1-2. (а) Зашто је логично што је свечаност коју је Исус увео била врло једноставна? (б) О којим Исусовим особинама ћемо говорити?

МОЖЕШ ЛИ описати како изгледа обележавање годишњице Христове смрти? Већина од нас би то сигурно могла. Зашто? Зато што је то у суштини веома једноставна свечаност. Међутим, неко ће се можда питати зашто је та свечаност тако једноставна ако је то посебна прилика?

² Током своје службе на земљи, Исус је био познат по томе што је важне истине преносио људима на једноставан, јасан и лако разумљив начин (Мат. 7:28, 29). Исто тако је показао да обележавање годишњице његове смрти треба да буде једноставно. Погледајмо сада поближе како је изгледала Господова вечера и шта је том приликом Исус рекао и урадио. То ће нам помоћи да још боље разумемо величину Исусове понизности, храбрости и љубави и да видимо како се у још већој мери можемо угледати на њега.

3. Према Матеју 26:26-28, колико је била једноставна свечаност коју је Исус увео и шта су хлеб и вино представљали?

³ Исус је у присуству својих 11 верних апостола увео Спомен-свечаност. Узео је оно што је преостало од прославе Пасхе и увео једноставну свечаност. (Прочитати Матеја 26:26-28.) Користио је само бесквасни хлеб и вино који су већ били ту. Својим апостолима је рекао да те две ствари представљају његово савршено тело и  крв, то јест жртву коју ће убрзо дати за њих. Апостоли вероватно нису били изненађени једноставношћу таквог оброка. Зашто то можемо рећи?

4. Како нам савет који је Исус дао Марти помаже да разумемо зашто је Спомен-свечаност једноставна?

⁴ Погледајмо шта се догодило неколико месеци пре тога, током треће године Исусове службе, када је био у дому својих блиских пријатеља, Лазара, Марте и Марије. Исус је у опуштеној атмосфери почео да их поучава. Иако је била ту, Марта је била заузета припремањем посебних јела за свог уваженог госта. Кад је то приметио, Исус јој је љубазно рекао да није сваки пут потребно припремати гозбу (Лука 10:40-42). Касније, када га је само неколико сати делило од смрти, и сам је применио савет који је њој дао. Оброк који је тада имао са својим ученицима био је врло једноставан. Шта нам то открива о Исусу?

5. Шта нам једноставност свечаности коју је Исус увео говори о њему и како је то у складу с оним што пише у Филипљанима 2:5-8?

⁵ У свему што је Исус говорио и радио видело се колико је понизан. Зато није чудо што је и последње ноћи свог живота на земљи показао изузетну понизност (Мат. 11:29). Знао је да ће свој живот дати као највећу жртву у људској историји и да ће га Јехова ускрснути и дати му узвишени положај на небу. Али ипак није желео да скреће пажњу на себе уводећи неку компликовану церемонију. Својим ученицима је рекао да се на једноставној свечаности сваке године присете његове смрти (Јов. 13:15; 1. Кор. 11:23-25). То јасно показује да Исус није био поносна особа. Заиста можемо бити срећни што је тако изванредна особина као што је понизност део личности нашег небеског Краља. (Прочитати Филипљанима 2:5-8.)

6. Како попут Исуса можемо показати понизност када се нађемо у кушњама?

⁶ Како можемо бити понизни попут Исуса? Тако што ћемо туђу добробит стављати испред своје (Фил. 2:3, 4). Присетимо се последње ноћи Исусовог живота на земљи. Он је знао да ће убрзо умрети мученичком смрћу, али није бринуо за себе већ за своје верне апостоле, који ће тешко поднети тај губитак. Зато је преостало време посветио њима тако што их је поучавао,  храбрио и јачао (Јов. 14:25-31). Величина његове понизности огледала се управо у томе што је више бринуо за друге него за себе. Заиста изузетан пример вредан опонашања.

7. Како је Исус показао велику храброст убрзо након увођења Спомен-свечаности?

