Моји родитељи су били католици. Али када су из Библије сазнали да се Бог зове Јехова, обоје су постали ревни Јеховини сведоци. Отац је престао да прави резбарије са ликом Исуса и своје столарско умеће употребио је да приземље наше куће претвори у прву дворану Јеховиних сведока у Сан Хуан дел Монтеу, у предграђу Маниле, главног града Филипина.

Родио сам се 1952. године. Имао сам четири брата и три сестре. Ја сам био најмлађи. Као и њих, и мене су родитељи од малих ногу учили о Јехови. Отац ме је подстицао да сваког дана прочитам једно поглавље Библије и проучавао је са мном многе наше публикације. С времена на време су код нас боравили путујући надгледници и браћа из Бетела. Као породица смо се радовали таквим приликама и уживали смо у охрабрујућим искуствима која су нам та браћа причала. Све то нас је мотивисало да у животу приоритет дамо служби.

Моји родитељи су верно служили Јехови и тако ми оставили добар пример. Нажалост, моја мајка се разболела и умрла. Након тога смо отац и ја 1971. постали пионири. Али две године касније, када сам имао 20 година, умро ми је и отац. Остао сам без оба родитеља и осећао сам велику празнину. Али сигурна и чврста нада из Библије помогла ми је да се не поколебам и да останем емоционално и духовно стабилан (Јевр. 6:19). Убрзо након очеве смрти, прихватио сам позив да будем специјални пионир на удаљеном острву Корон, у провинцији Палаван.

Имао сам 21 годину када сам стигао на Корон. Као градско дете, нисам био навикао да често нема струје, текуће воде ни превоза. Иако је тамо било неколико браће,  нисам имао сарадника у специјалној пионирској служби и понекад сам проповедао сам. Првих месец дана страшно су ми недостајали породица и пријатељи. Ноћу сам гледао звездано небо, а сузе су ми се сливале низ лице. Хтео сам да прекинем са службом и да се вратим кући.

У тим тренуцима сам изливао срце Јехови. Присећао сам се онога што сам прочитао у Библији и нашим публикацијама. Често би ми на ум дошао Псалам 19:14 и схватио сам да ће Јехова бити моја Стена и мој Откупитељ ако размишљам о ономе што је њему угодно, као што су његова дела и особине. Много ми је помогао чланак из Стражарске куле „Никада ниси сам“. a Ко зна колико пута сам га прочитао! Могу рећи да сам тада био сам са Јеховом и имао сам прилику да се молим, проучавам и размишљам о свему.

Убрзо након што сам стигао на Корон, наименован сам за старешину. Пошто није било других старешина, почео сам да водим Теократску школу проповедања, Поучавање за хришћанску службу, Скупштинско разматрање Библије и Разматрање Стражарске куле. Осим тога, сваке седмице сам држао јавно предавање. Ако ништа друго, барем нисам имао времена да мислим на самоћу!

Имао сам лепу службу на овом острву и неки од оних са којима сам проучавао Библију касније су се крстили. Али није све ишло тако глатко. Понекад сам по пола дана пешачио до подручја и нисам знао где ћу наредне ноћи спавати. Наше скупштинско подручје је обухватало и бројна мања острва. Често сам моторним чамцем пловио узбурканим морем иако нисам знао да пливам. Јехова ме је све време штитио и био је уз мене. Касније сам схватио да ме је припремао за све оно што ме је чекало на следећем задатку.

Године 1978. послат сам на Папуу Нову Гвинеју, северно од Аустралије. То је планинска земља, површине скоро као Шпанија. Изненадио сам се кад сам схватио да око три милиона становника говори више од 800 језика. На сву срећу, већина људи зна меланежански пиџин, познат и као ток писин.

Послат сам да привремено служим у једној скупштини на енглеском језику у главном граду, Порт Морсбију. Али онда сам прешао у скупштину на ток писину и похађао сам курс језика. Трудио сам се да оно што научим на том курсу одмах користим у служби проповедања. Тако сам брже савладао језик и за кратко време сам могао да одржим јавно предавање на ток писину. Замислите колико сам се изненадио када сам мање од годину дана по доласку на Папуу Нову Гвинеју наименован за покрајинског надгледника скупштинама на ток писину у неколико великих провинција!

Пошто су скупштине биле доста удаљене једна од друге, морао сам да организујем  бројне покрајинске састанке и да доста путујем. У почетку сам се осећао веома усамљено јер ми је све било ново – нова земља, нови језик, нови обичаји. Будући да је то планинско подручје и да је терен неприступачан, до скупштина углавном нисам могао да стигнем копненим путем. Зато сам скоро сваке недеље путовао авионом. Понекад сам био једини путник у некој крнтији од авиона са једним мотором. Та путовања су била исто толико стресна као и путовања чамцем.

Ретко ко је имао телефон, тако да сам са скупштинама комуницирао путем писама. Често се дешавало да стигнем пре писма и да морам да се распитујем код мештана да ли познају неког Јеховиног сведока. Али сваки пут када бих пронашао браћу, тако би ме срдачно дочекали да би ми одмах било јасно да је све то вредело труда. Јеховину подршку сам осетио на много начина и могу рећи да сам постао стварно близак с њим.

На првом састанку на острву Бугенвил, пришао ми је један брачни пар и са широким осмехом на лицу ме питао: „Да ли нас се сећаш?“ Присетио сам се да сам им сведочио кад сам тек стигао у Порт Морсби. Почео сам да проучавам Библију са њима, а онда сам их предао једном тамошњем брату. Обоје су се крстили. Био је то само један од многих благослова које сам имао док сам три године служио на Папуи Новој Гвинеји.

