Да ли могу цркве да уједине свет?

„Оче наш који јеси на небесима, нека се свети име твоје“, мрмљало је мноштво ове речи познате скоро сваком ђаку. Оне су толико често понављане, изговаране и певане да су се неизбрисиво урезале у мисли милиона људи. Али, овом приликом су, изгледа, посебно дирале срца присутних.

Пре свега треба то приписати чињеници да је 3.500 особа, које су се сакупиле на богослужје под шареним шатором, потицало из различитих нација и народа. Свако је молио на свом матерњем језику, па је тај језични метеж навео једног од присутних да прошапуће: „Ми говоримо разним језицима“. Али, можда је у свему томе најзначајнија чињеница да то нису били припадници исте вероисповести. Тако су се молили заједно англиканци, лутерани, методисти, па чак и католици.

Предуслов за то беспримерно богослужје под шатором је „Лима литургија“, теолошки компромис постигнут неколико месеци раније. a Зато су сада, присуствујући заједничкој причести чланови разних „хришћанских“ цркава савладали оно што их је вековима раздвајало. Иако су, додуше, припадници римокатоличке цркве и ортодоксних цркава одбили да суделују са другима на заједничкој причести, ипак су на молитви и певању били присутни и заступници тих цркава. Многе је дубоко дирнула чињеница што чују да се моли Оче наш на толико језика. Неки су плакали, други су се грлили и љубили. Изгледало је на тренутак да раса, боја коже, религиозне или политичке супротности не играју никакву улогу.

Многи сматрају то богослужје врхунцем Главне скупштине Екуменског савета цркава (ЕСЦ), која је заседала у Ванкуверу (Канада) у периоду од 24. јула до 10. августа 1983. године. Неки га сматрају зрачком наде, претечом коначне победе покрета за уједињење хришћанских цркава, а многи пак „новим даном Духова“. Али, велико је питање „Да ли ће из тога произаћи нешто веће?“, јер је познато да је религија вековима била разједињавајућа снага. Ако успе црквама да савладају све што их је вековима међусобно раздвајало, зар не би то могло да доведе до уједињења свих народа?

Једва да постоји неки разуман човек, који не би сматрао уједињење човечанства најпожељнијим циљем. Међутим, постизање тог циља изгледа врло невероватним, јер постоји опасност да сва људска настојања усмерена у том правцу промаше због вековима старе мржње, неповерења и сумње. Али, да ли може да буде да цркве отварају сада пут ка светској кооперацији? Зар није незамисливо да би политичке воће попустиле јаком притиску уједињене цркве и прекинуле своју самоубилачку трку у наоружавању?

У којој су мери већ успела настојања цркава да се уједине? Позабавимо се сада мало поближе Главном скупштином екуменског савета цркава, која је заседала прошле године.

[Фуснота]