„СЛУШАЈУЋИ какве су све лепе ствари доживели моји пријатељи који служе на неком подручју где је потребно више пионира, пожелела сам да и ја осетим такву радост“, каже Силвијана с Мадагаскара, која има нешто мање од тридесет година и служи као пионир. „Али плашила сам се да је такав подухват изван мојих могућности.“

Можеш ли се поистоветити с овом нашом сестром? Да ли и ти желиш да служиш на подручју где је потребно више објавитеља, али се питаш да ли ћеш икада моћи да оствариш тај циљ? Ако је тако, немој клонути духом! Хиљаде наше браће и сестара је уз Јеховину помоћ успело да савлада неке препреке и да се више посвети служби. Да бисмо видели како је некима од њих Јехова отворио пут, посетићемо Мадагаскар, четврто по величини острво на свету.

Током протеклих десет година, више од 70 ревних објавитеља и пионира из 11 земаља * дошли су да служе у овом делу Африке где многи веома цене Библију. Многи објавитељи на Мадагаскару такође су били спремни да се преселе на нека друга подручја на овом огромном острву да би више учествовали у ширењу добре вести. Упознајмо неке од њих.

Луј и Перин, брачни пар у својим тридесетим годинама, преселили су се из Француске на Мадагаскар. Годинама пре тога су размишљали како би могли да служе у некој страној земљи, али Перин је оклевала. Она каже: „Плашила сам се непознатог. Није ми било свеједно да оставим породицу, скупштину, стан, познато окружење и живот на какав смо навикли. Искрено речено, бриге су биле моја највећа препрека.“ Али 2012. године скупила је довољно храбрости, тако да су се она и њен супруг преселили на Мадагаскар. Шта она мисли о тој одлуци? „Кад се осврнем уназад, могу рећи да је ово искуство ојачало нашу веру и да смо видели како нам Јехова на конкретан начин помаже.“  Луј још каже: „Замислите само, десеторо људи с којима смо проучавали Библију дошло је на Спомен-свечаност, и то прве године коју смо провели на Мадагаскару!“

Шта је овом пару дало снаге да остану на Мадагаскару и кад су се суочили с неким проблемима? Горљиво су се молили Јехови да им помогне да истрају (Фил. 4:13). Луј каже: „Осетили смо да је Јехова услишио наше молитве и дао нам мир. Тако смо смогли снаге да се усредсредимо на лепе ствари које су нам се дешавале у служби. Браћа и сестре из Француске слала су нам мејлове и писма у којима су нас храбрили да не одустанемо“ (Фил. 4:6, 7; 2. Кор. 4:7).

Јехова је богато благословио Луја и Перин због њихове истрајности. „У октобру 2014, похађали смо Библијску школу за брачне парове * у Француској“, каже Луј. „Тај дар од Јехове никада нећемо заборавити.“ Кад су завршили школу, били су срећни што су могли поново да се врате на Мадагаскар.

Дидије и Надин, средовечни брачни пар из Француске, преселили су се на Мадагаскар 2010. Дидије каже: „Били смо пионири када смо били млади, а онда смо добили троје деце. Када су она одрасла, размишљали смо о могућности да служимо у другој земљи.“ Надин додаје: „Плашила сам се и саме помисли да ћу бити одвојена од деце, али она су нам рекла: ’Бићемо поносни на вас ако решите да служите негде где је већа потреба за објавитељима!‘ Њихове речи су нас подстакле да се преселимо. Иако смо далеко од њих, срећни смо што се често можемо чути с њима.“

За Дидије и Надин учење малгашког језика био је прави изазов. „Немамо више 20 година“, каже Надин с осмехом. Како су успели да савладају језик? У почетку су служили у скупштини на француском. Касније су увидели да су спремни да уче локални језик и зато су прешли у скупштину на малгашком. Надин још каже: „Многи воле да проучавају Библију. Често нам захваљују што их посећујемо. Испрва ми се чинило да сањам. Срећна сам што могу да служим као пионир у овој земљи. Када устанем ујутру, кажем себи: ’Сјајно, и данас ћу ићи у службу.‘“

Дидије се са осмехом сећа времена када је почео да учи малгашки. Он каже: „Водио сам један скупштински састанак, али нисам разумео ниједан коментар браће и сестара. Све што сам могао да кажем јесте: ’Хвала.‘ Када је једна сестра дала одговор, захвалио сам јој, али онда су ми неки који су седели иза ње дали знак да одговор није тачан. Одмах сам прозвао једног брата који је, барем се надам, дао тачан одговор.“

На конгресу 2005, Тјери и његова жена, Надија, гледали су драму под називом „Тежи за циљевима  који доносе част Богу.“ Та библијска драма дирнула их је у срце и пробудила у њима жељу да служе тамо где је већа потреба за објавитељима. Тјери каже: „Када се драма завршила, док смо још аплаудирали, нагнуо сам се према својој жени и упитао је: ’А куда бисмо ми могли да идемо?‘ Она ми је рекла да управо о томе размишља.“ Убрзо након тога, они су почели да предузимају кораке како би остварили свој циљ. Надија додаје: „Постепено смо се решили многих ствари које смо имали, све док на крају нисмо успели да се спакујемо у четири кофера!“