Пре него што сам 1978. отишао са Корона, упознао сам Адел, дивну самопожртвовану сестру. Била је стални пионир и самохрана мајка двоје деце, Самјуела и Ширли. Такође се бринула о својој остарелој мајци. У мају 1981. поново сам отишао на Филипине и венчао се са Адел. Након тога смо обоје били пионири и заједно смо се бринули о нашој породици.

Иако сам имао породицу, 1983. поново сам наименован за специјалног пионира и послат на острво Линапакан, у провинцији Палаван. Као породица смо се преселили на ово удаљено острво на ком није било Сведока. Аделина мајка је преминула отприлике годину дана касније. У служби смо имали пуне руке посла и то нам је помогло да пребродимо тај губитак. Имали смо много напредних библијских курсева и убрзо нам је била потребна мала дворана за састанке. Зато смо изградили једну. Само три године након што смо стигли, на Спомен-свечаности је било 110 људи, а након нашег одласка многи од њих су напредовали до крштења.

Онда сам 1986. послат на Куљон, острво где се налазила колонија губаваца. Након тога је и Адел наименована за специјалног пионира. Најпре нам је било нелагодно да проповедамо људима оболелим од губе. Али тамошњи објавитељи су нам рекли да ти људи узимају лекове и да је могућност заразе веома мала. Неки од њих су долазили на састанке који су се одржавали у  дому једне сестре. Убрзо смо се прилагодили и уверили се колико је вредно преносити библијску истину онима који су имали осећај да су их и Бог и људи одбацили. Било је предивно видети колико је среће тако болесним људима донело сазнање да ће једног дана бити савршено здрави (Лука 5:12, 13).

Како су се наша деца прилагодила животу на овом острву? Адел и ја смо позвали две младе сестре са Корона да пођу са нама да би наша деца имала добро друштво. Самјуел, Ширли и те две младе сестре су имали лепу службу и доста библијских курсева. Док смо Адел и ја проучавали са одраслима, они су проучавали са њиховом децом. Заправо, у једном тренутку смо проучавали са 11 породица. Убрзо смо имали толико напредних библијских курсева да смо формирали нову скупштину.

У почетку сам био једини старешина на том подручју. Зато ме је подружница замолила да сваке седмице водим састанке на Куљону, где је било осам објавитеља, а затим у селу Мерили, удаљеном три сата вожње чамцем, где је било девет објавитеља. Након састанака у Мерилију, наша породица је сатима пешачила по планинском подручју да би дошла до људи са којима је проучавала Библију у селу Халси.

С временом је у Мерилију и Халсију толико људи прихватило истину да смо и у једном и у другом месту изградили дворану. Као и на Линапакану, браћа и заинтересоване особе су обезбедили добар део грађевинског материјала и обавили већину послова. Дворана у Мерилију је могла да прими 200 особа и да се по потреби прошири, тако да смо ту могли да одржавамо и покрајинске састанке.

Године 1993, када су деца већ отишла од куће, Адел и ја смо започели са покрајинском службом на Филипинима. Затим сам 2000. године похађао Школу за обучавање наименоване браће да бих постао инструктор у тој школи. Осећао сам се недорасло том задатку, али Адел ме је увек бодрила. Често ме је подсећала да ће ми Јехова дати снаге за то (Фил. 4:13). Говорила је из  искуства јер је и сама успевала да изврши свој задатак упркос здравственим проблемима.

Док сам 2006. служио као инструктор, откривено је да Адел има Паркинсонову болест. Нисмо могли да верујемо. Рекао сам јој да ћемо прекинути са својом службом и да ћу бринути о њој. Она је на то одговорила: „Молим те, пронађи лекара који ми може помоћи и знам да ће нам Јехова дати снагу да наставимо.“ Наредних шест година је верно служила Јехови и никада се није жалила. Када више није могла да хода, проповедала је у колицима. Када скоро више није могла да говори, на састанцима се јављала за коментар и рекла би само једну или две речи. Често је добијала поруке у којима су јој браћа и сестре говорили колико цене њену истрајност. Преминула је 2013. Више од 30 година имао сам дивног и оданог брачног друга. Али када сам остао без ње, поново су ме преплавили туга и усамљеност.

Адел је желела да наставим са својом службом, па сам тако и урадио. Имао сам пуно обавеза, што ми је помогло да се носим са усамљеношћу. Од 2014. до 2017. посећивао сам скупштине на тагалогу у земљама у којима су наше активности ограничене. После тога сам посећивао скупштине на тагалогу на Тајвану, у Сједињеним Државама и Канади. Године 2019. био сам инструктор у Школи за објавитеље Краљевства на енглеском језику у Индији и Тајланду. Све то ми је причињавало велику радост. Најсрећнији сам кад имам пуно посла у служби за Јехову.

Заволео сам браћу и сестре где год сам служио тако да су ми растанци тешко падали. Али и тада сам се уздао у Јехову. Увек сам осећао његову подршку и то ми је помагало да лакше прихватим сваку промену. Сада сам специјални пионир на Филипинима. Лепо ми је у мојој новој скупштини, која се брине о мени попут породице. Такође се поносим Самјуелом и Ширли због тога што имају чврсту веру какву је имала и њихова мајка (3. Јов. 4).

Било је доста тешких периода у мом животу. Гледао сам како моја драга жена пати и умире од изнурујуће болести. Морао сам и пуно пута да се прилагођавам неким променама. Али кроз све то сам видео да Јехова „није далеко ни од кога од нас“ (Дела 17:27). Јеховина рука „није кратка“ па да не може помоћи онима који му служе, чак и у најзабаченијим подручјима (Ис. 59:1). Толико сам захвалан Јехови, мојој Стени, што је целог живота био уз мене. Никада нисам био сам.