НАКОН исцрпљујућег путовања, два човека су се марта 1937. у свом прашњавом камионету враћала за Сиднеј, ког су напустили годину дана раније. За тих годину дана пролазили су кроз забачене и кршевите крајеве аустралијског континента и укупно су прешли преко 19 300 километара. То нису били неки истраживачи или пустолови, већ ревни пионири, Артур Вилис и Бил Њуландс, који су проповедали добру вест о Божјем Краљевству.

Све до 1920-их, Истраживачи Библије * у Аустралији, којих је било мало, углавном су проповедали у приобалним градовима. Унутрашњост Аустралије је веома ретко насељена, а заузима површину величине пола Европе. Међутим, браћа су знала да Исусови ученици треба да проповедају „све до краја земље“, а у то спадају и забачени делови Аустралије (Дела 1:8). Али како су успели да остваре тако велики циљ? Имали су снажну веру у то да ће Јехова благословити њихов труд и дали су све од себе.

Године 1929, једна скупштина у Квинсленду и једна у Западној Аустралији опремиле су неколико аутомобила за путовање у забачене крајеве Аустралије. На тај пут су кренули издржљиви пионири који су могли поднети тешке услове и поправити возила када се покваре. Они су ишли у многа места у којима се раније никада није проповедало.

Пионири који нису имали аутомобил кренули су на тај пут бициклом. На пример, 1932. године, 23-годишњи пионир по имену Бенет Брикел, кренуо је из Рокхемптона у држави Квинсленд на петомесечно путовање по забаченим крајевима севера те државе. На бицикл је спаковао ћебад, одећу, храну и много књига. Када су се гуме на његовом натовареном бициклу похабале, он је наставио даље, уверен да ће га Јехова водити. Последњих 320 километара гурао је свој бицикл кроз подручје на ком су многи пре њега умрли од жеђи. У наредних 30 година, овај ревни брат је користећи бицикл, мотоцикл и аутомобил  превалио на стотине хиљада километара. Био је први објавитељ који је проповедао међу Абориџинима и помогао је у оснивању нових скупштина. Био је добро познат и поштован у унутрашњости Аустралије.

Аустралија је једна од најређе насељених земаља на свету, а то се посебно може рећи за њену унутрашњост. Али Јеховин народ је био одлучан да дође до свих особа у овој земљи.

На пример, пионири Стјуарт Келти и Вилијам Торингтон показали су такву одлучност. Године 1933, прешли су пустињу Симпсон да би проповедали у Алис Спрингсу, који се налази у самом средишту овог континента. Када се њихов мали аутомобил покварио и када су га морали оставити, брат Келти, који је имао дрвену ногу, наставио је путовање на камили. Труд ове браће се исплатио када су стигли у Вилијам Крик, забачено место са железничком станицом. Тамо су упознали Чарлса Бернхарта, власника једног хотела. Он је касније прихватио истину, продао хотел и 15 година сам проповедао као пионир по неким најсушнијим и најзабаченијим деловима Аустралије.

Тим пионирима је сигурно било потребно доста храбрости и издржљивости да би савладали многе изазове на које су наилазили. На пример, Артур Вилис и Бил Њуландс, које смо поменули на почетку чланка, једном су пут од само 32 километра прешли за две недеље, јер се због обилних пљускова пустиња кроз коју су путовали претворила у тешко проходно блато. Понекад су се купали у зноју по сунцу које их је пржило док су гурали свој камионет преко великих пешчаних дина. Ишли су и по кршевитим долинама и пешчаним речним обалама. Када би им се камионет покварио, а то се често дешавало, они би данима пешачили или возили бицикл до најближег места, а затим седмицама чекали на делове које је требало да замене. Упркос оваквим изазовима, сачували су позитиван дух. Артур Вилис је једном парафразирао изјаву из часописа Златни век: „Сведоцима ниједан пут није ни превише тежак, ни превише дуг.“

Један дугогодишњи пионир по имену Чарлс Харис објаснио је да су га изолованост и физички напор приближили Јехови. Такође је рекао: „Кроз живот се лакше иде са мање пртљага. Ако је Исус био спреман да спава под ведрим небом, онда то треба и ми радо да чинимо када је то потребно.“ А управо су то многи пионири и чинили. Захваљујући њиховом великом напору, добра вест је дошла до свих делова овог континента и тако су многи постали објавитељи Краљевства.