„МОЖЕ ли уопште некоме као што сам ја да се помогне?“ Ово питање је било постављено од једне жене коју мучи тежак проблем, а њим је данас погођено изненађујуће много жена. Иако је прошло много година она још увек пати због доживљаја у раном детињству. Била је жртва родоскрнављења. Како би могли да одговоримо на њено питање?

„Родоскрвнуће“ није пријатна реч. Нико о томе не жели да расправља иако су такви преступи у порасту. Уколико су процене исправне онда је вероватно да су и неки из круга твојих познаника у детињству такође били жртве родоскрнављења. То је проблем за који родитељи морају да постану свесни.

 Већина смо свесни да је родоскрнављење сексуална веза међу блиским рођацима. Претпоставља се да су најчешћи случајеви родоскрнављења између браће и сестара иако чешће од осталих успевају да остану у тајности. Власти су постале забринуте због злоупотребљавања деце од одраслих чланова родбине. Нарочито забрињава да се ту најчешће ради о напаствовању деце од властитих очева или пак од очуха.

Иако статистике нису потпуно без оклевања одговарамо са „да“. Сузан Браунмилер пише следеће у својој књизи Против наше воље: „Према статистикама деца су чешће сексуално злоупотребљавана него тучена односно телесно злоупотребљавана.“ Старатељица Ли Пренеј гарантује да су случајеви родоскрнављења чешћи него случајеви силовања а да су ређе пријављивани.

У једном извештају часопису Сијател Тајмс писало је: „Довољно је да следећом приликом погледате само 15 девојчица из разреда ваше ћерке . . . и да будете прилично сигурни да је најмање једна—а можда су и две или три од њих—већ биле жртва родоскрнављења“.

Hank Giarretto, психолог који сарађује на програму сузбијања сексуалног злостављања у Санта Клари, најбогатијем делу Калифорније верује да се родоскрнављење у Америци претворило у „епидемију“. У подручју које броји око милион становника пратио је пораст родоскрнављења од 30 случајева у 1971. г. на преко 500 случајева у 1977. г. Једном новинару је рекао: „Верујем да тек почињемо да наслућујемо праву распрострањеност“.

Неки верују да су око 25 милиона америчких жена у детињству постале жртве родоскрнављења. Узимајући у обзир извештаје овај преступ је узео маха и у многим другим земљама.

Ово питање су поставили и многи стручњаци. Један од таквих је на пример Wardel Pomeroy суиздавач Kinsey—Reporta кога је цитирао часопис Тајм: „Време је да се призна да родоскрнављење није перверзно ни симптом друштвеног обољења. Родоскрнављење између . . . деце и одраслих . . . може понекад да буде корисно.“

Имаш ли децу? Како ти мислиш о наведеном ставу? Да ли би допустио да твој мали син или твоја мала ћерка имају полне односе са неким од старијих из родбине?

Ако си хришћанин, знаш да према родоскрнављењу не би смео да будеш равнодушан. Божје мишљење о томе које је далеко важније од мишљења било ког човека било је веома јасно изнесено Израелцима: „Нека се нико од вас не приближује својој крвној родбини да открива њену голотињу.“ У родбини којој је забрањено сексуално зближавање убројени су: брат—сестра, родитељ—дете, ујак или стриц—братаница, ујна или стрина или тетка—братанац (3. Мојс. 18:6—18, СТ).

Искуства деце која су злоупотребљена родоскрнављење показују да би требали да будемо забринути.

У часопису Australian Women’s Weekly описивала је једна жена да је због родоскрнављења у детињству више пута покушавала самоубиство и то почевши од 10—те године. Друге жртве не могу ни данас, када су већ одрасле особе да осете радост нормалног полног односа.

Једна од три сестре које је злоупотребљавао њихов отац је писала: „Требало ми је десет година и помоћ мужа да би се коначно смирила и била у стању да о томе говорим. Не гледа свако на то исто. Моја старија сестра мисли, секс је најпрљавија ствар на свету; млађу међутим ту ништа не узнемирава. Са 14 година је већ била оптужена због проституције а са 15 је већ имала дете“.

