На фудбалском стадиону прво цвеће, затим камење

КАО и већина бразилских дечака и ја сам играо фудбал на свакој слободној равници или улици. Наша највећа жеља је била да будемо професионалци. Био сам неописиво срећан, када смо се преселили у близини стадиона Сао—Кристова у Рио де Жанеиру.Тада сам имао 13 година.

После неколико година постао сам перспективан навални играч. Онда смо, 1958. г. непосредно пред једну важну утакмицу остали без голмана. „Ти Хеитор Аморим си највећи“ рекао је тренер. „Ићи ћеш на гол.“ Тако је почела моја каријера играча испод’статива’ — играча који не сме никада да погреши.

Време је летело између школе и тренинга. Био сам ван себе од радости када сам 1963. био изабран у олимпијски тим Бразила. Исте године смо победили у Сао Паолу на панамеричком турниру. То је отворило пут за позив у чувени „Коринтиас“ из Сао Паола. Без оклевања сам прихватио у Сао Паолу да се посветим каријери професионалца.

Високо постављени циљеви

Ускоро се показало да се моја нова каријера исплати. Већ после неколико месеци био сам изабран за голмана године и кратко након тога добио сам две награде, једну као најбољи голман, а другу као ’голман 1964. године’ који је примио најмање голова. Уз поклоне сам добио и неколико позива да суделујем у спортском програму на телевизији. Мој дом је био састајалиште страсних навијача и репортера. Вечери су биле испуњене живахним друштвом, а мој конто у банци је постајао све већи.

Нови идол

Никада нећу да заборавим утакмицу против Сантоса на стадиону Пекамбеу у Сао Паолу. Било је друго полувреме, резултат нерешен. Учествовање у финалу је зависило од резултата ове утакмице. Кад, гле неприлике! Кажњени смо једанаестерцем. Он ће тако рећи да одлучи утакмицу. А ко ће да га изведе? Славни Пеле „краљ фудбала“! Када смо се нашли насупрот, 60 000 гледалаца и милиони слушалаца крај радио—апарата су зауставили дах.

Док сам посматрао Пелеа сетио сам се да он увек направи скоро неприметни застој пре него што шутира, да би се голман бацио на погрешну страну. Ја сам напротив остао непомичан. Бацио сам се тек пошто је он шутнуо лопту—и одбранио. Уследила је бура одушевљена. На хиљаде слушалаца у целом граду је изашло на улице правећи ватромет. Утакмица је завршила нерешено, а мене су страсни навијачи однели на раменима са игралишта. Нова звезда је била рођена.

Усред весеља до кога је тада дошло присетио сам се мудрих речи искусног голмана Гилмара који ми је приликом радио емисије у којој сам суделовао рекао: „Хеитор, не варај се. Данашње цвеће може сутра да буде камење“.

Време за размишљање

Због тренутне славе било је тешко да се мисли на „сутрашње камење“. Брак 1965. са Дилмом помогао ми је да задржим уравнотеженост и да озбиљно размишљам о будућности. Моја каријера нам је много значила—не због сјаја и славе него због економске сигурности која је била с њом повезана. Имали смо мир и спокојство, могли смо да одгајамо децу и да учинимо нешто за друге.

Често сам мислио на свог оца који је поштено и напорно радио, који се заиста ’трошио’ како би ми док сам био дете нешто поклонио. Осим тога научио нас је да се искрено бринемо за друге. Да ли сам радио оно што би и он радио? Уз то сам, посматрао погоршање светске ситуације. Дилма се питала: „Да ли ће икада да буде прави мир?“ Васпитавали су ме као католика и знао сам да би требало да учиним нешто више за своју религију.

Турнеју по иностранству 1965/66 год. ме није задовољила. Био сам у Енглеској, Шпанији, Италији. Швајцарској и САД. Играли смо против неколико најбољих екипа света. У Лондону смо добили од принца Филипа сребрни бокал за успомену на утакмицу против Арсенала на Вемблију. Моје име се као нека атракција утакмице појављивало у новинама заједно са другим звездама—Ривелињом и Гаринчом. Све је било врло заносно и узбудљиво.

 Спиритизам у ногомету

За мене је нарочито била узбудљива једна појава коју би једва неко довео у везу са фудбалом. У Бразилу иза кулиса ногомета врви од сујеверја, и чак од спиритистичких обичаја. За време претпоследњег светског првенства (1978. у Аргентини) на многим фудбалским игралиштима у Бразилу су постављали свеће и друге предмете који служе воду култу само да би победили бразилци. Али изгубили су. Људи су причали шалу: „Када би макумба (име неких воду ритуала) заиста помагала онда би турнири у савезној држави Бахиа увек завршавали нерешено“. Тамо се наиме за сваку екипу спроводе многи ритуали.

Сећам се да су у Коринтиансу зато узели свештеника који се звао пиа—де—санто (свештеник воду култа). Понекада смо били у поноћ позвани у зграду клуба да се окупамо у воду са посебним биљем, према његовим рецептима.

Једном је наш клуб лоше прошао на турниру. Наш пиа—де—санто је закључио да нас је неко опчинио и да он мора нешто да уради па да то више не делује на нас. Тако су једног петка у поноћ отишли сви играчи и неколико новинара на стадион. Свештеник је почео да копа по игралишту и на наше изненађење нашао је седам ножева који су били закопани. По један на сваком углу игралишта, иза голова и на средини игралишта. Сви ножеви су били исти, сваки је имао на дршци по седам уреза. То је очигледно био разлог за наше поразе. На неке играче је то оставило јак утисак док су други сумњали.