⁷ Убрзо након тог последњег оброка, Исус је показао изузетну храброст. Зашто то кажемо? Исус је пристао да учини оно што је била воља његовог Оца, иако је знао да ће због тога бити погубљен на понижавајућ начин, као хулник (Мат. 26:65, 66; Лука 22:41, 42). Исус је до самог краја остао беспрекоран и тако прославио Божје име, подржао његово право да буде Врховни владар и омогућио људима да добију вечни живот. У исто време је припремио своје следбенике за оно са чиме ће се они убрзо суочити.

8. (а) Шта је Исус рекао својим верним апостолима? (б) Како су Исусови ученици показивали храброст и годинама након његове смрти?

⁸ Исус је показао храброст и тиме што је оставио по страни све што га је у том тренутку можда мучило и усмерио пажњу на потребе својих верних апостола. Једноставан оброк, који је уследио након што је Исус отпустио Јуду, требало је да подсећа његове помазане следбенике на вредност његове проливене крви и значај савеза у ком учествују (1. Кор. 10:16, 17). Да би својим апостолима помогао да докажу да су достојни небеског позива, објаснио им је шта он и његов Отац очекују од њих (Јов. 15:12-15). Рекао им је и да их очекују неке кушње. А затим их је подстакао да буду храбри, као што је и он био  храбар (Јов. 16:1-4а, 33). Годинама касније, Исусови ученици су и даље били самопожртвовани и храбри попут свог Учитеља. У разним кушњама су подржавали једни друге, иако су због тога и сами трпели (Јевр. 10:33, 34).

9. Како по угледу на Исуса можемо бити храбри?

⁹ Исто тако, и ми смо данас храбри по узору на Исуса. На пример, треба нам храброст да бисмо помагали браћи која су прогоњена због своје вере. Понекад се наша браћа нађу у затвору иако нису прекршила ниједан закон. Када се тако нешто деси, морамо учинити за њих све што можемо, укључујући и то да говоримо у њихову одбрану (Фил. 1:14; Јевр. 13:19). Храброст показујемо и када одважно проповедамо (Дела 14:3). Попут Исуса, наставићемо то да чинимо, чак и када нам се људи противе и прогоне нас. Али понекад можда нисмо довољно храбри. Шта онда можемо учинити?

10. Шта треба да радимо током седмица које претходе Спомен-свечаности и зашто?

¹⁰ Размишљање о нади коју имамо захваљујући Христовој откупној жртви може нам улити храброст (Јов. 3:16; Еф. 1:7). Током седмица које претходе Спомен-свечаности, имамо посебну прилику да покажемо још већу захвалност за откупну жртву. Било би добро да пратимо распоред за читање Библије за тај период и да дубоко размишљамо о ономе што се дешавало у време Исусове смрти. Тако ћемо на Спомен-свечаности још боље разумети значење симбола и ненадмашну вредност жртве коју они представљају. Ако схватамо шта су Исус и Јехова учинили за нас и колико то користи нама и нашим ближњима, наша нада ће бити још јача  и то ће нас мотивисати да храбро истрајемо до краја (Јевр. 12:3).

11-12. Шта смо до сада научили?

¹¹ До сада смо видели да нас Спомен-свечаност подсећа не само на вредност откупне жртве већ и на Исусову изузетну понизност и храброст. Колико само можемо бити захвални што Исус и даље испољава те особине као наш небески Првосвештеник, који се заузима за нас (Јевр. 7:24, 25). Своју искрену захвалност показаћемо ако сваке године обележавамо годишњицу Исусове смрти, управо онако како је он заповедио (Лука 22:19, 20). То чинимо на дан који одговара 14. нисану и то је за нас најважнији дан у години.

¹² Једноставност свечаности коју је Исус увео открива нам шта је још подстакло Исуса да свој живот да као жртву за нас. Док је био на земљи, био је добро познат по томе. О чему се заправо ради?

13. Шта нам стихови из Јована 15:9 и 1. Јованове 4:8-10 говоре о љубави коју су Јехова и Исус показали и ко све има благослове захваљујући њиховој љубави?