Проституција, злоупотреба дроге, подложност алкохолу, бунтовништва, силовања (у случају младића) и емоционални немири убрајају се у последице родоскрнављења. Једна млада, девојка није могла да представи себи Бога као свог небеског оца. Родоскрвнилачки однос са оцем потпуно јој је искварио смисао речи отац.

Зашто радоскрнављење проузрокује емоционални немир који је можда већи и од оног проузрокованог силовањем? Због тога јер је родоскврнитељ злоупотребио свој блиски и важни однос. Једна девојчица се у вези тога жалила да се више сматрала као супруга него као ћерка пошто је мислила да постоји само због сексуалног задовољавања њеног оца.

Погледај коментар друге жртве: „Плашила сам се да било коме причам о ономе што ми се дешавало. Нисам се усуђивала да му се супротставим; пошто ми је био отац сигурно то не би чинио ако не би било исправно . . . У каснијим годинама стање је почело да се погоршава. Тада сам већ почела да све исправно разумем. Изгледала сам себи прљава, безвредна и јефтина. Често сам размишљала  о самоубиству. А како сам само мрзела мушкарце! . . . Иако сам била свесна да сам у почетку била још сасвим мала ипак нисам могла да се отмем осећању да сам за све ја крива . . . Било је скоро теже подносити тај осећај кривице него само напаствовање.“

Родоскрнављење не само код жртве него и код починитеља проузрокује патњу. Док се све више заплиће често се стиди самог себе и не може да се подноси. Један специјалиста је изјавио у часопису Seattle Times: „Проблем је у томе што имамо посла са једним нагонским поступањем. Ради се о мушкарцима који су се кроз своја свакодневна неисправна маштања . . . преорјентисали само на девојчице.“

Један преступник је казао: „Више пута сам покушавао да прекинем и пред пасторком сам рекао да морам с тим да престанем пошто не могу више да наносим такве ствари својој породици.“ Ипак он није престао. Други је рекао да су родоскврнилачки односи на њему оставили „трајне емоционалне ожиљке“.

Уз то треба да се запази да су родосквриилачки односи у већини земаља кажњиви затвором. Више родитеља би се уздржало од родоскврнилачких односа када би били свесни свих ових чињеница.

Неки од одраслих који нагињу родоскрнављењу су психички оболели, међутим, код већине то уопште није случај. Могу пред другима да изгледају као добри очеви у породици, као запажени и пословни људи, општински руководиоци или су чак чести посетиоци цркава.

Зашто такви „нормални људи“ прибегавају родоскрнављењу? Употреба алкохола је већ више пута допринела томе. Догађа се да се мушкарац ожени женом која већ има децу. Паралелно са одрастањем пасторки могу да расту и сексуална искушења.

Други разлог су породични проблеми. Исто тврди већ поменути Hank Giaretto: „Обично се ради о мушкарцу који је остао без свог радног места или је запао у неку већу кризу. Он и његова жена почињу да се сви више отуђују. Отац почиње да тражи близину ћерке. Она је према њему отворена. Воли га и диви му се. Први покушаји приближавања уопште нису сексуалне природе.“

Могу да постоје још и додатни узроци. Једна од жртава извештава да су у стану увек и по свуда лежали порнографски часописи Giaretto додаје: „Сексуална клима нашег друштва доприноси настанку тог проблема. Ми већ наше двогодишње ћерке учимо да имитирају играчицу која се понаша заводљиво и сексуално изазивајуће“.

Одрасла особа, која се упушта у родоскрнављење показује себичност. Показује да није забринута за дететово добро. Погледамо ли свет у коме живимо, који нам указује чак на голотињу деце у својим порнографским сликама и који сваког охрабрује да чини оно што се њему допада, онда нећемо да се чудимо сталном порасту случајева родоскрнављења.

Свакако, али то значи да морамо да заузмемо одлучно становиште против погоршавајуће моралне климе овог света. Нигде не можемо да нађемо бољи савет у вези тога него у Библији. Апостол Павле је записао: „Не владајте се према овоме веку, него се промијените обновљењем ума својега“ (Римљанима 12:2). Да би то постигли морамо да избегавамо прљаву литературу или сличне разговоре да би савест заштитили од утицаја прљавштине којој смо стално изложени. На такав начин избегавамо да будемо наведени на погрешне поступке.

