„ЗДРАВО! Како си?“

Када се с неким поздрављамо, вероватно му упутимо ове или сличне речи. Можда се притом рукујемо или се загрлимо. Начин на који се људи поздрављају разликује се од места до места, али суштина поздрава углавном је иста. Уколико се с неким не бисмо поздравили, он би могао стећи утисак да смо хладни или да смо неучтиви.

Међутим, не воле сви да се поздрављају. Неки се устежу јер су по природи стидљиви или имају мањак самопоуздања. Другима је тешко да се поздраве с онима који су друге расе, културе или се по нечем другом разликују од њих. Али имајмо на уму да чак и кратак поздрав некоме може много значити.

Зато је добро да се питамо: „Како поздрав утиче на друге? Шта из Божје Речи можемо научити о поздрављању?“

Када се апостол Петар обратио Корнелију, првом паганину који је постао хришћанин, рекао му је: „Сад заиста схватам да Бог није пристран“ (Дела 10:34). Петар је касније написао да Бог жели „да сви дођу до покајања“ (2. Петр. 3:9). Можда најпре помислимо да се ови стихови односе само на оне који су почели да проучавају Библију. Међутим, Петар је подстакао хришћане: „Свакога поштујте, сву браћу волите“ (1. Петр. 2:17). Зато је на месту да свакога поздравимо, без обзира на његову расу или порекло. Тиме ћемо показати љубав и поштовање.

Апостол Павле је подстакао браћу у Риму: „Радо прихватајте једни друге, као што је и Христ радо прихватио нас“ (Римљ. 15:7). Павле је конкретно споменуо браћу која су га прихватила, помагала му и јачала га. Данас више него икада раније треба да јачамо једни друге јер се суочавамо са све жешћим Сатаниним нападима (Кол. 4:11; Откр. 12:12, 17).

Примери који се налазе у Библији показују да се поздравом може постићи много више од тога да се неко осећа прихваћено и поштовано.

Када је дошло време да Јехова пренесе живот свог Сина у утробу Марије, послао је једног анђела да разговара с њом. Анђео јој се обратио речима: „Здраво, милошћу дарована, Јехова је с тобом.“ Она се уплашила јер није знала зашто јој се анђео обраћа. Када је видео њену реакцију, рекао је: „Не бој се, Марија, јер си нашла милост код Бога.“ Још јој је објаснио да је Јехова њу одабрао како би родила Месију. После тих речи, Марија више није била узнемирена, већ је послушно рекла: „Ево Јеховине робиње! Нека ми буде по твојој речи“ (Лука 1:26-38).

Том анђелу је сигурно било веома драго што је могао да пренесе ту важну поруку од Јехове. Поред тога, није му било испод части да разговара с једним несавршеним људским бићем. Као што смо видели, он је тај разговор започео поздравом. Шта ми учимо из тога? Треба увек да будемо спремни да поздравимо друге и да их охрабримо. Понекад је довољно само неколико речи да би се они осећали боље и да би били уверени да су заиста део Јеховиног народа.

Током својих путовања, апостол Павле је упознао многу браћу у Малој Азији и Европи. У својим посланицама је многе од њих споменуо поименце. На пример, то можемо видети у 16. поглављу посланице Римљанима. Он је споменуо  Фиву, сестру из једне скупштине и подстакао браћу: „Примите је у Господу како доликује светима и помозите јој у свему што јој од вас затреба.“ Поздравио је и Приску и Акилу, за које је рекао: „Њима сам захвалан не само ја него и све скупштине других народа.“ Павле је поздравио и неке о којима данас не знамо много, на пример, „вољеног Епенета“, као и „Трифену и Трифосу, које се труде у Господу“. Очигледно је да је Павле радо поздрављао своју браћу и сестре (Римљ. 16:1-16).

Замислимо колико су се та браћа и сестре обрадовали када су чули да их се Павле радо сећа. То је сигурно продубило њихову љубав према њему, а и њихову међусобну љубав. Како је то можда утицало на друге хришћане? Вероватно је и њих охрабрило и помогло им да учврсте своју веру. Поздрави који одишу љубављу и искреном бригом јачају пријатељства и јединство Божјег народа.

Када су браћа из Рима чула да је Павле пристао у лучки град Путеоле и да се упутио ка Риму, кренули су му у сусрет како би га поздравили. Након што их је угледао, „Павле је захвалио Богу и охрабрио се“ (Дела 28:13-15). Понекад ћемо бити у прилици да неког поздравимо само осмехом или да му махнемо, али и то га може ојачати, нарочито ако је због нечег обесхрабрен или тужан.

У време ученика Јакова, неки хришћани су у духовном смислу починили блуд јер су се спријатељили са светом. Зато је било потребно да им Јаков упути озбиљан савет (Јак. 4:4). Али погледајмо шта је он рекао у уводу своје посланице:

„Јаков, роб Божји и роб Господа Исуса Христа, поздравља дванаест племена која су расејана по свету“ (Јак. 1:1). Хришћани су из овог поздрава разумели да их Бог није одбацио и зато су били спремнији да прихвате савет који је уследио. Нема сумње да срдачан поздрав пун љубави може отворити пут и за озбиљније разговоре.

Чак и кратак поздрав, уколико је искрен и одише бригом и љубављу, може много значити некоме. Истина, понекад нам се може чинити да је он прошао незапажено. Али ипак није тако (Мат. 22:39). Погледајмо то на једном примеру. Једна сестра која живи у Ирској једном приликом је стигла у дворану непосредно пред почетак састанка. Брзо је ушла унутра, а један брат јој се осмехнуо и рекао: „Здраво! Драго ми је да те видим.“ Сестра није ништа одговорила већ је само села.

Неколико седмица касније, пришла је том брату и споменула му је да већ неко време има озбиљне проблеме код куће. Рекла је: „То вече сам била толико узнемирена да је мало фалило да не дођем на састанак. Не сећам се о чему је све било речи, али се сећам како си ме поздравио. Осећала сам се добродошло. Хвала ти.“

Тај брат није ни био свестан како је његов поздрав утицао на сестру. Он каже: „Када ми је рекла колико јој је тих неколико речи значило, било ми је веома драго што сам је поздравио. Због тога сам се и ја добро осећао.“

Соломон је написао: „Баци хлеб свој на површину воде, јер ћеш га после много дана опет наћи“ (Проп. 11:1). Када радо поздрављамо друге, нарочито своје сувернике, то ће значити и њима, али и нама самима. Зато немојмо никада потценити снагу која стоји иза поздрава.