Родио сам се 22. децембра 1929. у Новилу, надомак градића Бастоња, у планинском подручју Ардени, у Белгији. То је било сеоце са девет имања. Имам лепе успомене из детињства. Мој млађи брат Ремон и ја смо сваког дана музли краве и учествовали у свакој жетви. У нашем селу је владао осећај заједништва и сви смо помагали једни другима.

Моји родитељи, Емил и Алис, били су ревни католици. Сваке недеље су ишли на мису. Али отприлике 1939, пионири из Енглеске су дошли у наше село и понудили мом тати да се претплати на часопис Утеха (сада Пробудите се!). Он је брзо препознао да је то истина и почео је да чита Библију. Када је престао да иде на мису, наше комшије, с којима смо увек били добри, почели су жестоко да му се противе. Наваљивали су на њега да остане католик, тако да су имали многе жучне расправе.

Много ме је болело што су били такви према мом оцу. Зато сам се, као што је описано на почетку чланка, усрдно помолио Богу да му помогне. Био сам пресрећан када су комшије престале да му се противе. Тада сам знао да Јехова заиста слуша молитве.

Нацистичка Немачка је напала Белгију 10. маја 1940, услед чега су многи цивили напустили земљу. Ми смо побегли на југ Француске. Док смо бежали, понекад бисмо се нашли близу жестоких борби између немачких и француских снага.

Када смо се вратили на имање, видели смо да је већина тога покрадено. Дочекао  нас је само наш пас Боби. Све то ме је навело да се питам: „Чему ратови и толика патња?“

Отприлике у то време, почео је да нас посећује брат Емил Шранц a, ревни пионир који је био и старешина. Много су нам значили разговори с њим. Показао нам је у Библији зашто постоји патња и одговорио ми на друга питања о животу. Тако сам се зближио с Јеховом и уверио да је он Бог љубави.

Нашу породицу су браћа почела чешће да посећују и пре завршетка рата. У августу 1943, брат Жозе Никола Мине је на нашем имању одржао говор. Питао је: „Ко жели да се крсти?“ Јавио се мој тата, а за њим и ја. Крстили смо се у речици близу нашег имања.

У децембру 1944, немачка војска је отпочела свој последњи већи напад на западном фронту, познат као Арденска противофанзива. Живели смо близу тог ратишта и због тога смо око месец дана морали да се кријемо у подруму. Једном кад сам изашао да намирим стоку, почела је рафална паљба, која је разнела кров нашег амбара. Из штале ми је амерички војник довикнуо: „Лези доле!“ Дотрчао сам и легао поред њега, а он ми је на главу ставио свој шлем.

Након рата смо се повезали са скупштином у Лијежу, око 90 километара северно од нас. С временом је основана мала група за проучавање у Бастоњу. Почео сам да радим у пореској управи и студирао сам право. Касније сам радио у канцеларији јавног бележника. Онда смо 1951. организовали мали покрајински састанак у Бастоњу. Било је присутно око сто људи, међу којима је била и веома ревна пионирка Ели Ројтер. Да би присуствовала том састанку, прешла је 50 километара бициклом. Недуго након тога смо се заволели и верили. Ели је добила позив за школу Галад, у Сједињеним Државама. Писала је  главном седишту и објаснила зашто не може да прихвати позив. Брат Нор, који је тада предводио Јеховин народ, одговорио јој је да ће можда једног дана ипак доћи у Галад са својим супругом. Венчали смо се у фебруару 1953.

Исте године смо Ели и ја отишли на конгрес „Друштво новог света“, одржан на стадиону Јенки, у Њујорку. На том конгресу сам упознао брата који ми је понудио добар посао и предложио ми да имигрирам у Сједињене Државе. Ели и ја смо се молили Јехови у вези с тим, а затим одлучили да одбијемо ту понуду и вратимо се у Белгију, у малу групу од десетак објавитеља у Бастоњу. Следеће године добили смо синчића Сержа. Нажалост, када је имао само седам месеци, разболео се и умро. Утеху смо налазили у молитви, а снагу нам је давала сигурна нада да ћемо га опет видети кад ускрсне.

У октобру 1961, нашао сам посао с непуним радним временом да бих могао да будем пионир. Међутим, истог дана ме је телефоном позвао слуга подружнице у Белгији. Питао ме је да ли бих могао да будем слуга покрајине (сада покрајински надгледник). „Да ли бисмо могли најпре да будемо пионири?“, питао сам. Тако је и било. Након што смо осам месеци били пионири, у септембру 1962. почели смо са путујућом службом.

Након две године у путујућој служби, позвани смо у Бетел у Бриселу. С бетелском службом смо почели у октобру 1964. Доживели смо много тога лепог у овом виду службе. Убрзо након посете брата Нора нашем Бетелу 1965, изненадио сам се кад сам наименован за слугу подружнице. Касније смо Ели и ја позвани у 41. разред школе Галад. Обистинило се оно што је брат Нор написао Ели 13 година раније! По завршетку школе смо се вратили у Бетел у Белгији.

