РОЂЕН сам 1926, у Круксвилу, у америчкој држави Охајо. Имао сам седморо браће и сестара. Иако отац и мајка нису били религиозни, нама су рекли да идемо у цркву. Ја сам отишао у методистичку цркву. Када сам имао 14 година, свештеник ме је наградио јер годину дана ниједне недеље нисам пропустио да одем у цркву.

Комшиница по имену Маргарет Вокер, Јеховин сведок, отприлике у то време почела је да посећује моју мајку и да с њом проучава Библију. Једног дана сам одлучио да присуствујем. Мајка је мислила да ћу им сметати и рекла ми је да изађем из куће. Али ја сам и даље покушавао да слушам њихове разговоре. Након неколико посета, Маргарет ме је питала: „Да ли знаш како се Бог зове?“ Рекао сам: „То сви знају — зове се Бог.“ Она је рекла: „Узми своју Библију и погледај Псалам 83:18.“ Послушао сам је и открио да је Божје име Јехова. Отрчао сам код својих другова и рекао им: „Кад вечерас дођете кући, потражите у Библији Псалам 83:18 и погледајте како се Бог  зове.“ Могло би се рећи да сам одмах почео да сведочим.

Проучавао сам Свето писмо и крстио се 1941. Ускоро сам замољен да водим Скупштинско разматрање књиге. Подстакао сам мајку, браћу и сестре да и они дођу, и сви су почели да долазе на тај састанак. Мог оца то није занимало.

С временом сам добио више одговорности у скупштини и имао сам све више библијске литературе код куће. Једног дана, отац је показао на моје књиге и рекао: „Не желим то више да видим у овој кући. А и ти можеш да идеш.“ Иселио сам се и изнајмио собу у оближњем граду Зејнзвилу, али сам често долазио да бих охрабрио породицу.

Отац је покушавао да спречи мајку да иде на састанке. Дешавало се да, кад она крене, он појури за њом и одвуче је назад у кућу. Али она би истрчала на друга врата и отишла на састанак. Рекао сам мајци: „Не брини. Умориће се он од тога.“ Касније је отац одустао од својих покушаја и она је без проблема ишла на састанке.

Наша скупштина је 1943. почела да одржава Теократску школу проповедања, у којој сам и ја учествовао. Савети које сам добијао након својих задатака у тој школи помогли су ми да се побољшам као говорник.

У то време, у јеку је био Други светски рат. Године 1944, позван сам у војску. Отишао сам у Форт Хејз у Колумбусу, обавио лекарске прегледе и завршио папирологију. Такође сам рекао надлежнима да не желим да будем војник и пустили су ме. Пар дана касније, полицајац је дошао на моја врата и рекао ми: „Корвине Робисоне, имам налог за ваше хапшење.“

Суђење је било две седмице касније, и судија ми је рекао: „Да се ја питам, добио би доживотну. Шта имаш да изјавиш?“ Одговорио сам: „Поштовани судијо, требало би да се водим као верски службеник. * Сваки праг је моја проповедаоница и многима сам пренео добру вест о Краљевству.“ Судија је рекао пороти: „Ви нисте овде да одлучите да ли је овај младић верски службеник већ да ли жели да служи војску.“ За мање од пола сата, порота је донела одлуку да сам крив. Осуђен сам на пет година у савезном затвору у Ешланду, у држави Кентаки.

Прве две седмице сам провео у затвору у Колумбусу, у Охају. Први дан сам провео у ћелији и молио сам се Јехови: „Не могу остати у ћелији пет година. Не знам шта да радим.“

Следећег дана, пустили су ме ван ћелије. Пришао сам високом, горостасном затворенику по имену Пол, који је гледао кроз прозор. Питао ме је: „Због чега си овде, друже?“ Одговорио сам: „Ја сам Јеховин сведок.“ „Стварно?  Шта ћеш онда овде?“, узвратио је. Рекао сам му: „Јеховини сведоци не иду у рат и не убијају друге.“ Он је прокоментарисао: „Затворили су те јер не желиш да убијаш. Друге стављају у затвор јер су неког убили. Да ли то има смисла?“ „И не баш“, одговорио сам.

Потом је он рекао: „Био сам у другом затвору 15 година и тамо сам читао вашу литературу.“ Помолио сам се: „Јехова, помози ми да придобијем овог човека.“ Тада је Пол рекао: „Ако те неко овде буде узнемиравао, само вичи. Ја ћу се побринути за њега.“ Зато нисам имао проблема са 50 затвореника у том сектору.

Када су ме преместили у Ешланд, сазнао сам да тамо већ има доста зреле браће. Они су помогли мени и другима да останемо духовно јаки. Свима би доделили седмично читање Библије, а припремали смо и питања и одговоре за састанке које смо редовно одржавали. Такође смо имали брата који је био задужен за подручја. Били смо у великој затворској просторији с креветима. Брат који је додељивао подручја рекао би ми: „Робисоне, ти си задужен за тај и тај кревет. Ко год добије тај кревет, спада у твоје подручје. Било би добро да му сведочиш пре него што оде.“ Тако смо проповедали на организован начин.

