1-2. (а) Шта Јехова запажа кад се милиони окупе на Спомен-свечаности? (Видети слику на насловној страни.) (б) Шта ћемо размотрити у овом чланку?

РАЗМИСЛИ о томе шта Јехова запажа када се милиони људи широм света окупе да би прославили годишњицу Исусове смрти. Он их не посматра само као мноштво људи на једном месту, већ примећује сваког присутног појединца. На пример, он види да неки истрајно долазе сваке године. Међу њима можда има неких који долазе упркос жестоком противљењу. Неки не долазе на наше састанке, али присуствовање Спомен-свечаности сматрају посебно важним. Јехова такође запажа и оне који су први пут дошли, и то из радозналости.

² Јехови је свакако драго кад види да толико људи присуствује тој свечаности (Лука 22:19). Међутим, Јехови није најважније колико људи је дошло. Њега више занима зашто су дошли. За њега су мотиви веома битни. У овом чланку ћемо размотрити једно важно питање: Зашто ми осим на Спомен-свечаност долазимо и на седмичне састанке на које нас Јехова позива јер нас воли?

3-4. (а) Зашто долазимо на састанке? (б) Шта наше присуство на састанцима говори о нама? (в) С обзиром на оно што стоји у 1. Коринћанима 11:23-26, зашто не треба да пропустимо Спомен-свечаност?

³ На састанке долазимо првенствено зато што је то део наше службе Богу. Још један разлог је то што нас  Јехова поучава на тим састанцима. Поносни људи не сматрају да им треба икаква поука (3. Јов. 9). За разлику од њих, ми једва чекамо да нас поуче Јехова и организација коју он користи (Ис. 30:20; Јов. 6:45).

⁴ Наше присуствовање показује да смо понизни и спремни да примимо поуку. На Спомен-свечаност долазимо не само зато што сматрамо да нам је то дужност, већ и зато што смо послушни Исусовој заповести: „Чините ово мени на спомен.“ (Прочитати 1. Коринћанима 11:23-26.) На том састанку јачамо своју наду за будућност и подсећамо се колико нас Јехова воли. Међутим, Јехова зна да није довољно да само једном годишње будемо охрабрени. Зато се побринуо да сваке седмице имамо састанке и подстиче нас да их посећујемо. Ми то радимо јер смо понизни. Сваке седмице можда посвећујемо неколико сати томе да се припремимо и присуствујемо тим састанцима.

5. Зашто понизне особе прихватају Јеховин позив?

⁵ Сваке године многе понизне особе прихватају Јеховин позив да их поучава (Ис. 50:4). Спомен-свечаност на њих оставља посебан утисак и они почну да долазе и на друге састанке (Зах. 8:20-23). Заједно с њима, сви ми уживамо док добијамо поуке од Јехове, који је наша „помоћ [...] и Избавитељ“ (Пс. 40:17). Заиста, шта може бити лепше и важније од тога да те поучавају Јехова и његов вољени Син, Исус? (Мат. 17:5; 18:20; 28:20).

6. Како је један човек показао да је понизан?

⁶ Сваке године се трудимо да што више људи позовемо на Спомен-свечаност. Многе понизне особе су прихватиле позив и било им је драго због тога што су дошле. Размотримо један пример. Пре неколико година, један човек је добио позивницу за Спомен-свечаност, али је нашем брату који му је дао позивницу рекао да неће моћи да дође. Зато се брат изненадио кад је пре почетка Спомен-свечаности у Дворани Краљевства угледао тог човека. Човек је толико био одушевљен срдачном добродошлицом те вечери да је почео да долази и на друге састанке. Штавише, пропустио је свега три састанка у наредних годину дана. Због чега је тако позитивно реаговао? Био је довољно понизан да промени своје мишљење. Брат који га је позвао касније је рекао: „То је врло понизан човек.“ Без сумње, Јехова је привукао тог човека к себи, тако да је он сад наш крштени брат (2. Сам. 22:28; Јов. 6:44).

7. Како нам састанци и Библија помажу да будемо понизни?

⁷ Оно што чујемо на састанцима и оно што читамо у Библији помаже нам да будемо понизни. У седмицама које претходе Спомен-свечаности, на нашим састанцима се често говори о примеру Исуса и о понизности коју је показао тиме што је свој живот дао као откупнину. У данима пре Спомен-свечаности, подстакнути смо да у Библији читамо о догађајима уочи Исусове смрти и његовог ускрсења. Оно што чујемо на састанцима и што прочитамо у Библији продубљује нашу захвалност за Исусову жртву. Подстакнути смо да попут њега будемо понизни и да вршимо Јеховину вољу, чак и када је то тешко (Лука 22:41, 42).

8. Како је Исус показао храброст?

⁸ На Исуса се можемо угледати и тако што ћемо бити храбри. Размисли колико је био храбар уочи своје смрти. Знао је да ће га непријатељи ускоро понижавати, тући и на крају погубити (Мат. 20:17-19). Али он је био спреман да умре. Кад се приближио тај тренутак, својим верним апостолима који су били с њим у Гетсиманији рекао је: „Устаните, пођимо. Мој издајник се приближио“ (Мат. 26:36, 46). А кад је наоружана руља дошла да га ухапси, он је иступио, рекао да је он тај кога траже и наредио војницима да пусте његове апостоле (Јов. 18:3-8). Какав изванредан пример храбрости! Данас помазани хришћани и друге овце дају све од себе да буду храбри као Исус. На који начин то раде?