Током година сам своје искуство на правном пољу користио за одбрану наших верских слобода у Европи и ван ње (Фил. 1:7). Тако сам имао контакт са представницима власти из више од 55 земаља где су наше активности биле ограничене или забрањене. Никада нисам истицао своје знање и искуство, већ сам се представљао као неко ко служи Богу. Увек сам молио Јехову да ме води и имао сам на уму да је „краљево [односно судијино] срце као поток у Јеховиној руци“ и да га он усмерава „куд год жели“ (Посл. 21:1).

У посебном сећању ми је остао сусрет с једним чланом Европског парламента. Након што сам неколико пута покушавао  да разговарам с њим, пристао је да ме прими. Рекао ми је: „Имате пет минута и ни минут више.“ Погнуо сам главу и почео да се молим. Изиритирано ме је питао шта то радим. Подигао сам поглед и рекао му: „Захвалио сам Богу, пошто сте један од његових слугу.“ „Како то мислите?“, питао ме је. Прочитао сам му Римљанима 13:4. Пошто је био протестант, то га је заинтригирало. На крају смо разговарали пола сата и било је одлично. Чак је рекао да цени оно што радимо.

Током година, Јеховин народ је у Европи водио многе правне битке на пољу хришћанске неутралности, старатељства над децом, плаћања пореза и тако даље. Био сам укључен у многе од њих и из прве руке сам видео како нам је Јехова помагао и давао победу. Европски суд за људска права је пресудио у корист Јеховиних сведока у више од 140 случајева.

Током деведесетих година прошлог века, заједно са братом Филипом Брамлијем из главног седишта и братом Валтером Фарнетијем из Италије, радио сам на остваривању већих верских слобода за нашу браћу на Куби, где су наше активности биле ограничене. Писао сам кубанској амбасади у Белгији, а затим се састао са службеником који се бавио нашим захтевом. Састајали смо се неколико пута, али није било помака у решавању неспоразума због којих су наше активности биле ограничене.

Молили смо се Јехови за вођство и затим затражили дозволу да пошаљемо 5 000 Библија на Кубу. Добили смо дозволу и Библије су безбедно стигле и подељене су браћи, тако да смо закључили да Јехова благосиља наш труд. Затим смо тражили дозволу да пошаљемо још 27 500 Библија. И то је било одобрено. Много сам се радовао што су наша драга браћа и сестре на Куби сада имала свој примерак Библије.

Много пута сам ишао на Кубу да бих помогао у остваривању наших права у тој земљи. Током тих посета, успоставио сам добре односе с многим владиним званичницима.

Током 1994, више од милион људи је побијено у геноциду над племеном Тутси у Руанди.  Нажалост, страдала су и нека наша браћа и сестре. Убрзо је неколицина браће била задужена да организује хуманитарну помоћ за објавитеље у тој земљи.

Када је наша група стигла у главни град Кигали, објекат у ком се преводила наша литература, као и складиште за њу, били су изрешетани мецима. Чули смо многе језиве приче како су наша браћа и сестре били убијени мачетама. Али је било и примера праве хришћанске љубави. На пример, упознали смо брата из племена Тутси ког је једна породица Сведока из племена Хуту 28 дана крила у рупи под земљом. У Кигалију смо организовали састанак, на ком је више од 900 браће и сестара добило утеху.

Из Руанде смо прешли у суседни Заир (сада Демократска Република Конго) да бисмо тражили велики број Сведока из Руанде, који су побегли у избегличке кампове близу града Гоме. Нисмо могли да их нађемо, па смо се молили Јехови да нас одведе до њих. Онда смо угледали некога како нам се приближава и питали смо га да ли познаје неког Јеховиног сведока. „Да, ја сам Сведок“, одговорио је. „Одвешћу вас до браће из Одбора за хуманитарну помоћ.“ Након охрабрујућег састанка с тим одбором, састали смо се са око 1 600 избеглица и утешили смо их помоћу Библије. Такође смо им прочитали писмо Водећег тела. Браћу и сестре је дирнуло када су чули речи: „Стално се молимо за вас. Знамо да вас Јехова неће заборавити.“ Управо тако је и било. Данас у Руанди има више од 30 000 Сведока.

Након скоро 58 година брака, моја драга Ели је умрла 2011. Говорио сам Јехови колико ми је тешко и он ме је тешио. Утеху сам налазио и у служби проповедања.

Иако имам више од 90 година, и даље идем у службу сваке недеље. Драго ми је и што могу да помажем Правном одељењу овде у подружници у Белгији, што могу да делим своје искуство с другима и да попут пастира бринем о младима у бетелској породици.

Пре око 84 године, први пут сам се молио Јехови. Био је то почетак предивног пријатељства, које је с годинама постајало све присније. Захвалан сам Јехови што је током целог мог живота слушао моје молитве (Пс. 66:19). b