Останимо млади док старимо

УПРКОС његове пажње вредне старости—имао је 94 година—човек сјајних очију који је седео насупрот мене деловао је зачуђујуће млад и снажан. Помислио сам: „Баш он би могао да прочита мој рукопис пре него што га предам да се објави.“ Чланак је имао наслов „Да останемо млади док старимо“, Али пре свега желео сам да сазнам где лежи тајна да је Вилхелм Хилман остао „млад“. Упитао сам га и сачекао одговор.

„Тајна, како остати млад“? замишљено је поновио моје питање. „Баш је добро што мене, ’старог орла’ питаш о томе.“

Нисам знао шта је мислио са изразом ’стари орао’. Тек касније ми је то постало јасно.

„Да се остане млад, ја мислим, у првом реду зависи од циља који себи поставимо у животу. Ја сам свој циљ имао већ као гимназијалац.“ Овде је стао и смешећи се наставио: „Тада нисам знао да ће моји циљеви да се мешају и да ћу тек више од 60 година касније да пронађем свој прави животни циљ. Мој циљ је био, када порастем, да градим једрењаке. После матуре почео сам као ’шегрт’ у једном бродоградилишту за једрењаке у Бремерхавену. 1905. г. се испунио један од мојих снова. Дозвољено ми је прво путовање морем—и то не било којим бродом него најчувенијим једрењаком у том времену, једрењаком Пруска са пет јарбола. Никада више није грађен већи једрењак те врсте“.

На столу се налазила слика коју ми је показао. На слици је био једрењак Пруска—заиста величанствен брод.

Морали смо у Чиле по шалитру“, додао је „Једрили смо око Кап Хорна. Путовали смо 68 дана. За 19—годишњака је пловидба била велики доживљај. Сећам се олује—ветар и град су нам шибали лице скоро до крви. Није било једноставно контролисати једра. Високо горе међу једрима морао сам да напрежем ,сву своју снагу. Заповедник палубе, који је био поред мене викнуо је кроз олују: „Само Бог може да нам овде помогне!“ Одговорио сам му: „Он ће то и да уради!” И у младости никада нисам сумњао да је човек зависан од Бога“.

Моји циљеви се мењају

Хтео сам да сазнам да ли се мој пријатељ касније заиста посветио бродоградњи.

„Наговарали су ме да је напустим“ рекао је; „и то са пуним правом пошто је почетком двадесетог века завршила ера једрењака. За грађење пароброда нисам имао интересовање. Али, како би било да своју љубав према мору комбинујем са авијацијом, размишљао сам. Авиони тада још нису летели преко Атлантика за Америку. Према мом мишљењу били су нам потребни хидро авиони. Пред собом сам имао нови циљ.

Један од значајних дана у мом животу био је 10. октобар 1913. Добио сам дозволу за летење. Сада сам имао у рукама оно што ми је касније дало право да се назовем ’стари орао’.“

Опет тај израз—сада сам морао да га замолим да ми га објасни.

„Године 1934. је основано удружење авијатичара и названо је ’Стари орлови’“,  одговорио је. Сви пилоти који су пре Првог светског рата стекли дозволу за летење могли су да постану чланови удружења. Ја сам добио дозволу нешто мање од годину дана пре тог рока.

Енглез Томас Сопвит који је касније добио племићку титулу је у то време конструисао хидроавион са једним трупом. Отишао сам у Енглеску и тако сам научио да летим на том хидроавиону. У Немачку сам се вратио као први пилот хидроавиона. Сада сам могао да почнем сам са изградњом хидроавиона.

Немачке власти су биле заинтересоване да почетком 1914. г. купе од Сопвита један хидроавион. Али куповина је требала да буде под другим именом. Зато је један приватник, наиме морнарички официр фон Пустау наручио авион, а мене су послали за Енглеску због надгледања изградње.

Авион је био готов кад ето ’пријатеља’, морнаричког официра фон Пустауа, био је у ствари камуфлиран у саветника морнаричке управе, да преузме авион. Замолили су ме да и њега узмем на пробни лет. Полетели смо, а он ми је заповедио да прелетимо град Портсмаут. То није било дозвољено. Портсмаут је био важна ратна лука Али он је био упоран, па сам ја попустио.

