1, 2. (а) Шта је Исус рекао у последњој молитви са апостолима? (б) Зашто је Исус можда био забринут за јединство међу својим ученицима?

ТОКОМ своје последње вечери са апостолима, Исус је био забринут за јединство својих следбеника. Зато је у молитви рекао да жели да сви они буду једно, баш као што су он и његов Отац једно. (Прочитати Јована 17:20, 21.) Јединство међу Христовим ученицима биће снажно сведочанство и јасан доказ да је Јехова послао Исуса на земљу да врши његову вољу. Љубав ће бити обележје правих Исусових ученика и доприносиће јединству међу њима (Јов. 13:34, 35).

² Сасвим је разумљиво што је Исус истицао јединство. Он је приметио да међу његовим ученицима нема слоге, као на пример током њихове последње заједничке вечере. Као што се већ раније догодило, међу апостолима је дошло до расправе о томе „ко би од њих био највећи“ (Лука 22:24-27; Мар. 9:33, 34). Једном другом приликом, Јаков и Јован су тражили од Исуса да им да истакнута места у свом Краљевству (Мар. 10:35-40).

3. (а) Шта је можда допринело нејединству међу Христовим ученицима? (б) Која ћемо питања осмотрити?

 ³ Међутим, жеља за истакнутошћу није била једина претња јединству међу Христовим ученицима. Људи у Исусово време су били разједињени мржњом и предрасудама. Исусови ученици су то морали да превазиђу. У овом чланку ћемо размотрити следећа питања: Како је Исус излазио на крај с предрасудама? Како је помагао својим ученицима да буду непристрасни и истински уједињени? И како ће његова учења помоћи нама да останемо уједињени?

4. С којим се предрасудама Исус суочавао?

⁴ Исус је добро знао шта значи бити жртва предрасуда. На пример, када је Филип рекао Натанаилу да је пронашао Месију, Натанаило је рекао: „Може ли ишта добро доћи из Назарета?“ (Јов. 1:46). Очигледно је Натанаило знао за пророчанство из Михеја 5:2, према ком је требало да се Месија роди у Витлејему. Зато је сматрао да је Назарет исувише безначајан град да би Месија могао доћи одатле. Слично томе, истакнути Јудејци су презирали Исуса јер је био Галилејац, а многи Јудејци су Галилејце сматрали мање вреднима (Јов. 7:52). Неки Јудејци су хтели да увреде Исуса, па су га називали Самарићанином (Јов. 8:48). Самарићани су се разликовали од Јудејаца по својој етничкој и верској припадности. И Јудејци и Галилејци су имали лоше мишљење о Самарићанима и избегавали су их (Јов. 4:9).

5. С којим су се предрасудама суочавали Исусови следбеници?

⁵ Слично томе, јеврејске верске вође су презирале Исусове следбенике. Фарисеји су их сматрали припадницима проклетог народа (Јов. 7:47-49). Они су свакога ко није похађао рабинске школе или се није држао њихових обичаја сматрали обичним и презира вредним (Дела 4:13). Предрасуде с којима су се суочавали Исус и његови ученици биле су последица верске, социјалне и етничке разједињености. Оне су утицале и на Исусове ученике. Да би били уједињени, морали су да промене свој начин размишљања.

6. Наведи неке примере који показују како предрасуде могу да утичу на нас.

⁶ Данас већина нас живи у свету пуном предрасуда. Можда смо ми жртве предрасуда, а можда их сами гајимо према некоме. „Мрзела сам белце јер сам била усредсређена на неправде које су Абориџини трпели и које још увек трпе“, рекла је једна сестра која сада служи као пионир у Аустралији. „Та мржња је била подгревана и малтретирањем које сам лично доживела.“ Један брат из Канаде признао је да је имао предрасуде када је у питању језик. Он каже: „Сматрао сам да су људи који говоре француски бољи од других. Тако сам развио непријатељски став према онима који говоре енглески.“

7. Како је Исус излазио на крај с предрасудама?

⁷ Предрасуде су данас дубоко укорењене, баш као што су биле и у Исусовим данима. Како је Исус излазио на крај с тим? Као прво, није дозволио да предрасуде утичу на њега и био је потпуно непристрастан. Проповедао је и богатима и сиромашнима, и фарисејима и Самарићанима, чак и порезницима и грешницима. Као друго, својим учењима и примером показао је својим ученицима да не смеју бити сумњичави и нетолерантни према другима.

8. Објасни на ком важном начелу се темељи хришћанско јединство.

