Рођен сам 1954. у Сент Полу, у Минесоти, у католичкој породици која је припадала средњем сталежу. Био сам друго од петоро деце. Ишао сам у католичку школу и помагао сам свештенику током црквене службе. И поред тога, скоро ништа нисам знао о Библији. Веровао сам да постоји Бог који је све створио, али сам потпуно изгубио поверење у цркву.

Јеховини сведоци су ме посетили док сам био на првој години права на факултету „Вилијам Мичел“. Пошто сам прао веш, замолио сам их да дођу други пут и они су се љубазно сложили. Кад су поново дошли, поставио сам им два питања: „Зашто се добри људи толико муче у животу?“ и „Шта је кључ за праву срећу?“ Дали су ми књигу Истина која води до вечног живота и библијски превод Нови свет, са упадљивим зеленим корицама. Пристао сам да проучавам Библију с њима. Оно што сам сазнао отворило ми је очи. Одушевило ме је то што ће Божје Краљевство владати над целим  светом. Било ми је јасно да је људска власт потпуни промашај и да је свету донела само бол, патњу, неправду и велику несрећу.

Предао сам се Јехови почетком 1982. и крстио сам се касније исте године на конгресу „Истина о Краљевству“, који је одржан у дворани Градског центра у Сент Полу. Следеће недеље сам у том истом центру полагао адвокатски испит, да бих био примљен у адвокатску комору Минесоте. Почетком октобра сам сазнао да сам положио испит, што ми је омогућило да се бавим адвокатуром.

На конгресу „Истина о Краљевству“ упознао сам Мајка Ричардсона, који је служио у Бетелу у Бруклину. Кад ми је рекао да у главном седишту постоји Правна служба, сетио сам се речи етиопског евнуха, које су забележене у Делима апостолским 8:36. Питао сам се: „Шта ме спречава да се пријавим за рад у Правној служби?“ Зато сам попунио молбу за Бетел.

Мојим родитељима се нимало није допало што сам постао Јеховин сведок. Отац ме је питао како ће ми служба у Бетелу помоћи у каријери. Рекао сам му да ћу радити као волонтер и да ћу добијати 75 долара месечно, колико су чланови бетелске породице примали за личне потребе.

Након што сам испунио обавезе према претходном послодавцу, 1984. сам почео да радим у Правној служби у Бетелу у Бруклину. Показало се да је то био идеалан тренутак.

У новембру 1983. браћа су купила позориште Стенли у Џерсију, у држави Њу Џерси. Тражили су дозволу градских власти за радове на електричним и водоводним инсталацијама. На састанку с градским службеницима објаснили су да намеравају да користе позориште Стенли као конгресну дворану Јеховиних сведока. То је представљало проблем. Урбанистички план је предвиђао верске објекте само у стамбеним деловима града. Будући да се позориште Стенли налазило у пословној четврти, град је одбио да изда дозволу. Браћа су се жалила на ту одлуку, али њихова жалба је одбијена.

Током моје прве седмице у Бетелу, наша организација је пред савезним окружним  судом покренула парницу против градских власти јер су одбиле да издају дозволу за реновирање. Пошто сам кратко пре тога завршио двогодишњи приправнички стаж у савезном окружном суду у Сент Полу у Минесоти, имао сам искуства с таквим случајевима. Износећи аргументе, један од наших адвоката је рекао да је позориште Стенли коришћено за различита дешавања, од филмских пројекција до рок концерата. Зашто би онда било противзаконито одржавати у њему верске скупове? Савезни окружни суд је размотрио тај случај и донео је пресуду да је град Џерси нарушио нашу верску слободу. Суд је наложио граду да нам изда неопходне дозволе. Могао сам да видим како Јехова благосиља настојања браће да користећи правна средства омогуће несметано деловање његове организације. Био сам срећан што сам учествовао у томе.

Браћа су започела са обимним реновирањем позоришта, које је за мање од годину дана претворено у Конгресну дворану. У њој су 8. септембра 1985. уручене дипломе 79. разреду школе Галад. Био сам срећан што сам био део правног тима који је допринео томе. Задовољство које сам осећао због те правне победе далеко је надмашило све што сам осетио радећи као адвокат пре доласка у Бетел. Нисам ни слутио да је Јехова припремио још много тога за мене.

Током 1980-их често се дешавало да се лекари и болнице оглуше о захтев одраслих Јеховиних сведока да буду лечени без крви. С посебним тешкоћама су се суочавале труднице јер је већина судија сматрала да оне немају законско право да одбију трансфузију. По мишљењу судија, дете би могло остати без мајке уколико она не би примила крв.

Сестра Дениз Николо је 29. децембра 1988. родила сина и тада је изгубила много крви. Пошто јој је хемоглобин био испод 50, лекар је тражио њен пристанак да јој да трансфузију. Сестра Николо је то одбила. Следећег јутра, болница је затражила судски налог којим се болничко особље овлашћује да јој да трансфузију, коју су сматрали неопходном. Судија је издао тај налог, а да претходно није пружио прилику сестри Николо и њеном мужу да објасне свој став нити их је обавестио о својој одлуци.

