Родио сам се 19. маја 1940, у малом граду Амјон, у Либану. Неколико година касније, преселили смо се у Триполи. Одрастао сам у срећној породици у којој је владала љубав, уз родитеље који су волели Јехову. Био сам најмлађи од петоро деце. Имао сам три старије сестре и једног брата. Моји родитељи нису придавали превелику важност новцу. Најважније нам је било да проучавамо Библију, идемо на састанке и помажемо другима да упознају Бога.

У нашој скупштини је било неколико помазаних хришћана. Један од њих, Мишел Абуд, водио је састанак који се звао Студиј књиге. Он је упознао истину у Њујорку и 1921. се вратио у Либан, где је први проповедао добру вест. Посебно ми је остало у сећању како је с пуно поштовања помагао двема сестрама које су дошле из школе Галад, Ен и Гвен Бивор. Њих две су постале наши добри пријатељи. Много сам се обрадовао када сам после више година срео Ен у Сједињеним Државама. Убрзо након тога, срео сам и Гвен, која се удала за Вилфреда Гуча и заједно с њим служила у Бетелу у Лондону.

Кад сам био дечак, у Либану је било мало Сведока, али ревно смо преносили другима оно што смо научили из Библије. Иако су нам се поједини свештеници противили, нисмо престали да проповедамо. Још увек се сећам неких догађаја.

Једног дана, моја сестра Сана и ја сведочили смо станарима у једној згради. Неко од њих је позвао свештеника, који се одједном појавио на спрату на ком смо били. Почео је да вређа моју сестру и био је толико бесан да ју је гурнуо низ степенице. Због тога је била сва у модрицама. Један од станара је позвао полицију. Полицајци који су дошли побринули су се да Сана добије помоћ. Свештеника су одвели у полицијску станицу, где су открили да има пиштољ. Шеф полиције га је питао: „Ко си ти у ствари? Свештеник или вођа банде?“

Сећам се и нечега што се догодило кад смо као скупштина изнајмили аутобус и отишли у једно удаљено место да проповедамо. Било нам је лепо у служби, док тамошњи свештеник није сазнао да смо ту и окупио руљу. Вређали су нас и чак гађали камењем. Погодили су мог оца у главу и сећам се да му је лице било крваво. Мама и он су брзо отишли до аутобуса, а ми смо забринуто пошли за њима. Никада нећу заборавити оно што је мама рекла док му је брисала лице: „Јехова, молим те, опрости им. Нису свесни тога шта раде.“

Једном приликом, кад смо ишли да обиђемо родбину у Амјону, код деде смо затекли епископа. Он је знао да су моји родитељи Јеховини сведоци. Иако сам имао само шест година, питао ме је: „Зашто ти ниси крштен?“ Рекао сам му да сам још мали и да прво треба да упознам Библију и да имам јаку веру да бих могао да се крстим. Није му се свидео мој одговор па је рекао деди да сам неваспитан.

Међутим, такве ствари су се ретко дешавале. Већина Либанаца је срдачна и гостољубива. Зато смо с многима могли да разговарамо о Библији, а имали смо и пуно библијских курсева.

Још сам био у основној школи кад је један млади брат из Венецуеле допутовао у Либан. Долазио је на састанке у нашу скупштину и почео је да се забавља с мојом сестром Вафом. С временом су се венчали и отишли су да живе у Венецуели. Вафа нам је писала и наговарала је оца да се и ми преселимо тамо. То је радила зато што смо јој много недостајали. Отац ју је на крају послушао и одлучио је да се преселимо.

 Стигли смо у Венецуелу 1953. и населили се у Каракасу, близу председничке палате. Као и сваки дечак, био сам одушевљен кад год сам видео како председник пролази поред наше куће у лимузини с возачем. Али мојим родитељима није било лако да се навикну на нову земљу, другачији језик, културу, храну и климу. Баш кад су почели да се навикавају, доживели смо тежак ударац.

Отац се изненада разболео. То нам је било необично, јер је увек био снажан и здрав. Никад га нисмо видели болесног. Тада је откривено да има рак панкреаса и оперисан је. Нажалост, умро је после недељу дана.

То нас је све сломило. Имао сам само 13 година. Били смо у шоку и имали смо осећај да нам се свет срушио. Неко време, мама није могла да се помири с тим да је изгубила мужа. Међутим, схватили смо да живот иде даље и уз Јеховину помоћ успели смо да пребродимо све то. Када сам са 16 година завршио средњу школу, осећао сам велику одговорност да бринем о својој породици.

У међувремену се моја сестра Сана удала за Рубена Арауха, који се вратио у Венецуелу по завршетку школе Галад. Њих двоје су одлучили да се преселе у Њујорк. Моја породица је желела да упишем факултет. Пошто сам у Њујорку могао да станујем код сестре и зета, отишао сам тамо да студирам. Сана и Рубен су ми много помогли да се још више приближим Јехови. Осим тога, у нашој скупштини на шпанском, у Бруклину, било је много зреле браће. Посебно сам ценио Милтона Хеншела и Фредерика Франца, који су служили у Бетелу.