Следећег јутра је фон Пустау ’упао’ у хотел и сав узрујан рекао: ’Хилмане, човече, покупите своје ствари! Морамо да идемо. Ви сте јуче прелетели Портсмаут, а сада имају намеру да нас ухапсе због шпијунаже!’ Тутнуо ми је у руку свежањ фунти—и нестао. Шта сада?

Полиција ми је забранила да напуштам хотел. Прошло је неколико дана. Намеравао сам да побегнем ноћу. Авион је био наш. Платили смо поштено. Са њим сам могао да летим 110 километара на сат и нико ме не би ухватио.

Мој некадашњи инструктор летења—Енглез с којим сам се спријатељио—заузео се за мене и уредио ту ствар. Одмах сам полетео за Немачку. Још нисам имао ни 30 година, и након остварења тих мојих нада желео сам да ’уживам живот’ кад ето—РАТ!“

Ратно и послератно време

„Између 1914. и 1918. сам као пилот—ловца упознао из непосредне близине страхоте рата. Један догађај ми је остао у дубоком сећању. Чувени француски ратни авијатичар Ведринес оборио ме у ваздушној борби. Чим је опазио да ми је авион онеспособљен за борбу оставио ме је, а могао је да ме убије. Сурвавши се на земљу лежао сам у бесвесном стању под олупином авиона. Француски војници у шанцима недалеко од тог места уопште нису сметали мојим друговима када су ме спасавали.

Колико сам био захвалан Богу јер сам остао жив! Исто тако ме је дирнула обазривост коју су показали Ведринес и Француски војници. Зашто смо покушавали да убијамо једни друге? Рат ми се чинио тако неприродним. Зато сам одлучио да учиним све што могу за унапређивање пријатељства између Француза и Немаца.

Поред грађења хидроавиона сада је и то постао мој нови циљ. Годинама касније био сам награђен за своја настојања у том правцу—постао сам почасни грађанин Париза. Међутим, ни то није био циљ који је требало да промени мој живот. Он је лежао још у будућности“.

Време је пролазило а ја са својом намером у вези рукописа нисам нимало напредовао. Али ко може да ми замери што сам слушао са великим занимањем? „Зар оно што си доживео у рату није у теби побудило жељу да прекинеш са авијацијом?“ упитао сам га.

„Није, ’старог орла’ не можеш да одвратиш од летења. И сада одлазим сваке године у Јужну Француску на једриличарске сусрете.“

„Са 94 године?“ упитао сам изненађено

„Питао си шта ме одржава младим“, одговорио ми је. „Увек сам покушавао да живим за будућност уместо да тугујем ради прошлости. То ме је одржало младим. Осим тога скоро сви смо на овај или онај начин ’за длаку’ избегли смрт. То се догодило и мени 1926. године—све због једног падобрана.”

Оставио сам слику на којој се види поред спортског авиона тадашњег времена и послушао га.

„Било је магловито јануарско јутро. Хтео сам да обновим своју дозволу за летење. Метеоролошка служба је известила да је на 180 метара висине ведро. Међутим, на висини од 360 метара ме је још увек окруживала густа магла. Одједном као да је авион полудео; више нисам могао да управљам како треба.

У оно време сви авиони нису имали падобране. Мој је на срећу имао један. Он се  отварао помоћу конопца дужине 25 метара. Један крај конопца је био причвршћен за авион, а други за падобран. Још се сећам како сам се молио: ’Боже драги, да ли треба да искочим или не?’

Као да је била услишена моја молба изненада ми је дошла мисао и извео сам нагло спуштање авиона Успео сам да га ’задржим’ на висини од 150 метара. Када се опет дигао зачуо сам јак прасак. Тада се наиме сломио и отпао лед који се створио на крилима. Он је проузроковао потешкоће. Успео сам да се меко спустим. У том моменту управитељ авијатичарске школе који је погледом прелазио авион викну: ’Сто му громова! Па, ваш конопац није причвршћен за падобран!’ Дакле, да сам искочио тада би то било сигурно последње пристајање ’старом орлу’.”

Одушевило ме како упркос старости није изгубио смисао за хумор.

За мало у концентрациони логор

„За време Хитлера био сам инжењер у фабрици авиона „Везер—Флуг“ у Бремену. Иако одговоран за преко 5 000 радника одбио сам да ступим у партију. Нисам био сагласан са Хитлеровом политиком. Због тога сам већ 1937. године имао потешкоће.