¹³ У свему што је радио, Исус је на савршен начин показао колико нас Јехова заправо воли. (Прочитати Јована 15:9 и 1. Јованову 4:8-10.) Што је најважније, Исус је од свег срца желео да свој живот да за нас. Било да смо помазаници или „друге овце“, сви ми имамо благослове захваљујући љубави коју су Јехова и његов Син показали према нама посредством откупне жртве (Јов. 10:16; 1. Јов. 2:2). Ако размислимо и о томе како је изгледала Господова вечера, сазнаћемо нешто о Исусовој љубави и обзирности. Зашто то можемо рећи?

14. Како је Исус показао љубав према својим ученицима?

¹⁴ Исусова љубав према његовим помазаним следбеницима огледа се у томе што није увео неку компликовану церемонију, већ је то био један сасвим једноставан оброк. Требало је да ти помазани ученици и надаље обележавају годишњицу Исусове смрти. Сви су они били у различитим околностима, а неки и у затвору (Откр. 2:10). Да ли су успели да испоштују Исусову заповест? Јесу.

15-16. Како су неки успели да прославе Спомен-свечаност у тешким околностима?

¹⁵ Од првог века па све до данас, прави хришћани се труде да обележавају годишњицу Исусове смрти. Најбоље што могу следе образац који је Исус поставио, и то понекад у врло тешким условима. Погледајмо следеће примере. Док је био у самици у једном кинеском затвору, брат Харолд Кинг је морао да буде врло сналажљив. Кришом је припремио симболе за Спомен-свечаност, користећи оно што је имао при руци. Израчунао је датум Спомен-свечаности што је прецизније могао. Када је дошло време, иако је био сам у ћелији, певао је, молио се и одржао библијски говор.

¹⁶ Ево још једног примера. Група сестара која је за време Другог светског рата била у концентрационом логору ризиковала је живот да би прославила Спомен-свечаност. Успеле су да је у тајности одрже управо зато што није било у питању ништа компликовано. Објасниле су како је то изгледало: „Збиле смо се у круг, а у средини је стајала једна хоклица прекривена белим платном,  на којој су били симболи. Упалиле смо свећу, јер би нас сијалица одала [...] Тада смо се у горљивим молитвама заветовале нашем Оцу да ћемо сву своју снагу уложити у оправдање његовог светог имена.“ Какву су изванредну веру показале! И колику је љубав Исус показао што нам је омогућио да Спомен-свечаност прослављамо чак и у тешким околностима.

17. Која питања можемо себи поставити?

¹⁷ Док се ближи Спомен-свечаност, било би добро да поставимо себи следећа питања: „Како се у још већој мери могу угледати на Исуса у показивању љубави? Да ли више мислим на своје сувернике него на себе? Да ли од своје браће и сестара очекујем више него што они могу учинити или сам свестан да свако има своје границе?“ Дајмо све од себе да увек будемо саосећајни попут Исуса (1. Петр. 3:8).

18-19. (а) У шта можемо бити сигурни? (б) Шта свим срцем желиш да чиниш?

¹⁸ Обележавање годишњице Христове смрти неће још дуго трајати. Кад Исус „дође“ током велике невоље, сакупиће своје преостале „изабране“ на небо и више неће бити потребе да се прославља Спомен-свечаност (1. Кор. 11:26; Мат. 24:31).

¹⁹ Али чак и када више не буде Спомен-свечаности, можемо бити сигурни да ће се Јеховин народ радо сећати ове једноставне прославе која је симбол највеће понизности, храбрости и љубави коју је човек икада показао. Тада ће они који су присуствовали овој изузетној свечаности причати онима који тада буду живели како је све то изгледало. Али да би Спомен-свечаност сада имала значаја за нас, морамо свим срцем желети да попут Исуса у свом животу испољавамо понизност, храброст и љубав. Ако то будемо чинили, нема сумње да ће нас Јехова богато наградити (2. Петр. 1:10, 11).