⁸ Исус је поучио своје следбенике на ком важном начелу се темељи наше јединство. „Ви сте сви браћа“, рекао им је. (Прочитати Матеја 23:8, 9.) Наравно, сви потичемо од Адама и зато смо сви браћа (Дела 17:26). Али то није све. Исус је објаснио да су његови ученици браћа зато што Јехову сматрају својим небеским Оцем (Мат. 12:50). Поред тога, они су постали део једне велике духовне породице која је уједињена љубављу и вером. Зато су у својим писмима апостоли често сувернике називали својом браћом и сестрама (Римљ. 1:13; 1. Петр. 2:17; 1. Јов. 3:13) *.

9, 10. (а) Зашто Јудејци нису имали разлога да гаје расни понос? (б) На који начин је Исус поучио своје слушаоце како да превазиђу расне предрасуде? (Видети прву слику на почетку чланка.)

⁹ Након што је разјаснио да морамо једни на друге гледати као на браћу и сестре, Исус је нагласио важност понизности. (Прочитати Матеја 23:11, 12.) Као што је већ споменуто, међу апостолима није владала слога јер су били поносни. Расни понос им је такође могао представљати проблем. Да ли су Јудејци имали разлога да буду поносни зато што су били Аврахамови потомци? Многи су били чврсто убеђени у то. Али Јован Крститељ им је рекао: „Бог може од овог камења Аврахаму подићи децу“ (Лука 3:8).

¹⁰ Исус је осудио расни понос. Искористио је прилику за то када га је један познавалац закона упитао: „Ко је мој ближњи?“ У одговору, Исус је испричао причу о Самарићанину који се великодушно побринуо за једног путника, Јудејца ког су претукли лопови. Други Јудејци који су туда пролазили нису му помогли, али Самарићанин се сажалио на њега. Исус је своју причу закључио тако што је том познаваоцу закона рекао да се угледа на тог Самарићанина (Лука 10:25-37). Тиме је показао да један Самарићанин може поучити Јудејце шта у ствари значи волети ближњег.

11. (а) Зашто су Исусови ученици морали да буду непристрасни према странцима? (б) Како им је Исус помогао да то разумеју?

¹¹ Да би извршили свој задатак, Исусови ученици су морали да савладају понос и предрасуде. Пре него што је узашао на небо, Исус им је заповедио да сведоче „по целој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дела 1:8). Он их је раније припремио за тако огроман задатак тиме што им је указивао на добре особине код странаца. Похвалио је једног официра стране војске за изванредну веру (Мат. 8:5-10). У свом граду Назарету, говорио је о томе како је Јехова обратио пажњу на странце, као на пример на удовицу из феничанског града Сарепте и Сиријца Намана који је боловао од губе (Лука 4:25-27). Поред тога, Исус није само проповедао једној Самарићанки већ је провео два дана у једном самарићанском граду зато што су људи показали велико занимање за оно што је говорио (Јов. 4:21-24, 40).

12, 13. (а) Како су апостоли реаговали када су видели да Исус поучава Самарићанку? (Видети другу слику на почетку чланка.) (б) Шта показује да Јаков и Јован нису у потпуности разумели Исусову поуку?

¹² Апостолима није било лако да одбаце предрасуде. Били су изненађени када  су видели да Исус без устезања поучава једну Самарићанку (Јов. 4:9, 27). Јеврејске верске вође нису хтеле да разговарају са женама на јавном месту, а камоли са Самарићанком која није била на добром гласу. Међутим, док је Исус разговарао с њом, апостоли су му пришли и наговарали га да једе. Али његов одговор је показао да је он био толико заокупљен разговором о духовним темама с том женом да му храна није била важна. Проповедање — чак и Самарићанки — било је оно што је његов Отац желео и зато је то за њега било попут хране (Јов. 4:31-34).

¹³ Нажалост, Јаков и Јован нису схватили ту поуку. Док су са Исусом путовали кроз Самарију, ученици су потражили преноћиште у једном самарићанском селу. Мештани су одбили да их угосте и зато су се Јаков и Јован толико разљутили и пожелели да „ватра сиђе с неба“ и уништи цело село. Исус их је због тога оштро прекорио (Лука 9:51-56). Могли бисмо да се запитамо да ли би Јаков и Јован исто тако реаговали да се такво село налазило у њиховој родној Галилеји. Изгледа да су због предрасуда били непријатељски настројени. Када је касније апостол Јован имао пуно успеха проповедајући у Самарији, могуће је да се постидео што је раније исхитрено реаговао (Дела 8:14, 25).

14. Како је решен проблем који је можда био повезан с језиком?