При крају прве године факултета, почео сам да преиспитујем своје циљеве. У Стражарској кули сам читао чланке о браћи која су имала духовне циљеве и озбиљно сам размишљао о томе. Видео сам колико су пионири и чланови бетелске породице срећни и желео сам да будем попут њих. Али најпре је требало да се крстим. Убрзо сам схватио колико је важно да се предам Јехови, па сам то и учинио. Крстио сам се 30. марта 1957.

Након крштења, све више сам размишљао о пионирској служби. Много сам желео да будем пионир, али знао сам да ми неће бити лако да остварим тај циљ. Питао сам се да ли ћу моћи да ускладим службу и обавезе на факултету. Моја породица и ја смо разменили много писама док сам им објашњавао да сам одлучио да прекинем студије, вратим се у Венецуелу и постанем пионир.

 Вратио сам се у Каракас у јуну 1957. Видео сам да моја породица није баш у најбољој финансијској ситуацији и да би им добро дошла још једна плата. Размишљао сам о томе како да им помогнем. У то време ми је понуђен посао у банци, али желео сам и да будем пионир. Уосталом, због тога сам се и вратио. Одлучио сам и да прихватим посао и да почнем с пионирском службом. Неколико година сам радио пуно радно време и служио као пионир. Никада нисам био толико заузет, ни толико срећан!

Моја радост је била још већа када сам упознао Силвију, лепу сестру која је волела Јехову. Њена породица се у Венецуелу доселила из Немачке. Венчали смо се и касније смо добили двоје деце, сина Мишела и ћерку Самиру. Такође смо бринули о мојој мајци, која је дошла да живи код нас. Иако због породичних одговорности више нисам могао да будем пионир, и даље сам ревно проповедао. Кад год смо могли, Силвија и ја смо током одмора били помоћни пионири.

Деца су још ишла у школу кад се десило оно што сам испричао на почетку. Имао сам добра примања и поштовали су ме у банкарским круговима. Али желео сам да ме други знају првенствено као Јеховиног сведока. Стално сам размишљао о томе. Зато смо супруга и ја разговарали о нашим финансијама. Ако бих дао отказ у банци, добио бих велику отпремнину. Пошто нисмо имали дугове, с тим новцем бисмо могли да живимо прилично дуго, под условом да поједноставимо живот.

Није ми било лако да донесем ту одлуку, али супруга и мајка су ме у потпуности подржале. Био сам на прагу да поново постанем пионир. Много сам се радовао због тога! Све је ишло по плану, а онда смо добили неочекивану вест.

Једног дана доктор нам је саопштио да је Силвија трудна. Какво изненађење! Били смо много срећни, али размишљао сам и о својој одлуци да постанем пионир. Како ће нове околности утицати на њу? Брзо смо се ментално и емоционално привикли на то да ћемо поново бити родитељи  и радовали смо се новом члану породице. Али питао сам се шта ће бити с мојим плановима за пионирску службу?

Разговарали смо о томе и решили смо да се држимо наше одлуке. Наш син Габријел се родио у априлу 1985. Ја сам ипак дао отказ у банци и почео с пионирском службом у јуну исте године. Касније сам постао члан Одбора подружнице. Пошто подружница није била у Каракасу, морао сам два-три пута недељно да путујем око 80 километара.

Подружница се налазила у граду Ла Викторија, па смо одлучили да се преселимо тамо да не бих морао да путујем. То је била велика промена за све нас. Неизмерно сам захвалан својој породици и дивим им се што су били спремни на такав корак. Много ми је значила њихова подршка! Моја сестра Баха је преузела бригу о мајци. Мишел је већ био ожењен, али Самира и Габријел су још увек живели с нама. Због пресељења у Ла Викторију морали су да се растану од својих другова из Каракаса. И моја драга Силвија је морала да остави велики град и навикне се на живот у малом месту. А сви смо морали да се привикнемо на живот у мањој кући. Одлука да се преселимо подразумевала је многе промене.

Али то није био крај. Габријел се оженио, а Самира се одселила од куће. Онда смо 2007. Силвија и ја позвани у Бетел, где и данас служимо. Наш најстарији син Мишел је старешина и са супругом Моником служи као пионир. И Габријел је старешина и живи у Италији са супругом Амбром. Самира је пионир и спољни бетелски добровољац.

У животу сам донео много важних одлука. Ни због једне се не кајем. Поново бих све исто урадио. Захвалан сам за многа задужења која су ми била поверена у Јеховиној служби. Током свих ових година, схватио сам колико је важно да увек будемо блиски с Јеховом. Без обзира на то да ли је пред нама велика или мала одлука, он ће нам дати „мир који превазилази оно што човек може разумети“ (Фил. 4:6, 7). Силвија и ја смо срећни што служимо у Бетелу и верујемо да је Јехова благословио наше одлуке јер нам је он увек био на првом месту.