Други светски рат се окончао 1945, али ја сам још неко време био у затвору. Бринуо сам за породицу, јер ми је отац раније рекао: „Ако се тебе решим, лако ћу се побринути и за остале.“ Али кад сам пуштен на слободу, пријатно сам се изненадио. Упркос татином противљењу, седам чланова породице је ишло на састанке и једна моја сестра се крстила.

Године 1950, избио је Корејски рат. Поново сам позван да се јавим у Форт Хејз. Након теста способности, службеник ми је рекао: „Имао си један од најбољих резултата у својој групи.“ Одговорио сам: „Добро, али ја нећу ићи у војску.“ Цитирао сам 2. Тимотеју 2:3 и рекао: „Ја сам већ Христов војник.“ Након дуже паузе, рекао је ми је да идем.

Убрзо након тога, на конгресу у Синсинатију, у Охају, присуствовао сам  састанку са заинтересованима за бетелску службу. Брат Милтон Хеншел нам је рекао да ако неки брат жели да да̂ све од себе у служби Богу, добродошао је у Бетел. Пријавио сам се за бетелску службу и био сам позван у бруклински Бетел у августу 1954. Од тада служим у Бетелу.

У Бетелу сам увек имао пуне руке посла. Неколико година сам био задужен за котлове у штампарији и згради с канцеларијама, радио сам као механичар и поправљао браве. Такође сам радио у Конгресним дворанама у Њујорку.

Заволео сам програм духовне поуке у Бетелу, у шта спадају Јутарњи библијски програм и породично Разматрање Стражарске куле, као и службу проповедања са другима у скупштини. Мислим да такве духовне активности треба да имају важно место у свакој породици Јеховиних сведока. Сви у породици ће бити духовно јаки ако родитељи и деца заједно разматрају дневни цитат, редовно одржавају породично проучавање и показују да су им састанци и служба важни.

У Бетелу и скупштини сам стекао много пријатеља. Неки од њих су били помазаници, неки нису. Али ниједан Јеховин слуга, укључујући и оне у Бетелу, није савршен. Ако са неким братом имам несугласицу, увек се трудим да то решим. Размишљам о речима из Матеја 5:23, 24 и начелима за решавање размирица. Није лако извинити се, али ретко кад сам доживео да је проблем с пријатељем и даље ту након што сам се извинио.

Због својих година, сада ми је тешко да проповедам од куће до куће, али не одустајем. Научио сам мало мандарински кинески и радо сведочим Кинезима на улици. Понекад ујутру уручим 30 или 40 часописа.

Имао сам чак и накнадну посету у Кини! Једног дана, весела млада девојка  ми се осмехнула и дала ми рекламу за штанд са воћем. И ја сам се њој осмехнуо и понудио јој Стражарску кулу и Пробудите се! на кинеском. Узела је часописе и рекла да се зове Кејти. Од тада, сваки пут кад би наишла, застала би да поприча са мном. Учио сам је називима воћа и поврћа на енглеском, а она би их за мном понављала. Такође сам јој објашњавао стихове из Библије и узела је књигу Шта Библија научава. То је потрајало неколико седмица и после је више нисам видео.

Месецима касније, наишла је друга девојка с рекламама. Понудио сам јој часописе и она је их узела. Следеће седмице ми је пришла с мобилним телефоном у руци и рекла: „Причај са Кином.“ Рекао сам да не познајем никога у Кини. Али она је инсистирала, тако да сам узео телефон и рекао: „Овде Робисон.“ С друге стране чуо се глас: „Роби, овде Кејти. Вратила сам се у Кину.“ Одговорио сам: „У Кину?“ Кејти је наставила: „Да. Роби, та девојка која ти је дала телефон, то је моја сестра. Од тебе сам научила много добрих ствари. Молим те, научи и њу као што си мене.“ Одговорио сам: „Кејти, даћу све од себе. Хвала што си ми јавила где си.“ Убрзо након тога, причао сам с њеном сестром последњи пут. Где год да се њих две сада налазе, надам се да и даље уче о Јехови.

Светој служби Јехови сам посветио 73 године свог живота. Срећан сам што ми је помогао да останем неутралан и веран у затвору. Поред тога, моја браћа и сестре су ми рекли да их је охрабрило то што нисам попустио пред татиним противљењем. Њих шесторо и мајка су се крстили. Чак је и тата смекшао и дошао на неколико састанака пре него што је умро.

Ако је Божја воља, у новом свету ћу поново видети своје рођаке и пријатеље који су умрли. Замислите каква ће радост владати у новом свету, док у сву вечност будемо славили Јехову с онима које волимо! *