1939. године моја фабрика ме је послала у Берлин. Тамо сам требао да водим грађење фабрике у коју би у случају потребе била пребачена производња. Градилиште се налазило на аеродрому Темпелхоф. У 1948 и 1949. години тај аеродром је постао познат у свету због организованог снабдевања Берлина ваздушним путем. Подређени грађевински надзорници су били нацисти. Уз средњу фабричку халу су хтели да саграде велику трибину за Хитлерове говоре у будућности. Пошто сам сматрао да је то непотребно одредио сам да се изостави у нацртима. Рекао сам им: ’Трибина нам није потребна; за производњу авиона нам апсолутно није потребна.’

Због тог и због још неких других ’прекршаја’ морао сам да одговарам пред Гестапом (тајна полиција у Хитлеровој Немачкој). Али генерални директор фабрике „Везер—Флуг“ ми је притекао у помоћ рекавши Герингу: ’Ако нам узмете Хилмана морамо да се одрекнемо градилишта у Темпелхофу. Био сам пуштен на слободу и могао сам да завршим изградњу аеродрома. Још и данас је његов изглед непромењен“.

Крај и нови почетак

„Рат је био завршен. Имао сам 59 година. Био сам без посла пошто нисам смео да градим ни бродове ни авионе. Моја младост је прошла и са њом њени циљеви и снови — ове у тако кратком времену. Мисао да не радим није ми пријала. Морао сам да осетим да сам још увек користан члан људског друштва.

После рата сам девет година тражио посао док нисам пронашао одговарајући у једном другом граду. Тада сам имао 68 година и радио сам до 81 године. Тада је завршила моја каријера. Али започело је нешто вредније—пред собом сам имао циљ који сам раније сматрао немогућим. Дакле, било је. . .“

Улазећи у собу прекида га његова жена. „Желиш ли шољу чаја?“, пита. Захвалио сам јој на пажњи и искористио прекид да уручим Вилхему свој рукопис и почео разговор са његовом женом. Кришом сам посматрао како је узео искуцане странице у руке и наместио наочаре. Тако је почео да чита мој чланак под насловом

„ОСТАЈМО МЛАДИ ДОК СТАРИМО“

ПРИЛИКОМ посете пријатељима обратио сам се њиховом сину питањем: „Драгане, колико имаш година—13?” Он се мало успротивио одговоривши: „Не! Сада ћу имати 14!“

Млади свет скоро једва чека да буде старији. Понекад раде свакакве ствари, само да би изгледали старији. Како? То покушавају помоћу одеће, негованим брадицама или опонашањем одраслих. Ничим не можеш брже да увредиш млади свет који би хтео да буде одрастао него да према њему поступаш одговарајуће његовом старосном добу. Ништа му више не ласка него да с њима поступаш као са одраслима. Њихова жарка жеља је да буду одрасли.

Младост брзо пролази. Као што здравље не служи како треба и околности човека присиљавају да у свему буде полаганији, тако и онај који је хтео да буде одрастао ускоро опет жели да буде млађи. Колика је само чежња за „старим добрим временима“! Сећаш ли се времена када си читао без наочара и јео без омражених вештачких зуба, када још ниси знао за болове у леђима и када си ходао без муке? Да ли се сећаш како си  раније могао много да запамтиш без забележавања?

Ко осим остарелих заиста зна које се бриге често јављају у старости? Млади не могу да замисле жалост и усамљеност која се јавља приликом губитка брачног партнера с којим се живело десетинама година. Не могу да замисле несигурност до које долази попуштањем вида, слуха или ради слабости. Не схватају како је бедан живот с малом пензијом, ни неизвесност у питању: „Да ли ћу дочекати следеће пролеће па да опет чујем певање црвендаћа?“

Ма колико проблема доносила дубока старост, она има и својих предности. Дугогодишњим искуством изоштрила се твоја способност разликовања и поглед на људске проблеме. Сети се само знања које си сакупио. Постао си мудрији, вероватно и уравнотеженији. Сасвим сигурно сада цениш живот више него пре.

Дивно би било да можеш да спојиш најбоље из два споменута доба—виталност омладине са мудрошћу и осталим одликама старости! У одређеној мери то можеш да учиниш. Иако ниси у стању да продужиш свој живот ти можеш да продужиш своју младост. Како?

