„ЖЕТВА је заиста велика, а радника је мало. Зато молите Господара жетве да пошаље раднике на своју жетву“ (Лука 10:2). Ове Исусове речи изговорене пре око 2 000 година добро описују данашњу ситуацију у Мјанмару. У тој земљи, у којој живи 55 милиона људи, добру вест преноси само око 4 200 објавитеља.

Међутим, „Господар жетве“, Јехова, подстакао је срца на стотине браће и сестара из разних земаља и они су дошли у ову земљу у југоисточној Азији како би помогли у духовној жетви. Шта их је навело да оставе своју земљу? Шта им је помогло да донесу ту одлуку? Које су благослове доживели? Хајде да видимо.

Пре неколико година, Казухиро, пионир из Јапана, доживео је епилептични напад, изгубио свест и потом завршио у болници. Лекар му је рекао да две године не сме да вози. Казухиро се веома разочарао. Питао се како ће наставити да ради оно што воли — да служи као пионир. Усрдно се молио, преклињући Јехову да му помогне да настави са пионирском службом.

Казухиро каже: „Месец дана касније, један мој пријатељ који служи у Мјанмару чуо је шта ме је снашло. Назвао ме је и рекао: ’У Мјанмару се сви возе аутобусом. Ако дођеш овамо, можеш да наставиш са својом службом јер ти ауто и не треба!‘ Питао сам свог лекара да ли моје здравствено стање дозвољава да одем у Мјанмар. На моје изненађење, лекар је рекао: ’Тренутно је у посети Јапану један неуролог из Мјанмара. Упознаћу вас с њим. Ако опет будете имали напад, он би могао да вам помогне.‘ Његове речи сам доживео као одговор на своје молитве.“

Казухиро је одмах након тога послао мејл подружници у Мјанмару у ком је објаснио да он и његова жена желе да служе у тој земљи као пионири. Након само пет дана, подружница је одговорила: „Дођите, требају нам пионири!“ Казухиро и његова жена Мари продали су своје аутомобиле, добили визе и купили авионске карте. Они данас радосно служе у групи на знаковном језику у Мандалеју. Казухиро каже: „Ово искуство нам је  ојачало веру у Божје обећање из Псалма 37:5: ’Пребаци на Јехову животне бриге своје; ослони се на њега и он ће ти помоћи.‘“

Јеховини сведоци у Мјанмару су 2014. били домаћини једног посебног конгреса. Велики број страних делегата дошао је на тај конгрес. Међу њима је била и Моник, сестра из Сједињених Држава која има око 35 година. Она је рекла: „Када сам се вратила с конгреса, молила сам се Јехови у вези с мојим плановима за будућност. Разговарала сам и са родитељима о својим духовним циљевима. Сви смо се сложили да би било добро да се преселим у Мјанмар, али прошло је доста времена пре него што сам донела коначну одлуку. Такође сам се и пуно молила.“ Ево и зашто.

„Исус је подстакао своје следбенике да прорачунају трошак. Питала сам се: ’Да ли ћу имати довољно новца за то пресељење? Да ли ћу моћи да се издржавам а да не проводим превише времена на послу?‘ Она искрено каже: ’Одмах сам схватила да немам довољно новца за пресељење на другу страну света.‘“ Како је онда успела да се пресели? (Лука 14:28).

Моник каже: „Једног дана ме је шефица позвала на разговор. Није ми било свеједно јер сам мислила да ћу добити отказ. Али уместо тога, она ме је похвалила што вредно радим. Затим ми је рекла да се побринула да добијем бонус и испоставило се да ми је управо толико новца требало да исплатим неке дугове.“

Моник служи у Мјанмару од децембра 2014. Какви су њени утисци? Она каже: „Веома сам срећна што сам овде. Имам три библијска курса. Једна жена с којом проучавам има 67 година. Увек ме дочека са широким осмехом и топлим загрљајем. Када је сазнала да се Бог зове Јехова, сузе су јој наврле на очи. Рекла је: ’Први пут чујем да се Бог зове Јехова. Иако си много млађа од мене, ти си ме научила ономе што је најважније у животу.‘ Сувишно је рећи да је и мене то дирнуло до суза. Онима који служе на подручју где је већа потреба за објавитељима оваква искуства обогаћују живот.“ Моник је недавно похађала Школу за објавитеље Краљевства.

Неки су одлучили да дођу у Мјанмар након што су прочитали извештај о овој земљи у Годишњаку Јеховиних сведока за 2013. Једна сестра по имену Ли, која има нешто више од 30 година, већ је живела у југоисточној Азији. Имала је посао с пуним радним временом али када је прочитала извештај из тог Годишњака почела је да размишља о одласку у Мјанмар. „Када сам 2014. била на посебном конгресу у Јангону, упознала сам брачни пар који је дошао у Мјанмар да помогне у проповедању на кинеском језику. Будући да говорим кинески, одлучила сам да се преселим у Мјанмар и помогнем тамошњој групи на кинеском. Моник и ја смо се договориле да се преселимо у Мандалеј. Пронашле смо посао с непуним радним временом у истој школи, а недалеко одатле изнајмиле смо стан. Био је то благослов од Јехове. Упркос врућинама и неким потешкоћама, уживам у својој служби. Људи у Мјанмару живе скромно, али су љубазни и спремни да саслушају добру вест. Узбудљиво је гледати како Јехова убрзава своје дело. Чврсто верујем да је Јеховина воља за мене да служим овде у Мандалеју.“