Упркос свему томе нисмо победили на турниру и пиа—де—санто је био отпуштен. Касније је био узет у један други клуб и сећам се да нас је једном када, смо улазили у стадион проклео. Ипак смо победили. А ножеви? Касније сам сазнао да је чувар игралишта испричао пиа—де—санту да је претходни пиа—де—санто тамо закопао ножеве да би наша екипа „победила“. Знао је дакле где треба да копа.

Разочарање, чак и „камење“

После повратка са турнеје по иностранству уследила су друга разочарења. Направљен је турнир између тимова из Рио де Жанеира и Сао Паола. Обично је после таквих утакмица од најбољих играча била састављана надрегионална екипа. Иако сам у новинама био проглашен за најбољег голмана ипак нисам ушао у састав најбољих, очигледно због неких проблема у које је била уплетена наша екипа. То ме је прилично погодило.

Осим тога ушао сам у расправу око права фудбалера и то је довело до разилажења са управом клуба. На крају је ситуација постала још тежа. Моја жена је морала у болницу због лекарске неге а ја сам у то време морао да играм. Због узнемирености сам бранио лоше и једна технички слабија екипа нас је победила. Кривицу су свалили на мене и чак тврдили да сам био подмићен. Иако су једне новине објавиле да сам постао „жртва људске пакости“ у одређене зграде клуба нисам више смео да уђем. Моји пријатељи и суседи су ме сумњичаво посматрали.

Колико промена! У недељу идол—у понедељак већ непожељан! Гилмар је имао право: данас цвеће, сутра камење.

Био сам тако потиштен да неколико дана нисам хтео да изађем из куће. Кратко после тога сам на годину дана отишао у једну екипу из Пиране.

Посета у право време

Једног јутра, била је недеља—ја сам био у клубу—у нашу кућу је навратио старији човек и после неколико уводних речи упитао моју жену: „Да ли сте знали да Библија говори да ускоро више неће бити рата? Зар ви не би радо вечно живели на Земљи у миру?“

Да би доказао своју изјаву замолио је жену да из Библије прочита текст из Псалма 46:8, 9. Тамо пише: „Ходите и видите дјела Јеховина који учини чудеса на Земљи. Прекиде ратове до краја замље, лук преби, копље сломи и кола сажеже огњем“. То је била стварно добра вест за моју жену! Од тада нас је сваке недеље посећивао један Јеховин сведок.

Иако лично нисам био нарочито заинтересован за проучавање Библије нисам приговарао тим посетама. Понекад сам нешто питао. Без приговора сам добијао одговор директно из Библије. Ипак је нешто пробудило моје занимање. Пошто је моја жена знала да сам од детињства био поучаван да бринем за старије особе и да их поштујем, предложила ми је да прочитам чланак из часописа Пробуди се! од 22. новембра 1968. г. Чланак је имао наслов: „Весеље је слушати деду и баку“. Овај изврсни чланак ме је охрабрио да још више читам и ускоро сам присуствовао сваком студију.

 Другачији став према животу

Неколико месеци касније били смо позвани да посетимо један конгрес Јеховиних сведока на стадиону Пекамбеу. То је онај стадион са кога су ме навијачи однели на раменима. Муњевито су мојим мислима пролазиле незаборавне сцене док сам покушавао да их усмерим на изнашање изврсних библијских савета.

Док су пролазили конгресни дани увидео сам разлику. Никакво гурање и галама, никакво махање заставама и обожавање фудбалских хероја. Мир и ред међу слушаоцима, њихова међусобна и љубазна обазривост, а пре свега према нама, новајлијама, срдачни загрљаји и поздрављање са „брате“ или „сестро“ оставили су на мене и моју жену дубок утисак.

После конгреса је следио позив да пратимо Сведоке у њиховом делу проповедања од куће до куће. Много пута су ме људи препознали и било је занимљиво да се посматра њихово отворено чуђење. Нису навикли да их посећују фудбалске звезде и да са њима разговарају о Библији.

Временом смо утврдили да је у нама почео да се развија нови став према животу са новим представама о вредностима и пре свега са новом надом у будућност. Научили смо да је права сигурност ако стављамо интересе Божјег царства на прво место, а не добра плата или лепа кућа. Исус је у проповеди на гори рекао: „Него иштите најприје царства Божијега и правде његове и ово ће вам се све додати“ (Мат. 6:33). Сада ми савест говори да су огорчени дух такмичења, ривалство, осећај мржње и спиритистички обичаји у фудбалу супротни наукама Библије.

На крају сам одлучио, иако сам много волео фудбал, да оставим каријеру професионалца и да прихватим у Рио де Жанеиру посао са много мањим приходима. Затим смо—18. децембра 1970. г.—моја жена и ја, подроњавањем у воду симболизовали наше предање Јехови.

Од тада уживамо дивне предности. Имали смо прилику да већем броју наших рођака помогнемо да дођу до упознавања библијског обећања за вечни живот на рајској Земљи. Имамо осећај сигурности који може да се добије само на темељу тог разумевања.

Још увек се радујем фудбалској игри. Али „цвеће“ и „камење“ припадају прошлости. Наш живот сада има више смисла јер је обогаћен упознавањем „добре вести“.

[Истакнути текст на 18. страни]

„Страсни навијачи су ме на раменима однели са игралишта“

[Истакнути текст на 19. страни]

„Колика промена! У недељу идол—а у понедељак већ непожељан“!

[Истакнути текст на 20. страни]

„Зар ви не би радо вечно живели на Земљи у миру?“