Старење није само телесна ствар. Оно је исто ствар духа и нашег става. Очекуј да ћеш дуго да живиш и да ћеш да останеш млад. Тада имаш више изгледа да ће то да се испуни. Каже се да човек почне да стари оног дана када почне о томе да размишља.

Буди младалачког духа и весели се животу

Тиме се очигледно спречава да наше последње године живота проведемо у столици за љуљање без интереса за околину. Остани отвореног духа. Не дружи се само са пријатељима—вршњацима. Њихови разговори се понекад крећу само око умрлица. Дружи се са младим људима. Слушај шта говоре. Позабави се њиховим проблемима. Биће захвалнији за твоје занимање и поштоваће те. Осим тога на тебе ће да пређе њихово младалачко одушевљење, њихова живахност и оптимизам.

Ко је заборавио да се смеје једва ће моћи да се бори против немилих појава старости. Радуј се ситним стварима. Сачувај способност да уживаш онако као што си могао у детињству кад си посматрао маче које трчи да ухвати свој репић. Зрачи задовољством као у младе дане када су те изненадили неким поклоном.

Потискуј мисли као што су „умрети достојанствено“ позитивнијим животним правилом—„живети за један циљ“. Не заборави: срећним и задовољним духом можеш много да постигнеш како би активирао несрећно и незадовољно тело. „Веселост је“ према речима једне стогодишње жене „појас за пливање океаном живота“.

Сачувај телесну активност

Редовна али ипак умерена телесна активност је неопходно потребна. Њом јачамо плућа и срце, то нас одржава у „доброј форми“ и заштићује од ослабљивања мишића. Без обзира којој активности дајеш предност (некој одређеној спортској дисциплини или шетњи сваког дана) она ће да ти помогне да останеш телесно активан.

Телесна активност је нарочито важна ако си у пензији. Пензионисање нека не значи неактивност. Ради нешто што те интересује.  Што се тежње за радом тиче попуштај само толико колико је потребно и разумно. Опонашај човека кога су саветовали да мање ради, на што је он некако пркосно одговорио: „Никако. Док могу да мрдам нећете моћи да ме сахраните!“

Сачувај духовну активност

Са духом је слично као и са телом. Ако га не употребљавамо, пропада. Обогађуј свој живот умножавајући своје знање. Научи ствари које раније ниси могао пошто ниси имао ни времена ни прилике—неки занат, страни језик или да свираш неки инструмент. Да ли си на пример знао да је скоро 2 милиона Американаца поново пошло у школу и многи сада студирају на колеџима. Сви имају преко 55 година.

1975. године у Женеви је основан посебни факултет, искључиво за студенте—пензионере. Број студената се са почетних 600 попео 1979. год. на 2.000. О томе је писао један научни магазин: „Установљено је да су у опште узевши способни да нормално схватају и уче, супротно раширеном мишљењу да стари људи не могу више ништа да науче.”

Пази на навике у јелу и пићу

Анкете у селу Вилкабамба у Еквадору—то је једно од три подручја у свету познато по дуговечности становништва—показују да људи тамо мало једу. Они живе од хране ниске калоричне вредности али која је обогаћена комплексима угљенохидрата и не садржи много шећера и масноћа. То су на пример воће, поврће и житарице. Многи људи осећају потребу да поред хране додатно узимају витамине. Истраживања су показала да процес старења нарочито изгледа успорава витамин Е.

Супротно пушењу које већ у малим количинама штети здрављу, уживање алкохолних пића показало се штетно само у случају прекомерног конзумирања. Било би добро да се узме к срцу прикладан и логичан савет младог Африканца: „Сети се да ћеш дуже да живиш ако мање пијеш. Ако пак дуже живиш моћи ћеш више да пијеш“.

Буди што је могуће самосталнији

Не дозволи да те млади људи—било они колико год искрени према теби ’врате’ у детињство поступајући према теби превише заштитнички. Ако си још у стању да станујеш сам, онда стануј. Можеш ли још да бринеш сам за свој стан, онда то и ради. Ако можеш самостално да куваш, кувај. Да ли можеш траву око своје куће да сам покосиш и сам да опереш кола? Ако је одговор да, уради то.

Међутим, када твоје телесне снаге почну да попуштају и потребна ти је помоћ онда захвално и спремно прихвати пружену помоћ. Дозволи да ти се помогне одговарајуће твојим потребама, а не твојим годинама. На тај начин ћеш да сачуваш поштовања пред самим собом и нико неће моћи да ти приговори да си без потребе другима на терету.

