Тата је био старешина у Уједињеној цркви Канаде, па је сваке недеље ујутру мене и сестру слао на веронауку. Након тога бисмо у 11 сати заједно с њим присуствовали црквеној служби. Поподне бисмо с мамом ишли у Дворану Краљевства. Тако смо јасно могли да видимо разлику између ове две религије.

Мама је о својим новим веровањима причала дугогодишњим пријатељима Бобу и Марион Хачесон. Тако су и они постали Јеховини сведоци. Када су 1958. са своја три сина ишли на осмодневни Међународни конгрес „Божанска воља“ у Њујорку, повели су и мене. Када се осврнем на то време, схватам колико је то труда изискивало, али тај конгрес је био један од најважнијих догађаја у мом животу.

Док сам био тинејџер, живели смо на фарми, где сам бринуо о животињама. То сам много волео и озбиљно сам размишљао о томе да постанем ветеринар. Моја мама је то споменула једном скупштинском старешини. Он ме је тактично подсетио на то да живимо у „последњим данима“ и питао ме како ће неколико година студирања утицати на моје пријатељство с Јеховом (2. Тим. 3:1). Због тога сам одлучио да не упишем факултет.

 И даље сам се питао шта бих могао да радим након што завршим средњу школу. Иако сам сваког викенда ишао у службу проповедања, нисам уживао у томе и нисам себе могао да замислим као пионира. У то време, отац и стриц су ме наговарали да се запослим у једној великој осигуравајућој компанији у Торонту. Мој стриц је ту био на високом положају, па сам прихватио тај посао.

У Торонту сам често радио прековремено и дружио сам се с људима који нису служили Јехови. Због тога нисам редовно ишао на састанке и у службу. У почетку сам становао код мог деде, који није био Јеховин сведок, али после његове смрти морао сам да потражим нови стан.

Боб и Марион Хачесон, који су ме водили на конгрес 1958, били су ми као родитељи. Позвали су ме да живим код њих и помогли су ми да ојачам пријатељство с Јеховом. Крстио сам се 1960, заједно с њиховим сином Џоном. Он је почео с пионирском службом, што ме је подстакло да и ја више времена посветим проповедању. Браћа у скупштини су запазила мој напредак и с временом сам постао надгледник Теократске школе проповедања. a

Године 1966, оженио сам се с Ренди Берг, ревном пионирком која је желела да служи на подручју где је потребно више објавитеља. Наш покрајински надгледник је желео да нам помогне да остваримо тај циљ, па је предложио да се придружимо скупштини у граду Орилија, у Онтарију. Након тога смо се спаковали и преселили се тамо.

Чим смо стигли у Орилију, придружио сам се Ренди у пионирској служби. Њено одушевљење је било заразно! Давао сам све од себе да будем добар пионир. Све вештије сам користио Библију у служби и радовало ме је кад бих видео како људи почињу да разумеју истину. Били  смо срећни што смо могли да помогнемо једном дивном брачном пару из Орилије да усклади свој живот с Јеховиним мерилима и почне да му служи.

Током једне посете Торонту, упознао сам брата Арнолда Макнамару, који је био један од надгледника у Бетелу. Питао је да ли бисмо желели да будемо специјални пионири. Као из топа сам одговорио: „Наравно! Било где, само не у Квибеку.“ На мене су утицале предрасуде које су људи са енглеског говорног подручја имали према људима из Квибека, где се говори француски. У то време, у Квибеку су грађани протестовали против власти и залагали се за независност од Канаде.

Арнолд је одговорио: „Квибек је једино подручје где подружница сада шаље специјалне пионире.“ Одмах сам пристао. Знао сам да Ренди жели тамо да служи. Касније сам схватио да је та одлука била међу најбољима у нашем животу!

Ренди и ја смо пет недеља ишли на курс француског након чега смо с још једним брачним паром отишли у Римуски, град који се налази око 540 километара североисточно од Монтреала. Требало је још много да учимо, што се видело када сам на састанку читао обавештења о предстојећем конгресу. Уместо да кажем да ће на конгрес доћи много „браће из Аустрије“, нехотице сам користио погрешну реч која слично звучи и рекао сам да ће доћи много „браће нојева“.

Кад смо нас четворо стигли у Римуски, придружиле су нам се четири ревне сестре, као и брачни пар Ибердо и њихове две ћерке. Породица Ибердо је изнајмила велику кућу са седам спаваћих соба и сви који су у њој живели заједно су плаћали станарину. Звали смо је „Бела кућа“ зато што су јој фасада и стубови били беле боје. У њој је углавном живело између дванаест и четрнаест особа. Као специјални пионири, Ренди и ја смо ишли у службу ујутру, поподне и увече и били смо срећни што је неко увек био спреман да сарађује с нама, чак и током хладних зимских вечери.

Много смо се зближили с тим пионирима, који су нам постали попут породице. Понекад бисмо седели око логорске ватре или смо имали дан када смо заједно кували и правили кнедле с различитим надевима. Један брат је био музичар, тако да смо суботом увече често певали и играли.

Многи људи у Римускију су били заинтересовани за Библију. Били смо срећни што се за само пет година крстило неколико оних с којима смо проучавали. Скупштина је нарасла на око 35 објавитеља.

Служење у Квибеку било је својеврсна обука за нас. Видели смо како нам Јехова помаже у служби и брине за наше материјалне потребе. Осим тога, заволели смо тамошње људе, њихов језик и културу, што нам је помогло да касније заволимо и друге културе (2. Кор. 6:13).