У петак, 30. децембра, болничко особље је дало трансфузију сестри Николо, упркос томе што су се њен муж и остали чланови породице, који су били уз њу, противили томе. Те вечери, неколико чланова  породице и један или двојица старешина били су ухапшени јер су наводно препречили пут медицинском особљу које је хтело да да̂ трансфузију сестри Николо. У суботу ујутру, 31. децембра, медији у Њујорку и на Лонг Ајленду пренели су вест о њиховом хапшењу.

У понедељак ујутру обратио сам се Милтону Молену, судији вишег суда. Изнео сам му све чињенице и нагласио да је судија основног суда издао налог за трансфузију, иако није саслушао обе стране. Судија Молен ме је позвао да касније тог поподнева дођем у његову канцеларију како бисмо размотрили чињенице и законе који важе у таквим случајевима. Са мном је пошао и мој надгледник Филип Брамли. Судија је позвао и адвоката који је заступао болницу. Уследила је жучна расправа. У једном тренутку, брат Брамли ми је на својој бележници написао поруку да „спустим лопту“. То је био добар савет зато што сам пао у ватру трудећи се да побијем аргументе друге стране.

После око сат времена, судија Молен је рекао да ће се тај случај први разматрати на суду следећег јутра. Док смо излазили из његове канцеларије, рекао је да ће се болнички адвокат „сутра добро презнојити“. То је значило да ће морати да уложи много труда да би одбранио поступке болнице. Ја сам то доживео као да нас Јехова уверава да ћемо однети победу. Било је дивно знати да он преко нас спроводи своју вољу.

Радили смо до касно у ноћ припремајући се за суђење следећег дана. Пошто је судница била близу Бетела у Бруклину, нас десетак из Правне службе отишло је пешке до ње. Након што је четворочлано судско веће саслушало наше аргументе, поништило је налог за трансфузију. Виши суд је донео пресуду у корист сестре Николо. У пресуди је речено да дотадашња пракса издавања налога за трансфузију без саслушања пацијента представља кршење основних уставних права.

Кратко након тога, највиши суд државе Њујорк потврдио је право сестре Николо на лечење без крви. Била је то прва од четири победе на највишим државним судовима у случајевима који су се тицали бескрвног  лечења и у којима сам учествовао. (Видети оквир „ Победе на највишим државним судовима“.) Такође сам сарађивао с другим адвокатима из Бетела у случајевима који су се тицали старатељства над децом, развода, некретнина и градње.

Кад сам упознао своју супругу Дон, била је разведена и имала је троје деце. Била је запослена и служила је као пионир. Живот јој није био лак, али је свим срцем служила Јехови, што је на мене оставило дубок утисак. Почели смо да се забављамо након обласног конгреса „Носиоци светла“, који је одржан 1992. у Њујорку. Венчали смо се годину дана касније. Прави је дар од Јехове имати супругу која цени духовне ствари и има смисао за хумор. Њена доброта ми је обогатила живот (Посл. 31:12).

Кад смо се венчали, деца су имала 11, 13 и 16 година. Желео сам да им будем добар родитељ па сам пажљиво читао и примењивао све што сам у нашим публикацијама могао да нађем о томе како бити добар очух. Није увек било лако, али срећан сам што су ме деца прихватила као поузданог пријатеља и оца који их воли. Врата нашег дома су увек била отворена за њихове другове и другарице. Уживали смо што нам је кућа била пуна живахних тинејџера.

Дон и ја смо се 2013. преселили у Висконсин да бисмо бринули о нашим родитељима. Иако се нисам надао томе, наставио сам да сарађујем с Бетелом. И даље сам пружао правну помоћ у различитим случајевима.

У септембру 2018. приметио сам да исувише често прочишћавам грло. Лекар опште праксе ме је прегледао, али није знао у чему је проблем. Касније ми је други лекар саветовао да одем код неуролога. У јануару 2019. неуролог је поставио почетну дијагнозу – редак неуролошки поремећај звани прогресивна супрануклеарна парализа.

Три дана касније, на клизању сам сломио зглоб на десној руци. Пошто сам одмалена ишао на клизање и увек сам добро клизао, било ми је јасно да ми моторичке способности слабе. Болест се изненађујуће брзо развија и све ми је теже да говорим, да се крећем и да гутам.

Срећан сам што сам могао да користим своје правно искуство да бих подупирао Јеховину организацију. Такође сам имао прилику да напишем многе чланке за стручне часописе и широм света држим предавања на семинарима из области медицинског права, бранећи право Јеховиних сведока на бескрвно лечење. Па ипак, као што стоји у Луки 17:10, сматрам да не заслужујем хвалу јер сам урадио оно што сам био дужан да урадим.