Не живи у прошлости

Драге успомене су лепа ствар. Али, превише материјалних ’веза’ са прошлошћу—на пример стара писма и слике могу да те растуже. Покушај да савладаш садашњост, и уједно да планираш за будућност, уместо да живиш у ’прошлости’. Размисли шта ћеш да учиниш сутра или следеће недеље па ћеш сваког дана пред собом да имаш циљ за који живиш.

Наше успомене на прошлост можемо да пренесемо у будућност. Не опонашај удовицу која говори: „Од када је Јован умро више нисам правила колаче“. Изненади радије своје суседе или пријатеље једним колачем. Реци им: „Мислила сам да ће да вам прија. Јован га је увек радо јео. Да, колач од чоколаде му је био најмилији.“ На тај начин што усрећујеш друге, усрећићеш и самог себе. Одједном наша друга успомена добија нове димензије.

Помири се са постојећим стањем

Признај сам себи да ниси више тако млад. Коме се то не догађа? Не мисли да мораш да будеш једнак са оним који су упола млађи од тебе. Нема разлога за „доказивање“, да си још млад, јер је очигледно да није тако. Подноси старост достојанствено, не извињавај се због ње.

Буди захвалан да имаш могућност да стариш. Милиони младих су прерано умрли, не добивши ту могућност. Не личи на младог човека који ујутро мора да устане. Буди као онај стари човек који се радује да још увек може да устане.

—Крај—

 Читајући рукопис морао је понекад кришом да се осмехне. На одређеним местима је климнуо главом. Ја сам ту његову реакцију оценио као добар знак. Али напето сам чекао—као што је то обичај код писаца—на оцену.

„Чланак је добар—информативан је и користан. Али постоји још једно гледиште.“

Његов нови циљ—остати за увек млад

„Док сам још одлазио на теренски рад, то јест до 81. г. мог живота „објашњава Вилхем Хилман, „моја жена је започела са систематским проучавањем Библије. Ја сам сваког викенда долазио кући. Једном сам остао целу недељу код куће и могао сам да присуствујем студији који су Јеховини сведоци проводили с њом. Студиј је био врло занимљив. Касније, када више нисам био запослен, редовно сам учествовао код проучавања.

Тако сам сазнао да је од почетка Божја намера била да човек вечно живи и никада не остари. Одушевило ме је то да ће Божје царство ускоро да оствари ту првобитну намеру. Тада ће да се испуне пророчанства, као на пример пророчанство из Откривења 21:4: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више, јер прво прође“.

У ’прво’ што ће проћи убраја се старост са свим проблемима и потешкоћама. Моја нада је била ојачана, кад ми је било речено да ћу једном на самом себи и код других да доживим испуњење речи из Јова 33:25: ’И помладиће се тело његово као у дјетета, и повратиће се на дане младости своје.’

Корак по корак и Библија је за мене постала верска књига. До тада сам сматрао да је искључиво занимљива као историјска књига. На крају сам се крстио као Јеховин сведок—тада сам имао преко 80 година.

Кад се сретнем са неким од старих пријатеља, кажу ми да не старим. А ја им кажем да су потпуно у праву. Тада им објасним разлог за то“.

Узевши своју Библију показао ми је ставке у Исаији 40:30, 31: „Деца се море и сустају и младићи падају; али који се надају Јехови добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“

„Нека нико не мисли да је престар да научи нешто о Јехови и нади коју нам пружа“, рекао је. „То можеш да верујеш ’старом орлу’. Ради се о нади вечно старити у Божјем новом поретку али ипак вечно остати млад.“

[Слика на 8. страни]

„Стари орао“ поред једног од својих првих авиона. Са својих 94 године и даље сваке године лети једрилицом

[Истакнути текст на 6. страни]

„У ваздушној борби оборио ме је чувени француски авијатичар Вендринес“.

[Истакнути текст на 7. страни]

„Младост са својим циљевима и сновима је прошла за тако кратко време“.

[Истакнути текст на 9. страни]

Неизвесност у питању: „Да ли ћу да дочекам следеће пролеће па да опет чујем певање црвендаћа“?

[Истакнути текст на 10. страни]

„Тако сам сазнао да је од почетка била Божја намера да човек вечно живи и никада не остари.“