Моји родитељи су током Другог светског рата дошли из Естоније у Немачку, где сам се ја родио. У то време су се припремали за пресељење у Канаду. Кад смо стигли тамо, најпре смо живели недалеко од града Отава. Наш први дом је била једна помоћна зградица у којој се налазио и кокошињац. Били смо изузетно сиромашни, али барем смо имали јаја за доручак.

Једног дана су Јеховини сведоци прочитали мојој мајци Откривење 21:3, 4. Била је толико дирнута оним што је чула да је заплакала. После тога су она и отац почели да проучавају Библију и за кратко време су се крстили.

Иако моји родитељи нису добро говорили енглески, ревно су служили Јехови. Отац је мене и моју млађу сестру Силвију водио у службу скоро сваке суботе, чак и након ноћне смене у топионици никла у Садберију у Онтарију. Поред тога, сваке недеље смо као породица припремали Стражарску кулу. Мама и тата су у мене усадили љубав према Богу. Зато сам 1956, када сам имао десет година, одлучио да му посветим свој живот. Њихова снажна љубав према Јехови и дан-данас ме подстиче да му ревно служим.

Након што сам завршио средњу школу, мало сам занемарио истину. Мислио сам да као пионир никада нећу зарадити довољно новца да остварим свој сан да авионом путујем по свету. Запослио сам се у локалној радио-станици, где сам пуштао музику. Много сам волео тај посао, али радио сам увече и зато сам стално пропуштао састанке. Поред тога, дружио сам се с људима који не воле Бога. На крају ме је савест подстакла да променим нешто.

Преселио сам се у град Ошава, где сам упознао Реја Нормана, његову сестру Лесли и друге пионире. Сви су ме лепо прихватили. Када сам видео колико су срећни, почео сам да преиспитујем своје животне циљеве. Они су ме подстакли да почнем с пионирском службом, што сам и урадио у септембру 1966. Био сам срећан и уживао сам у животу. Али уследила су нека изненађења која су ми променила живот.

Док сам још био у средњој школи, послао сам молбу за Бетел у Торонту. Касније, док сам служио као пионир, позвали су ме да дођем у Бетел  на четири године. Али Лесли ми се много свиђала и бојао сам се да је више никад нећу видети ако одем у Бетел. Након што сам се дуго и усрдно молио, одлучио сам да прихватим позив и с тугом у срцу опростио сам се од Лесли.

У Бетелу сам радио у вешерници, а касније и као секретар. Лесли је у међувремену постала специјални пионир и служила је у граду Гатино, у Квибеку. Често сам се питао шта она ради и да ли сам донео добру одлуку. Онда се десило једно од најлепших изненађења у мом животу. Њен брат Реј је позван у Бетел и нас двојица смо постали цимери! Тако сам поново почео да се дружим с Лесли. Венчали смо се 27. фебруара 1971, на задњи дан моје четворогодишње службе у Бетелу.

Лесли и ја смо додељени скупштини на француском говорном подручју у Квибеку. Изненадио сам се када сам након неколико година позван да служим као покрајински надгледник. Имао сам 28 година и сматрао сам да сам премлад и да немам довољно искуства за то. Охрабрило ме је оно што стоји у Јеремији 1:7, 8. Али бринуло ме је још нешто. Лесли је доживела неколико саобраћајних незгода и патила је од несанице. Зато смо се питали да ли ћемо моћи да обављамо покрајинску службу. Међутим, она је рекла: „Ако нас Јехова позива да нешто урадимо, зар не треба то да прихватимо?“ То смо и урадили и наредних 17 година смо провели у путујућој служби.

У покрајинској служби сам имао много обавеза и нисам увек имао довољно времена за Лесли. Требало је да научим још нешто. Једног понедељка рано ујутру, неко је позвонио на врата. Када сам отворио, тамо није било никога. Пред вратима је стајала корпа у којој су се налазили столњак, воће, сир, хлеб, боца вина, чаше и порука на којој је писало: „Одведи жену на излет.“ Био је диван, сунчан дан. Али рекао сам Лесли да не могу да идем јер морам да припремам говоре. Она је разумела, али је била помало тужна. Док сам седео за столом, почела је да ме гризе савест. Сетио сам се речи из Ефешанима 5:25, 28. Помислио сам да ме Јехова помоћу тих стихова подсећа да треба да узмем у обзир осећања своје супруге. Након што сам се помолио, рекао сам Лесли: „Идемо“, што ју је много обрадовало. Одвезли смо се на једно лепо место поред реке, прострли столњак и провели један од најлепших дана заједно. Поред тога, стигао сам и да припремим говоре.