Велики број оних који служе тамо где је већа потреба за објавитељима уверили су се у моћ молитве. То су искусили и Џампеј и његова жена  Нао, који имају око 35 година. Они су већ служили у скупштини на знаковном језику у Јапану. Зашто су се преселили у Мјанмар? Џампеј каже: „Моја жена и ја смо одувек имали циљ да служимо у некој земљи где је потребна помоћ у проповедању. Један брат из наше скупштине у Јапану преселио се у Мјанмар. Иако нисмо имали пуно уштеђевине, ипак смо се преселили у мају 2010. Тамошња браћа и сестре срдачно су нас дочекали!“ Шта он мисли о проповедању на знаковном језику у Мјанмару? „Има пуно заинтересованих. Када приказујемо филмове на знаковном језику, људи су одушевљени. Много нам је драго што смо донели одлуку да служимо овде!“

Како су Џампеј и Нао изашли на крај с трошковима? „Након три године, потрошили смо готово сву уштеђевину и нисмо имали довољно новца да платимо станарину за следећу годину. Моја жена и ја смо се много пута горљиво молили. Сасвим неочекивано, добили смо писмо од подружнице која нас је позвала да служимо као привремени специјални пионири! Поуздали смо се у Јехову и он нас није оставио. Бринуо је о нама у сваком погледу.“ Недавно су Џампеј и Нао похађали Школу за објавитеље Краљевства.

Шта је подстакло Симонеа, пореклом из Италије, који има нешто више од 40 година, и његову жену Ану, пореклом са Новог Зеланда, која има преко 35 година, да се преселе у Мјанмар? Ана каже: „То је био извештај из Мјанмара у Годишњаку за 2013.“ Симоне додаје: „Велика је част бити у Мјанмару. Овде је живот много једноставнији и зато могу више времена посветити служењу Јехови. Док служите тамо где је потребна помоћ у проповедању Јехова се брине о вама и то је посебан осећај“ (Пс 121:5). Ана каже: „Никада нисам била овако срећна. Живимо једноставно. Више времена проводимо заједно и постали смо још ближи. Стекли смо и драге пријатеље. Људи немају предрасуде према Сведоцима и невероватно је колико има заинтересованих особа!“

Она још каже: „Једног дана сам на пијаци проповедала једној студенткињи и договориле смо се да се поново видимо. Када смо се среле, са собом је повела и пријатељицу. Следећи пут је довела још неколико њих. А затим још неколико њих. Сада проучавам с њих пет.“ Симоне каже: „Људи су пријатељски расположени и знатижељни. Многи су заинтересовани за библијску истину и просто немамо довољно времена да свима њима посветимо пажњу.“

Али које практичне кораке треба да предузмете пре него што донесете одлуку да се преселите у Мјанмар? Мизухо из Јапана каже: „Мој муж Сакио и ја смо одувек желели да служимо у земљи  где је потребна помоћ у проповедању. Али где? Након што смо у Годишњаку за 2013. прочитали извештај о Мјанмару, толико смо били одушевљени да смо почели да размишљамо да ли бисмо и ми могли да служимо у тој земљи.“ Сакио додаје: „Одлучили смо да на недељу дана такорећи одемо у извидницу, у главни град Јангон. То кратко путовање нас је уверило да би требало да се преселимо овамо.“

Родни и његова жена Џејн из Аустралије, који имају око 50 година, заједно са сином Џорданом и ћерком Даником, служе у Мјанмару од 2010. Родни каже: „Људи овде имају снажну жељу да уче о Богу и то нас је одушевило. Од срца бих препоручио и другим породицама да пробају да служе на подручјима као што је Мјанмар.“ Зашто? „За нашу породицу је та одлука у духовном смислу била непроцењива. Многи млади су заокупљени својим телефонима, аутомобилима, каријером и другим стварима. Наша деца су заокупљена учењем нових речи које ће користити у служби. Они уче да воде смисаоне разговоре са онима који не знају ништа о Библији и да коментаришу током састанака на локалном језику, а укључени су и у многе друге духовне активности.“

Оливер из Сједињених Држава, који има преко 35 година, објаснио је зашто препоручује овакву службу: „Храброст да испробам нешто ново у много чему ми је користила. Живот далеко од дома помогао ми је да развијем самопоуздање и веру у Јехову у свим околностима. Служим с браћом коју раније нисам познавао али с којом делим иста веровања и то је оно што нас уједињује. Тако нешто постоји само захваљујући Божјем Краљевству.“ Заједно са својом женом Аном, Оливер сада ревно служи на кинеском говорном подручју.

Тразел из Аустралије има око 50 година, а у Мјанмару служи од 2004. Она каже: „Онима којима околности дозвољавају од срца препоручујем да служе тамо где је потребна помоћ у проповедању. Ако неко има жељу да служи, Јехова ће благословити његове напоре и то је нешто што сам лично доживела. Никада нисам ни помишљала да ћу овако живети. Ово је најбољи живот који се може пожелети.“

Нека искрене речи оних који су се преселили у Мјанмар подстакну и тебе да размислиш да ли можеш да се преселиш на подручје где се није много проповедало. Они који тамо већ служе позивају нас: „Молимо вас, пређите у Мјанмар и помозите нам!“