9. (а) Када нам је потребна храброст да бисмо били редовни на састанцима? (б) Како наш пример може утицати на браћу која су у затвору због своје вере?

⁹ Када се суочавамо са веома тешким околностима потребна нам је храброст да бисмо редовно долазили на састанке. Нека наша браћа и сестре долазе упркос томе што их притискају туга, обесхрабрење и здравствени проблеми. Други показују храброст јер долазе на састанке и поред снажног противљења породице или власти. Размисли на тренутак како наш пример утиче на браћу која су у затвору због своје вере (Јевр. 13:3). Кад чују да ми и даље служимо Јехови упркос кушњама, то им помаже да остану верни, храбри и беспрекорни. Апостол Павле је имао слично искуство. Док је био у затвору у Риму, радовао се сваки пут кад је чуо да његова браћа верно служе Богу (Фил. 1:3-5, 12-14). Кратко пре него што је ослобођен или убрзо након тога, Павле је написао своју посланицу Јеврејима. У тој посланици је подстакао верне хришћане да се труде да „братска љубав и даље влада“ међу њима и да никада не пропуштају своје састанке (Јевр. 10:24, 25; 13:1).

10-11. (а) Кога треба да зовемо на Спомен-свечаност? (б) Према Ефешанима 1:7, који разлог имамо за то?

¹⁰ Храброст показујемо и када рођаке, колеге и комшије позивамо на Спомен-свечаност. Зашто то радимо? Толико смо захвални за оно што су Јехова и Исус урадили за нас да не можемо а да не позивамо друге да присуствују том догађају. Желимо да сазнају шта за њих значи Јеховина незаслужена доброта коју је показао тиме што је омогућио откупну жртву. (Прочитати Ефешанима 1:7; Откр. 22:17.)

¹¹ Кад смо храбри и долазимо на састанке, ми показујемо још једну драгоцену особину, коју Бог и његов Син показују у великој мери.

12. (а) Како наши састанци продубљују нашу љубав према Јехови и Исусу? (б) На шта нас подстиче 2. Коринћанима 5:14, 15?

¹² Наша љубав према Јехови и Исусу покреће нас да долазимо на састанке. За узврат, оно што на састанцима учимо продубљује нашу љубав према Јехови и његовом Сину. На састанцима се редовно подсећамо свега што су они учинили за нас (Римљ. 5:8). Спомен-свечаност нас нарочито подсећа на то колика је њихова љубав, чак и према онима који још увек не разумеју вредност откупнине. Испуњени захвалношћу, трудимо се да сваки дан поступамо попут Исуса. (Прочитати 2. Коринћанима 5:14, 15.) Поред тога, од срца желимо да хвалимо Јехову за то што је обезбедио откупну жртву. Један начин да га хвалимо је да својим речима коментаришемо на састанцима.

13. Објасни како можемо показати своју љубав према Јехови и његовом Сину.

¹³ Нашу љубав према Јехови и његовом Сину можемо показати тиме што смо спремни на одређене жртве. Да бисмо долазили на састанке, често је потребно да нешто жртвујемо. У многим скупштинама се састанак радним даном одржава увече, кад смо вероватно уморни. Други састанак се одржава викендом, кад се други људи одмарају. Да ли Јехова запажа да ми долазимо иако смо уморни? Свакако! Заправо, што се више трудимо, он више цени љубав коју показујемо према њему (Мар. 12:41-44).

14. Зашто је Исус добар пример у показивању самопожртвоване љубави?

¹⁴ Исус нам је оставио пример како показивати самопожртвовану љубав. Био је спреман не само да умре за своје ученике већ и да сваки дан ставља њихову добробит испред своје. На пример, био је са својим следбеницима чак и кад је био физички и емоционално исцрпљен (Лука 22:39-46). Био је усредсређен на то шта он може дати другима а не на то шта може добити од њих (Мат. 20:28). Ако је наша љубав према Јехови и нашој браћи тако јака, даћемо све од себе да присуствујемо Спомен-свечаности као и свим другим састанцима.

15. Коме нарочито желимо да помогнемо?

 ¹⁵ Ми припадамо јединој правој хришћанској организацији и желимо да што више времена проведемо позивајући друге да нам се придруже. Међутим, нарочиту пажњу желимо да посветимо „својој браћи у вери“ која су постала неактивна (Гал. 6:10). Своју љубав према њима доказаћемо тиме што ћемо их подстицати да долазе на састанке, а посебно на Спомен-свечаност. Попут Јехове и Исуса, и ми се од срца радујемо кад се неактивна особа врати Јехови, нашем брижном Оцу и Пастиру (Мат. 18:14).

16. (а) Како се међусобно можемо храбрити и у чему ће нам састанци помоћи? (б) Зашто је баш у ово доба године добро да се сетимо Исусових речи из Јована 3:16?

¹⁶ У предстојећим седмицама, трудићемо се да што више људи позовемо да присуствују Спомен-свечаности у петак увече, 19. априла 2019. (Видети оквир „ Зашто је важно да дођу?“). Током целе године, наставимо да храбримо једни друге тиме што смо редовни на свим састанцима које је Јехова за нас припремио. Док се приближава крај овог света, састанци су нам потребни да бисмо развијали понизност, храброст и љубав (1. Сол. 5:8-11). Целим срцем покажимо шта осећамо према Јехови и његовом Сину који нас толико воле! (Прочитати Јована 3:16.)