КАДА је Исус поучавао своје ученике како да проповедају добру вест, упозорио их је и на то да људи неће увек желети да их саслушају (Лука 10:3, 5, 6). И ми у нашој служби можемо наићи на оне који су груби или чак агресивни према нама. Тада нам, што је сасвим разумљиво, може бити тешко да будемо саосећајни.

Када смо саосећајни, онда видимо шта је другима потребно, који их проблеми муче, жао нам је због онога кроз шта пролазе и желимо да им помогнемо. Међутим, уколико више нисмо толико саосећајни према људима на које наилазимо у служби, може се десити да изгубимо ревност и жељу да им помогнемо. Баш као што кисеоник може распламсати ватру, тако и наше саосећање може распламсати нашу ревност у служби (1. Сол. 5:19).

Како можемо продубити саосећање чак и када нам то тешко пада? Погледајмо три примера која нам могу помоћи у томе, а то су Јехова, Исус и апостол Павле.

Јехова већ хиљадама година трпи то што је на његово име бачена љага. Па ипак, он је и даље „добар према незахвалнима и злима“ (Лука 6:35). Своју доброту он показује тако што је стрпљив с људима, будући да жели да се „све врсте људи спасу“ (1. Тим. 2:3, 4). Он мрзи зло, али не мрзи људе, већ их сматра драгоценима и зато не жели да ико од њих изгуби живот (2. Петр. 3:9).

Јехова Бог разуме да је Сатана многима успео да заслепи ум (2. Кор. 4:3, 4). Многи су још од малих ногу поучени погрешним веровањима и имају погрешне ставове. Зато им је тешко да прихвате истину. Али Јехова жели да им помогне. Како то знамо?

Погледајмо како је гледао на Нинивљане. Иако је знао колико су били насилни, рекао је Јони: „А мени да не буде жао Ниниве, великог града, у коме има више од сто двадесет хиљада људи који не знају шта је десно, а шта лево“ (Јона 4:11). Јехова је видео да су у духовном погледу били у веома лошем стању и зато је показао саосећање према њима тако што је послао Јону да их упозори.

И нама су као и Јехови људи драгоцени. Зато се искрено трудимо да помогнемо сваком ко жели да нас саслуша, чак и ако нам се чини да неће желети ништа више од тога.

Када други негативно реагују на наше проповедање, и ми треба да гледамо испод површине и запазимо зашто тако реагују. На пример, неки имају лоше мишљење о Библији или хришћанству због лоших примера  оних који тврде да су хришћани. Други су можда чули лажи о нашим веровањима, а неки се плаше да ће их чланови породице и родбина или други исмевати уколико разговарају с нама.

Неке особе којима проповедамо можда реагују негативно зато што су преживеле нешто трауматично и то је утицало на њихово емотивно стање. Једна мисионарка по имену Ким каже: „На нашем подручју многи су били жртве рата и изгубили су све што су имали. Они немају никакву наду у будућност. Очајни су и веома неповерљиви. На таквом подручју редовно наилазимо на оне који се противе нашем проповедању. Једном приликом сам чак била нападнута.“

Како Ким успева да остане саосећајна упркос ономе што доживљава у служби? Она о томе каже: „Када су људи агресивни, трудим се да размишљам о речима из Пословица 19:11, где стоји: ’Разумевање човека задржава од гнева.‘ Настојим да не изгубим из вида оно што су људи на нашем подручју преживели и то ми помаже да будем саосећајна. Поред тога, нису сви негативни. На овом истом подручју, имамо неке фине накнадне посете.“

Шта нама може помоћи да будемо саосећајни? На пример, можемо да се питамо: „Како бих реаговао када би мени неко проповедао о Краљевству, а да сам у истој ситуацији као људи на мом подручју?“ Примера ради, шта би било да смо стално слушали лажи о Јеховиним сведоцима? Можда бисмо и ми тада били негативни и значило би нам саосећање других. Када задржимо на уму Исусову заповест да се према другима опходимо онако како бисмо хтели да се они опходе према нама, бићемо саосећајни и онда кад нам је то тешко (Мат. 7:12).

Апостол Павле је био саосећајан чак и према насилним противницима. Он је то могао да буде зато што није заборавио какав је и сам био. О томе је рекао: „Раније [сам] био хулник, прогонитељ и дрзник. Али указано ми је милосрђе, јер сам био у незнању и чинио сам то док нисам имао вере“ (1. Тим. 1:13). Он је увидео колико су Јехова и Исус били милосрдни према њему. То му је вероватно помогло да препозна себе у некима којима је проповедао.

Понекад се суочио с дубоко укорењеним погрешним веровањима. Како је то деловало  на њега? „Узнемирио се кад је видео да је град [Атина] пун идола“ (Дела 17:16). Па ипак, баш то што га је узнемиравало употребио је да би пружио добро сведочанство (Дела 17:22, 23). У служби проповедања се прилагођавао људима како би „на сваки могући начин“ спасао неке од њих (1. Кор. 9:20-23).

И ми се можемо угледати на Павла тако што ћемо уважавати људе, чак и када имају погрешне ставове и веровања. Затим ћемо им тактично пренети „добру вест о нечем бољем“ (Ис. 52:7). Сестра по имену Дороти каже: „На нашем подручју многи су поучени да је Бог груб и да само кажњава људе. Ја их похвалим што верују у Бога и онда им пажњу скренем на Библију, јер је у њој Јехова описан као Бог љубави који припрема дивну будућност за људе.“

Такође треба да размишљамо и о томе како да охрабримо наше сараднике у служби. Џесика о томе каже: „Ако неко од нас доживи нешто лоше у служби, трудим се да се не бавим тиме. Уместо тога, скренем разговор на позитивне теме, као што је оно што својом службом постижемо упркос томе што неки негативно реагују.“

Јехова је и те како свестан да нам у служби некад може бити тешко. Зато се сигурно радује када смо и ми милосрдни попут њега и истрајавамо у служби (Лука 6:36). Наравно, Јеховино саосећање има границе. Можемо бити сигурни да он зна право време када ће окончати овај свет. Зато ревно и саосећајно проповедајмо свим врстама људи, будући да није остало много времена (2. Тим. 4:2).