Уживали смо у путујућој служби и посећивали многе скупштине, од Британске Колумбије до Њуфаундленда. Тако ми се испунила жеља из детињства да путујем. Размишљао сам и о школи Галад, али нисам имао жељу да служим као мисионар у страној земљи. Изгледало је да су мисионари  нешто посебно и мислио сам да нисам дорастао таквом задатку. Поред тога, плашио сам се да ће нас послати у неку афричку земљу у којој влада зараза или рат. Био сам срећан ту где сам.

Године 1992, Јеховини сведоци су поново могли да јавно проповедају у неким земљама бившег Совјетског Савеза. Зато су нас браћа питала да ли бисмо се преселили у Естонију и служили као мисионари. Нисмо очекивали тај позив и много смо се молили у вези с тим. Опет смо размишљали: „Ако нас Јехова позива да нешто урадимо, зар не треба да прихватимо тај позив?“ То смо и учинили, а ја сам помислио: „Па добро, барем не идемо у Африку.“

Одмах смо почели да учимо естонски. После неколико месеци у Естонији, замољени смо да почнемо с путујућом службом. Требало је да посећујемо 46 скупштина и неке групе у три балтичке земље, као и у Калињинграду у Русији. Због тога је требало да бар донекле научимо летонски, литвански и руски. Било је тешко, али браћа су нам помагала и била су срећна што се трудимо да научимо њихов језик. У Естонији је 1999. отворена подружница и почео сам да служим у Одбору, у ком су били и Томас Едур, Лембит Рејле и Томи Кауко.

Упознали смо многу браћу и сестре који су раније били депортовани у Сибир. Упркос тешким условима у затвору и одвојености од породице, никад нису постали огорчени. Остали су радосни и ревни у служби. Из њиховог примера смо научили да и ми можемо истрајати и бити радосни упркос тешким околностима.

Након што смо годинама напорно радили без довољно одмора, Лесли је почела да осећа екстремни умор. Нисмо одмах препознали да је њена исцрпљеност повезана с болешћу која се зове фибромијалгија. Почели смо озбиљно да размишљамо о повратку у Канаду. Када смо позвани у школу за чланове Одбора подружнице у Патерсону, нисам био сигуран да ћемо моћи да присуствујемо. Међутим, након што смо се усрдно молили, прихватили смо позив. Јехова је благословио нашу одлуку. Током ове школе Лесли је коначно добила одговарајуће лечење. Захваљујући томе, могли смо да наставимо са уобичајеним активностима.

Једне вечери 2008, након што смо се вратили у Естонију, позвала су ме браћа из главног седишта. Питали су ме да ли бисмо служили у Конгу. Био сам пренеражен, нарочито јер је требало да одговорим сутрадан. Нисам одмах рекао Лесли за то јер сам знао да те ноћи неће склопити ока. Уместо ње, ја сам пробдео ноћ. Молио сам се Јехови и рекао сам му све што ме је бринуло у вези са одласком у Африку.

Сутрадан сам испричао Лесли за позив који смо добили и разговарали смо о томе. Размишљали смо: „Јехова нас позива да идемо у  Африку. Како ћемо знати да нешто не можемо и да нам се не свиђа ако то не пробамо?“ Зато смо након 16 година у Естонији одлетели у Киншасу, у Конгу. Подружница је била попут зелене оазе у којој влада спокојство. Једна од првих ствари које је Лесли ставила као украс у нашу собу била је разгледница коју је чувала откако смо отишли из Канаде. На њој је писало: „Цветај тамо где си посађен.“ Након што смо се упознали с браћом, водили курсеве и осетили радост мисионарске службе, били смо пресрећни. С временом смо имали прилику да у оквиру посете подружницама путујемо у још 13 афричких земаља. Тако смо боље упознали разноликост и лепоту тог континента. Моји првобитни страхови су нестали и били смо захвални Јехови што нас је послао да служимо у Африци.