Једна жртва родоскрнављења препоручује да већ малу децу треба поучити да одређени делови њиховог тела нису за то да би се други са њим играли. То би могло да се учини на љубазан начин нпр. употребљавајући причу о Дини из књиге „Моја књига са библијским причама“. a Ако би се догодило нешто што личи на напаствовање онда нека то дете одмах исприча оцу или мајци. Не мисли да је напаствовање само сексуални однос. Опипавање, додиривање, интимности или била какве сексуалне игре могу касније да нанесу велика оштећења.

Дубока родитељска љубав је права заштита. Павле је записао: „Љубав... није непристојна, не тражи своје“ (1. Кор. 13:4, 5, СТ). Ова несебична љубав сигурно ће да заштити родитеље да их не занесу слабости тела и огреше се о потомство. Осим тога заштитиће их од једног другог проблема. Из страха пред родоскрнављењем неки родитељи у време кад деца почињу да постају младе девојке и момци постају према њима хладни и неприступачни. Природно је да и такво понашање штети младима који се налазе у том узрасту.

Није једноставна ствар решити проблем родоскрнављења. Ради се о тајном преступу. Често родбина настоји да прикрије ту ствар. Мајке, које знају да „нешто није у реду“, ћуте, желећи да задрже јединство породице. Деца која пријаве своје родитеље бивају често стављана под јак притисак да би оповргла своју оптужбу. Стручњаци се међутим слажу да деца у случају родоскрнављења ретко лажу.

Неки мисле да није најбоља ствар кажњавати починитеља затвором. Зато су основана саветовалишта која се труде да ту ствар реше као проблем читаве породице. Hank Giarretto објашњава шта сматра да је веома важно код решавања тог проблема: „ (Отац) мора да каже пред ћерком да је само он крив“. То је можда тешко за оца, али то би био покушај да поправи један део штете коју је нанео детету.

Особе ван породице такође могу да помогну. Многе жртве су потврдиле да су уз стрпљење, обазривост и несебичност других успели да пређу преко емоционалног хаоса и могли да започну да праве планове за будућност. Ожиљци можда никада неће да буду избрисани али кроз упорност могу бар да се потисну у позадину.

Шта је са женом која је поставила питање на почетку чланка? Била је напаствована од свог деде од шесте до девете године. Узалуд је покушавала да тражи срећу у неморалу, дрогама и у саветима психијатара.

На срећу постоји помоћ за такве људе. Колико год сметени и утучени били, постоји неко ко „из праха подиже убогога“ (Пс. 113:7).

Можемо да га упознамо кроз Библију. Може да нам помогне у највећим депресијама јер је он „отац милости и Бог сваке утехе“ (2. Кор. 1:3). Потребне су многе молитве и проучавање Библије као и разговори са зрелим људима да би успели депресивне мисли и осећај кривице да заменимо са нечим што је изграђујуће. То је ипак могуће. То ће да нам покаже следеће искуство.

Једна жена је саопштила да је још као мало дете била злоупотребљена од оца а касније и од очуха. Упала је у ’струју’ неморала и злоупотребе дрога и на крају је као неудата добила дете. Ипак она каже: „Постоји ослобођење и за оне који су се бавили преступима као што су родоскрнављење, неморал са малолетницима, злоупотреба деце и дроге и хомосексуализам. Сигурно мислиш да то не би могао да поднесеш а да не полудиш. Али могао би, ако би имао наду за један срећнији живот. Ја имам такву наду . . . Као дете никада се нисам противила. Желела сам али сам се плашила да нећу имати никога да се брине за мене. Нисам била у праву, било је то сасвим неисправно мишљење. Јехова је тај који се брине за нас, . . . такође и старешине у краљевској сали (Јеховиних сведока)“.

Без обзира на то како изгледа наша прошлост ми можемо с Божјег становишта да будемо „опрани“ и „посвећени“ (1. Кор. 6:11). Питање „како“ објашњено је у Библији. Кроз снагу његове Речи и Духа може Бог да нас ослободи од осећаја кривице и од емоционалног хаоса. Може да нам помогне да већ сада наш живот буде задовољавајући и да нам гаранцију да ћемо једног дана да живимо у свету у коме ће родоскрнављење за увек да буде избрисано из постојања.