¹⁴ Убрзо након Педесетнице 33, у хришћанској скупштини је искрсао један проблем који се могао сматрати дискриминацијом. Током дељења хране, десило се да су удовице које говоре грчки биле запостављене (Дела 6:1). Можда су свему томе допринеле предрасуде због језика. Апостоли су брзо исправили ствари тако што су поставили способну браћу да организују дељење хране. Сва та духовно зрела браћа имала су грчка имена. Због тога је можда увређеним удовицама било лакше да сарађују с њима.

15. Како је Петар научио да буде непристрастан? (Видети трећу слику на почетку чланка.)

¹⁵ Током 36. године, проповедање је попримило међународни карактер. У почетку је апостол Петар имао навику да се дружи само с Јеврејима. Али након што му је Бог јасно показао да хришћани не смеју бити пристрасни, Петар је проповедао римском војнику Корнелију. (Прочитати Дела апостолска 10:28, 34, 35.) Од тада је јео и дружио се с браћом из других народа. Међутим, годинама касније у Антиохији, престао је да једе с хришћанима нејеврејског порекла (Гал. 2:11-14). Тада га је Павле оправдано укорио, на шта је он очигледно добро реаговао. Када је написао своје прво писмо хришћанима јеврејског и нејеврејског порекла у Малој Азији, указао им је на то колико је важно волети сву браћу (1. Петр. 1:1; 2:17).

16. По чему су хришћани у првом веку били познати?

¹⁶ Јасно је да су апостоли од Исуса научили да воле „све врсте људи“ (Јов. 12:32; 1. Тим. 4:10). Иако им је требало времена, променили су свој начин размишљања. Хришћани су у првом веку постали познати као они који се међусобно воле. Тертулијан, писац из другог века, цитирао је како су неки описали хришћане: „Види како се воле [...] и како су спремни чак и да умру једни за друге.“ Кад су обукли „нову личност“, хришћани су почели да на све људе гледају као на једнаке пред Богом (Кол. 3:10, 11).

17. Наведи примере како из срца можемо искоренити предрасуде.

¹⁷ И нама данас је потребно време да бисмо из свог срца искоренили  предрасуде. Једна сестра из Француске је о томе рекла: „Јехова ме је научио шта је љубав, шта значи делити, шта значи волети све врсте људи. Али ја и даље учим како да превазиђем предрасуде и није ми увек лако. Зато се стално молим за то.“ Са сличним проблемом се суочава и једна сестра из Шпаније. Она каже: „Понекад се борим с непријатељским осећањима према одређеној етничкој групи и углавном успем да их надвладам. Али знам да морам да наставим да се борим. Захвална сам Јехови што припадам једној уједињеној породици.“ Свако од нас треба искрено да размисли о себи. Да ли је потребно да победимо неке предрасуде, као што су то урадиле ове две сестре?

18, 19. (а) Зашто треба да прихватамо све људе? (б) Како то можемо чинити?

¹⁸ Добро је да упамтимо да смо сви били „странци“, отуђени од Бога (Еф. 2:12). Али Јехова нас је привукао „конопцима љубави“ (Ос. 11:4; Јов. 6:44). Поред тога, и Христ нас је срдачно прихватио. Он нам је такорећи отворио врата како бисмо могли да постанемо део Божје породице. (Прочитати Римљанима 15:7.) Пошто нас је Исус све срдачно прихватио, иако смо несавршени, зар не треба и ми да имамо такав став према другима?

¹⁹ Поделе, предрасуде и непријатељства без сумње ће бити све чешћа појава у овом злом свету који се ближи крају (Гал. 5:19-21; 2. Тим. 3:13). Међутим, као Јеховине слуге, ми тражимо мудрост одозго, мудрост која је непристрасна и унапређује мир (Јак. 3:17, 18). Радосни смо док склапамо пријатељства с људима из других земаља, прихватамо културолошке разлике и можда чак учимо њихов језик. Када тако поступамо, наш мир ће тећи као река, а праведност ће бити попут морских таласа (Ис. 48:17, 18).

20. Шта се догађа када љубав обликује наше срце и ум?

²⁰ Сестра из Аустралије коју смо раније споменули објаснила је како је проучавање Библије утицало на њу. Она је рекла: „Морала сам да направим корените промене у срцу и уму. Тако су се сва мржња и предрасуде које сам гајила распршиле пред мојим очима.“ А брат из Канаде је рекао да сада увиђа да је „незнање често мајка расизма и да добре особине не зависе од тога где је неко рођен“. Он се оженио сестром чији је матерњи језик енглески. Такве промене у ставовима сведоче да хришћанска љубав побеђује предрасуде. Она нас уједињује нераскидивом везом (Кол. 3:14).