Кад се човек на неког љути

ТУРИСТА који је боравио у једној азијској земљи пријавио је директору свог хотела да му је нестао сат. Како је време пролазило а он и даље био без сата помислио је да директор није желео да се меша у ту ствар. У бесу избацио је кроз прозор своје собе са 18 спрата сва своја одела, корпу за папир и телевизор. Ове је пало у базен за пливање.

Да ли си се и ти већ на неког толико наљутио да би најрадије узаврео од беса? Многи су већ тако реаговали. Има и особа које ће да заћуте када их неко увреди и у себи кажу: „Са овим више нећу да проговорим ни речи!“ То се догодило у једном градићу на Филипинима где су се два човека свађала због земљишта. Дуго нису разговарали један са другим. Да ли таква реакција користи када се човек на неког љути или када се увреди?

Такве реакције само повећавају проблем. Упркос бесу поменути туриста није добио свој сат. Највероватније је морао да надокнади сву штету. И опоменути проблем око земљишта она два човека нису успела да реше јер нису међусобно разговарали. Њиховим рођацима, пријатељима и суседима та ствар је била непријатна, чак мучна. Сигурно постоји  боље решење. Исус нам га је показао. Као ми тако је и он био окружен несавршеним људима. Њихове грешке и слабости су му понекад задавале много јада. Повремено је на њихове поступке реаговао „незадовољан“ или „уздахну из дна душе“ (Марко 8:12; 10:14), али није постао груб и с никим није поступао са презирањем. Напротив трудио се да људима помогне да разумеју своје потешкоће и да их преброде.

Исусу је то јако добро успевало јер је из срца љубио своје ближње, нарочито своје ближње. Рекао им је: „Нову вам заповест дајем да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом“. Ова љубав је нарочито долазила до изражаја када је Исус имао посла са људским слабостима. Осим тога у таквим ситуацијама није никада губио равнотежу пошто је према властитим речима био „кротак и смеран у срцу“. Обично се успева када се потешкоће у међуљудским односима решавају с кротошћу и понизношћу (Јов. 13:34; Мат. 11:29).

Исусова метода

Да ли ти је већ неко нешто обећао па није испунио обећање? Или си се договорио с неким па си узалуд чекао на њега? Такви догађаји љуте човека. Да ли је оправдано да се на њих разгњевимо или да тврдоглаво ћутимо?

Треба да мислимо на то како је Исус поступао са својим апостолима вече пре своје смрти. Исус се налазио у тешкој кушњи. Са апостолима је отишао у Гетсимански врт и онда им рекао: „Жалосна је душа моја до смрти, почекајте овде и стражите са мном!“ (Мат. 26:38). Затим се мало удаљио од њих да се моли. Како је затекао своје ученике када се вратио? Спавали су! Пробудио их је осећајући самилост према њима.

Исус је разумео да узрок није био неки лош потицај већ људска несавршеност. Зато је рекао: „Дух је срчан али је тело слабо“ (Мат. 26:36—46). Исус их није оставио иако су га апостоли препустили непријатељима и Петар га се одрекао. Након свог васкрсења је штавише предузео кораке да их ојача и да им помогне да преброде слабости.

Какав изванредан став! Апостол Павле је писао: „Љубав . . . се свему нада.” Уместо да се особама које су нас разочарале више не разговарамо признајмо радије као Исус да су то можда учиниле ради људске несавршености, а не из лоших потицаја. То би сведочило о љубави и могло би да их побуди да се труде да нас други пут не разочарају (1. Кор. 13:4, 7).

Како поступати кад се увек понављају исте грешке?

Наравно, често се проблем не решава ако некога опоменемо само једном. Родитељи знају да је деци потребно више пута рећи једну ствар док не схвате. Слично може да буде и код одраслих.

Код Исусових правих ученика је било тако. Једном су се на пример свађали око питања ко је међу њима највећи. Исус је то чуо. Искористио је прилику и објаснио им да између његових ученика не постоји положај који би им дао право да владају. Рекао је: „Који хоће да буде први нека буде од свију најзадњи и свима слуга“ (Марко 9:35).

