио сам се у њихову ћерку Шилу и осећања су била обострана. Таман кад сам хтео да је запросим, стигла ми је виза. Шила и ја смо се молили у вези с тим и закључили да треба да одем на свој задатак. Али договорили смо се да наставимо да се дописујемо како бисмо видели да ли бисмо се венчали и када. То одлука није била лака, али као што се касније испоставило, била је исправна.

Након што сам месец дана путовао возом, теретним бродом и авионом, стигао сам у Акру, главни град Гане. Тамо сам почео да служим као обласни надгледник. Због тога сам путовао широм Гане, као и суседних држава Обале Слоноваче и Тоголенда (сада Того). Углавном сам путовао сам, у џипу који је припадао подружници. За мене је то било права дивота!

 Викендом сам имао задужења на покрајинским састанцима. Нисмо имали Конгресне дворане тако да би браћа направила конструкцију од бамбуса и кров покрила палминим лишћем. То нам је пружало заштиту од сунца. Нисмо имали фрижидере, па су браћа, да се месо не би покварило, морала клати животиње на лицу места и одмах спремати оброке за присутне.

Понекад смо имали и комичне ситуације. Једном се током говора мисионара Херба Џенингса c отргао јунац и утрчао између бине и публике. Херб је стао са говором, а животиња није знала где ће. Четворица снажне браће успела су да је ухвате и одведу, на одушевљење свих присутних.

Радним данима сам по селима приказивао наш филм Друштво новог света у акцији. Филм бих пројектовао на бело платно разапето између две мотке или дрвета. Људима се много допао. Већини је то био први сусрет са филмом. Одушевљено су тапшали током сцена крштења. Тај филм је људима помогао да увиде какво јединство влада у нашој организацији по целом свету.

Након две године у Африци, 1958. сам отишао на међународни конгрес у Њујорку. Био сам пресрећан што опет видим Шилу. Она је дошла из Квибека, где је била специјални пионир. До тада смо се дописивали, али сада смо опет били заједно. Запросио сам је и пристала је да се уда за мене. Писао сам брату Нору d и питао га да ли би Шила могла да иде у Галад, па да ми се после придружи у Африци. Сложио се с тим предлогом. Када је дошла у Гану, венчали смо се 3. октобра 1959. у Акри. Видели смо да нас је Јехова благословио зато што смо га ставили на прво место у животу.

Године 1961. прешли смо у Камерун. Добио сам задатак да помогнем у оснивању нове подружнице, што је захтевало доста труда. Пошто нисам имао искуства у томе, морао сам много тога да научим. А онда  је 1965. Шила затруднела. Морам признати да нам је требало неко време да се навикнемо на помисао да ћемо бити родитељи. Али таман кад смо почели да се радујемо томе и правимо планове за повратак у Канаду, доживели смо страшан губитак.

Шила је имала спонтани побачај. Доктор нам је рекао да бисмо добили дечака. То је било пре више од 50 година, али никада то нисмо заборавили. Иако нам је било јако тешко, остали смо у нашој служби, коју смо толико волели.

У Камеруну су Сведоци често били прогоњени због тога што нису хтели да се мешају у политику. Увек је било нарочито напето током председничких избора. Оно чега смо се највише бојали остварило се 13. маја 1970, када су Јеховини сведоци били званично забрањени. Одузета нам је прелепа нова подружница, у коју смо се уселили само пет месеци пре тога. У року од недељу дана, сви мисионари, па и Шила и ја, морали су да напусте земљу. Било нам је тешко да оставимо браћу и сестре јер смо их много заволели и нисмо знали шта их чека.

Наредних шест месеци провели смо у подружници у Француској. Оданде сам наставио да помажем нашој браћи у Камеруну колико год сам могао. У децембру те године, послати смо у подружницу у Нигерији, која је почела да надгледа наше активности у Камеруну. Браћа и сестре у Нигерији су нас срдачно дочекали и тамо смо провели наредних неколико година.

Године 1973. морали смо да донесемо веома тешку одлуку. Шила је имала озбиљне здравствене проблеме. Док смо били на конгресу у Њујорку, бризнула је у плач и рекла: „Не могу више! Исцрпљена сам и нон-стоп болесна.“ Заједно са мном је служила на западу Африке више од 14 година. Толико сам се поносио њом. Али промене су биле неизбежне. Много смо разговарали о свему томе и дуго и усрдно се молили. Затим смо одлучили да се вратимо у Канаду да бисмо се позабавили њеним здрављем. Одлука да прекинемо с пуновременом службом и напустимо земљу у којој смо служили као мисионари била је најтежа одлука коју смо морали да донесемо.

По повратку у Канаду, запослио сам се код старог пријатеља који је продавао аутомобиле у једном месту северно од Торонта. Изнајмили смо стан, купили полован намештај и успели да прођемо без икаквог задуживања. Хтели смо да и даље живимо једноставно, с надом да ћемо једног дана моћи да поново будемо у пуновременој служби. На наше изненађење, то се догодило много раније него што смо очекивали.

Почео сам суботом да помажем на градњи нове Конгресне дворане у Норвалу, у  Онтарију. Касније су ме питали да ли бих прихватио да служим као надгледник Конгресне дворане. Пошто се Шилино здравствено стање побољшавало, одлучили смо да прихватимо тај нови задатак. Тако смо се у јуну 1974. преселили у стан у Конгресној дворани. Били смо пресрећни што смо опет у пуновременој служби!

На срећу, Шилино здравље је било све боље. Две године касније смо прихватили позив да пређемо у покрајинску службу. Покрајина се налазила у Манитоби, делу Канаде познатом по оштрим зимама. Па ипак, уживали смо у топлини и срдачности браће и сестара. Научили смо да није најважније где служимо Јехови, већ да истрајемо у служби, где год да се налазимо.

Након неколико година проведених у покрајинској служби, 1978. смо позвани да служимо у Бетелу у Канади. Недуго затим сам научио тешку али важну лекцију. Добио сам задатак да на посебном састанку у Монтреалу на француском изнесем говор у трајању од сат и по. Нажалост, нисам успео да одржим пажњу публике и брат из Службеног одељења ме је посаветовао у вези с тим. Требало је да још тада признам себи да нисам баш неки говорник. Али нисам најбоље реаговао на савет. Тај брат и ја смо имали сукоб личности. Доживео сам његов савет као критику и било ми је криво што ме ни за шта није похвалио. Погрешио сам што нисам прихватио савет због начина на који ми је дат и због тога што ми се није свидела особа која ми га је дала.

Неколико дана касније, један члан Одбора подружнице је разговарао са мном у вези с тим. Признао сам да нисам добро реаговао и рекао сам да ми је жао због тога. Затим сам разговарао са братом који ми је дао савет и он је прихватио извињење. Ту лекцију из понизности никада нећу заборавити (Посл. 16:18). Много пута сам се молио Јехови у вези с тим и решио сам да никада више не гледам негативно на савет.

У Бетелу у Канади сам већ више од 40 година, а од 1985. служим у Одбору подружнице. У фебруару 2021, моја драга Шила је преминула. Тешко ми је што је више нема, а суочавам се и са разним здравственим проблемима. Али пошто сам окупиран службом Јехови, време ми просто лети (Проп. 5:20). Иако ми у животу није све увек глатко ишло, било је више среће него туге. То што ми је Јехова увек био најважнији и што му већ 70 година пуновремено служим доноси ми велику радост. Искрено желим да и нашој младој браћи и сестрама Јехова буде најважнији јер сам уверен да ће тако доживети многе дивне ствари и имати испуњен живот какав је могућ само када служимо Јехови.