Сасвим неочекивано, подружница нас је замолила да се преселимо у место Тракади, на источној обали провинције Њу Бранзвик. То није било једноставно зато што смо управо потписали уговор о закупу стана, а ја сам неколико сати седмично радио као учитељ у једној школи.  Осим тога, градили смо Дворану Краљевства, а неки с којима смо проучавали само што су постали објавитељи.

Читавог викенда смо се молили у вези с пресељењем. Такође смо посетили Тракади, који се доста разликовао од Римускија. Одлучили смо да се преселимо тамо, будући да Јехова то жели. Искушали смо Јехову и видели како уклања све препреке пред нама (Мал. 3:10). Захваљујући Рендиној чврстој вери, самопожртвованости и смислу за хумор, лакше смо се прилагодили тој промени.

Једини старешина у нашој новој скупштини био је Роберт Рос. Он и његова супруга Линда су служили као пионири. Одлучили су да остану у Тракадију и након што су добили сина. Иако су имали мало дете, били су гостољубиви и ревни у служби, што је много храбрило Ренди и мене.

Након што смо две године служили као специјални пионири у Тракадију, сачекало нас је још једно изненађење – позив да будемо у покрајинској служби. Седам година смо посећивали скупштине на енглеском језику, а затим нам је додељена покрајина на француском, у Квибеку. Наш обласни надгледник, Леонс Крепо b, похвалио би ме након неког мог говора. Али после тога би ме питао: „Како би оно што износиш могло још више користити браћи?“ Уз његову помоћ, научио сам да се у својим говорима изражавам конкретније и једноставније.

Никада нећу заборавити задужење које сам имао 1978, на Међународном конгресу „Победоносна вера“ у Монтреалу. Одељење за храну, у ком сам радио, било је задужено да обезбеди оброке за око 80 000 присутних, али на другачији начин него раније. Све је било потпуно ново: опрема, јеловник и начин припреме хране. Имали смо око 20 великих хладњача, које понекад нису радиле. На стадиону се дан пре конгреса одржавала утакмица, па смо тек у поноћ могли да уђемо тамо и почнемо с припремама. Да бисмо направили доручак, пећнице је требало укључити пре зоре! Много смо радили, али научио сам доста тога од вредне, духовно зреле и веселе браће с којом сам сарађивао. Зближили смо се и пријатељства која смо тада  стекли трају и до дан-данас. Био сам срећан што сам могао присуствовати овом историјском конгресу у Квибеку, у истој провинцији у којој су браћа током 1940-их и 1950-их доживела страшно прогонство!

Током наших великих конгреса у Монтреалу, много сам научио од браће која су служила као надгледници конгресних одељења. Једне године је Дејвид Сплејн, који сада служи као члан Водећег тела, био надгледник конгреса. На једном каснијем конгресу, то задужење је било поверено мени и Дејвид ми је пружао пуну подршку.

Након што смо Ренди и ја провели 36 година у путујућој служби, 2011. сам позван да служим као инструктор у Школи за скупштинске старешине. У наредне две године спавали смо у 75 кревета, али то је било вредно сваке жртве. На крају сваке седмице старешине су биле препуне захвалности јер су виделе колико Водеће тело брине о њиховој духовности.

Касније сам постао инструктор у Школи за објавитеље Краљевства. Због густог распореда, полазници су често били уморни и забринути. Били су на предавањима око седам сати дневно, увече су учили још три сата и имали су око четири до пет задатака недељно. Други инструктор и ја смо им објаснили да без Јеховине помоћи неће моћи да постигну све то. Никада нећу заборавити колико су били изненађени када су видели да захваљујући Јехови могу да постигну много више него што су мислили да је могуће.

Моја мама се много трудила око других и то је помогло онима с којима је проучавала да напредују. Због тога је чак и мој отац променио став према истини. Три дана након њене смрти, дошао на јавно предавање у Дворани Краљевства, што нас је све изненадило. Редовно је долазио на састанке наредних 26 година. Иако се никад није крстио, старешине су ми рекле да је увек први стизао у дворану.

Мама је била одличан пример и мојим сестрама и мени. Све три сестре верно служе Јехови са својим мужевима. Две су у подружницама – једна у Португалу, а друга на Хаитију.

Ренди и ја смо сада специјални пионири у Хамилтону, у Онтарију. Док смо били у покрајинској служби, ишли смо с другима на њихове накнадне посете и библијске курсеве. Али сада имамо своје курсеве и радује нас кад они с којима проучавамо напредују. Све боље упознајемо браћу и сестре у нашој новој скупштини и храбри нас кад видимо како им Јехова помаже и у добрим и у лошим временима.

Кад се осврнемо на свој живот, захвални смо за оно што су многи чинили за нас. Заузврат, трудили смо се да покажемо „искрену бригу“ за друге, подстичући их да служе Јехови најбоље што могу (2. Кор. 7:6, 7). На пример, у једној породици су мајка, син и ћерка били у пуновременој служби. Питао сам оца да ли је размишљао о томе да постане пионир. Одговорио је да он материјално подупире три пионира. Зато сам га питао: „Можеш ли да их подупиреш боље него Јехова?“ Подстакао сам га да окуси радост какву они имају. Шест месеци касније, постао је пионир.

Ренди и ја ћемо и даље причати „будућим нараштајима“ о Јеховиним „чудесним делима“. Надамо се да ће му и они служити радосно као и ми (Пс. 71:17, 18).