Упркос јасних Исусових речи замолила су га два апостола сасвим отворено да им да два највиша почасна места у Царству. То је било само неколико месеци касније. Остали су постали нерасположени. Исус им је напротив врло стрпљиво поново објаснио: „Знате да владари народа окрутно поступају с њима, и да се великаши служе својом влашћу против њих. Нека не буде тако међу вама! Напротив, ко жели бити велик међу вама нека буде ваш послужник! А тко жели бити први међу вама, нека буде ваш слуга“ (Мат. 20:24—27, СТ).

У вече пре Исусове смрти још једном је искрсло ово питање. Према извештају „настаде препирка међу њима о томе ко би од њих био највећи“. Исус је опет стрпљиво поновио своје објашњење да међу његовим ученицима не постоји положај који би им дао право да владају, него је овако дужан да служи. Да би им то боље објаснио показао им је кроз праксу оправши ноге свим апостолима. Исус је тако схватао израз „служити“ (Лука 22:24—27; Јов. 13:3—5).

Апостоли су то коначно схватили. Много година касније апостол Петар је писао хришћанској скупштини врло лепо писмо у коме изражава ту мисао. Опоменуо је оне који су предњачили у скупштини: „Пасите стадо Божје . . . нити као да владате народом; него бивајте угледи стаду“ (1. Пет. 5:2, 3)

Ако реагујемо као Исус поступаћемо исправно. То можемо ако се напрежемо да будемо љубазни, кротки и понизни као Исус.

Опонашати Исусов пример

Исус је својим ученицима, строго наредио да буду љубазни и помирљиви према својој браћи, опраштајући им ако је потребно и „до седамдесет седам пута“. Како међутим, треба да се понашамо ако наш брат  почини тешку грешку? Исус је своје ученике опоменуо да са таквим братом треба разговарати у четири ока. „Ако те послуша“, рекао је Исус, „добио си брата својега“ (Мат. 18:15, 22).

Ако морамо да се бавимо са таквим случајевима ипак не смемо да заборавимо да смо за разлику од Христа несавршени. Вероватно се не љутимо само ми на друге него се понекад и други љуте на нас. Зато би било добро, ако морамо да се бавимо са грешкама других, да поступамо тако као што желимо да други поступају према нама када би морали да се баве са нашим грешкама, наиме, љубазно, благо и понизно. Тако ћемо да спроведемо у дело Исусове речи: „Све дакле што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима“ (Мат. 7:12).

Ако признајмо да смо несавршени онда нам то помаже у још једном погледу. Исус је поседовао необичну моћ запажања. Био је у стању да процени људске мотиве и став срца. Нама је то могуће само у ограниченој мери. Зато смо можда погрешно проценили ситуацију, кад се осећамо повређени или се на неког љутимо. Можда уопште није постојала намера да нас увреди или наљути. Турист о коме је било речи на почетку је био у заблуди. Директор хотела је обавестио полицију п она је истраживала случај.

Треба да покажемо понизност, чак ако смо уверени да смо у праву. Другој страни то олакшава да исправи ствар. Исус је рекао да са оним који је нешто лоше учинио треба да се разговара да би се „добио брат“. Тај циљ ће највероватније да се постигне ако се код обрађивања тог проблема поступа благо и понизно.

Тако је било код она два човека који нису више разговарали због комада земљишта. Догодило се да су после дужег времена неочекивано у јавном превозном средству сели један поред другог. Један је био довољно понизан да се извини за свој неисправни поступак. Тако су биле савладане почетне потешкоће. Загрлили су се. Сада је могло о њиховом проблему да се разговара сасвим мирно и да то не буде непријатно њиховој околини.

Да, три хришћанске особине—љубав, кротост и понизност—повољно се одржавају на међуљудске односе. Када се љутимо на друге сетимо се тих особина и оне ће да допринесу нашем исправном поступању што обично делује благословено. Ако темељито размислимо то су особине којих не можемо да се одрекнемо. „Не чините ништа из себичности или таште славе, него у понизности сматрајте један другога већим од себе! Не гледајте поједини само на своју властиту корист него и на корист других!“ (Фил. 2:3, 4, СТ).