Они су стигли на Мадагаскар 2006. и од самог почетка су уживали у служби. Надија каже: „Право је задовољство проповедати људима на овом подручју.“

Међутим, шест година касније, Тјери и Надија су се суочили с једним проблемом. Надијина мајка, Мари-Маделен, која је живела у Француској, пала је, поломила руку и повредила главу. Након што су разговарали с њеним доктором, предложили су јој да дође на Мадагаскар и да живи с њима. Иако има 80 година, радо је прихватила позив. Шта она мисли о томе што сада живи тако далеко од своје куће? Она каже: „Понекад ми неке ствари тешко падају, али упркос мојим ограничењима осећам да значим другима у скупштини. Посебно сам срећна што, захваљујући овој промени, моја деца могу наставити са својом службом овде где многи радо прихватају истину.“

Ријан је наш брат, који има двадесетак година. Одрастао је на истоку Мадагаскара, у плодној области Алотра Мангуру. Био је добар ђак и желео је да стекне неко више образовање. Али проучавајући Библију променио је мишљење. Он каже: „Гледао сам да пре рока завршим средњу школу и обећао сам Јехови да ћу почети с пионирском службом ако положим завршни испит.“ Кад је завршио школу, одржао је обећање. Преселио се код једног брата који је био пионир, пронашао посао са скраћеним радним временом и почео с пионирском службом. Он каже: „Била је то најбоља одлука коју сам донео.“

Међутим, чланови његове породице и неки рођаци нису могли да схвате зашто није хтео да гради каријеру. Он каже: „Мој отац, његова сестра, као и мој стриц, подстицали су ме да наставим са школовањем. Али ни за шта на свету нисам хтео да прекинем с пионирском службом.“ Убрзо је пожелео да служи тамо где је потребно више објавитеља. Шта га је на то навело? „Једном су нам упали лопови и однели доста тога. То ме је подстакло да размишљам о ономе што је Исус рекао, наиме да треба да скупљамо ’благо на небу‘. Решио сам да се још више потрудим око стицања духовног блага“ (Мат. 6:19, 20). Ријан се преселио у најјужнији део Мадагаскара, сушно подручје удаљено 1 300 километара од места где је живео. На том подручју живе Антандруји, једна од етничких група на овом острву. Зашто се баш тамо преселио?

Месец дана пре те пљачке, Ријан је почео да проучава Библију с двојицом мушкараца који припадају тој етничкој групи. Научио је неке изразе на њиховом језику и размишљао је о томе да многи припадници тог народа још увек нису чули добру вест. Он каже: „Молио сам се Јехови да ми помогне да се преселим на подручје где се говори језик тандрој.“

Чим се преселио, суочио се с једним проблемом. Наиме, није могао да нађе посао. Један човек му је рекао: „Шта ти радиш овде? Људи се у потрази за послом селе тамо одакле си ти дошао!“ Након две недеље, скоро без пребијене паре, отишао је на регионални конгрес и питао се како ће даље. Последњег дана конгреса, један брат му је гурнуо нешто у џеп. Био је то новац с којим је могао да се врати на своје подручје и да започне мали посао с продајом јогурта. Он каже: „Јехова ми је помогао баш у прави час. Тако сам могао да наставим да помажем онима који још нису имали прилику да сазнају нешто о Јехови.“ У скупштини је такође било много посла. Он још каже: „Сваке друге недеље сам морао да држим јавно предавање. Јехова ме је обучавао преко своје организације.“ Ријан још увек на том подручју проповеда добру вест о Божјем  Краљевству онима који желе да уче о Јехови.

Јехова каже да „ко год буде тражио благослов на земљи, тражиће благослов од верног Бога“ (Ис. 65:16). Јехова ће нас благословити ако се истински трудимо да савладамо препреке које нас спречавају да учинимо нешто више за њега. Сетимо се Силвијане, коју смо споменули на почетку. Она се плашила да је пресељење на друго подручје изван њених могућности. Зашто? Она каже: „Лева нога ми је око девет центиметара краћа од десне. Због тога храмљем и брзо се умарам.“

Али Силвијана се 2014. године договорила са Силви Ен, једном младом пионирком из њене скупштине, да се преселе у једно мало место удаљено 85 километара од њиховог дома. Упркос препрекама, Силвијана је остварила свој сан и доживела многе благослове. Она каже: „Након само годину дана проведених на том подручју, једна млада жена по имену Доратин, с којом сам проучавала Библију, крстила се на нашем покрајинском састанку.“

Примери ове наше браће и сестара у којима се види колико је јака њихова вера показују да, уколико се трудимо да савладамо препреке које нас спречавају да у нашој служби учинимо нешто више, и ми можемо осетити истинитост речи које је Јехова упутио својим слугама, када је рекао: „Ја ћу те ојачати и помоћи ћу ти“ (Ис. 41:10). Тако ће наше пријатељство с Јеховом бити још јаче. Осим тога, својом спремношћу да служимо на подручју на коме живимо или у некој другој земљи, припремамо се за многа задужења која ће нам Јехова дати у новом свету. Као што Дидије, ког смо већ споменули, каже: „Служба на подручју где је већа потреба за објавитељима јесте добра обука за будућност.“ Надамо се да ће још многи ускоро почети с том обуком!