У Конгу смо имали прилику да пробамо различиту храну, у коју спадају и инсекти. Раније сам мислио да то никада не бих јео. Али када смо видели како браћа уживају у тим јелима, пробали смо их и свидела су нам се.

Више пута смо путовали на исток земље како бисмо храбрили браћу и носили им хуманитарну помоћ. У тим деловима земље побуњеници су нападали села и злостављали жене и децу. Већина браће је имала веома мало у материјалном погледу. Па ипак, дирнула нас је њихова јака нада у ускрсење, љубав према Јехови и оданост његовој организацији. То нас је навело да преиспитамо своје мотиве за служење Јехови и да ојачамо веру у њега. Нека наша браћа су остала без крова над главом и усева. Схватио сам колико брзо можемо изгубити материјалне ствари и да је најважније бити близак с Јеховом. Упркос великим потешкоћама, браћа су се ретко жалила. Њихов став нас је подстакао да се и ми храбро суочимо са здравственим и другим проблемима.

Онда је дошло ново изненађење. Позвани смо да служимо у подружници у Хонгконгу. Нисмо ни помишљали да ћемо икада живети у Азији. Али након што смо осетили како је Јехова био уз нас у свим нашим претходним задужењима,  прихватили смо и овај позив. Тако смо 2013. са сузама у очима оставили наше драге пријатеље и прелепу Африку и кренули у непознато.

Живот у Хонгконгу је био сасвим другачији зато што је то велики град, у ком има људи из свих крајева света. Није нам било лако да учимо кинески. Међутим, браћа су нас лепо прихватила и много смо уживали у локалној храни. У подружници је било све више посла и били су нам потребни нови објекти, али цене некретнина су вртоглаво расле. Зато је Водеће тело донело мудру одлуку да се неке активности обављају на другом месту и да се прода већина објеката подружнице. Кратко након што је та одлука донета, 2015. смо се преселили у Јужну Кореју, где и данас служимо. Иако поново учимо тежак језик и још увек га не говоримо добро, браћа и сестре кажу да нам све боље иде.

Није увек лако склапати нова пријатељства. Али схватили смо да нам је лакше да упознамо друге када их позивамо у госте. Видели смо да међу нашом браћом има више сличности него разлика и да нас је Јехова предивно створио тако да можемо да отворимо срце и примимо у њега мноштво пријатеља (2. Кор. 6:11).

Разумели смо да је важно да прихватимо друге људе баш као што их и Јехова прихвата. Треба и да запажамо доказе да нас он воли и да нас води у животу. Кад год смо били обесхрабрени или смо се питали да ли нас браћа и сестре воле, поново смо читали разгледнице и писма од наших пријатеља. Јехова нам је одговарао на молитве, уверавао нас у своју љубав и давао нам снагу да наставимо даље.

Како су године пролазиле, Лесли и ја смо увидели да морамо издвајати време само за нас двоје, без обзира на то колико обавеза имамо. Такође смо схватили да треба да научимо да се смејемо на свој рачун, посебно када учимо неки нови језик. А свако вече се трудимо да се сетимо нечег лепог што се десило тог дана, за шта бисмо могли да захвалимо Јехови.

Искрено говорећи, мислио сам да никада не бих могао да будем мисионар нити да живим у некој другој земљи. Па ипак, лепо је из личног искуства се уверити да је уз Јеховину помоћ све могуће. То ме подсећа на речи пророка Јеремије: „Јехова, преварио си ме“ (Јер. 20:7). Наш небески Отац нам је приредио многа лепа изненађења и дао незамисливе благослове. Чак ми је испунио дечачки сан да летим авионом. Обишли смо подружнице на пет континената и летели смо авионом на много више места него што сам икада сањао. Где год да сам служио, много ми је значило што је Лесли била уз мене и пружала ми подршку.

Увек подсећамо себе на то за кога и зашто радимо све ово. Добре ствари које данас имамо показују нам колико ће бити дивна и будућност, када будемо живели вечно и када Јехова буде отворио руку и „свим живим бићима [дао] оно што желе“ (Пс. 145:16).