Да ли може екуменски савет цркава да уједини свет?

ПРЕКО деветсто делегата сакупило се јула 1983. године на терену универзитета Британске Колумбије у Ванкуверу (Канада).Ти представници око 300 протестантских, ортодоксних и англиканских цркава а укупно преко 400 милиона чланова, дошли су из целог света. Били су присутни и посланици римокатоличке цркве, ислама, Јевреја и северноамеричких Индијанаца, иако они не припадају екуменском савету.

Та скупштина цркава је осамнаест дана дискутовала о свему могућем, од атомског наоружања до припремања хране за децу. Држана су предавања, испитивана и састављана објашњења о будућој тактици, било је у међувремену позоришних представа, приредби, игара и концерата. А све се то одвијало под мотом црквене конференције „Исус Христ — живот света“.

Од тог се заседања много очекивало. У уводном чланку часописа Сан, који излази у у Ванкуверу било је споменуто како се Главна скупштина одржава у „критичном времену религиозне историје“. Било је објашњено: „Могућност да се угаси живот целог човечанства није никада била тако очигледна, никада нису толики људи живели у страху пред том. могућношћу.“ Многи се очигледно надају да ће цркве допринети свој део у спречавању такве катастрофе. Неки говорник екуменског савета цркава (ЕСЦ) је рекао представницима штампе да ће „главна тема већања бити атомско разоружање и напори цркве да се успостави мир“.

Склад и несклад

Али, ускоро се на неугодан начин показало да је ЕСЦ све друго само не посредник мира. Делегати су се препирали око питања шта ће бити главна тема заседања. Мото „Исус Христ — живот света“ засенила је жестока дебата о политичким питањима. Делегати земаља такозваног трећег света тражили су да се расправља о питањима људских права, а не о атомском наоружању. Зато је аутору прокламације Главне скупштине пао у дужност тежак задатак да удовољи и једном и другом становишту.

Према писању новина Глоуб енд Мејл нејединство је такође изазвала тенденција ЕСЦ „да осуди понашање западних држава. . ., док је о државама источног блока изговорена једва нека реч критике“. Оно што је ЕСЦ рекао о мешању САД у ствари земаља Латинске Америке, неки су схватили као врло оштру критику. За разлику од тога, ЕСЦ био је значајно суздржан по питању заузимања Авганистана од стране СССР—а. Генерални секретар ЕСЦ Филип Потер сматрао је да би отворена критика изражена према политици Совјетског Савеза могла угрозити однос ЕСЦ према совјетској влади, која је дозволила руској ортодоксној цркви да постане члан ЕСЦ. У уводном чланку новина Правинс (Ванкувер) та политика је означена „двоструким моралом“.

„Озбиљна препрека“

Али, делегати нису били нејединствени само у политичким питањима. „Жене нису спремне још једном да чекају на правду стотину година“, рекла је Џејн Скус, потпредседавајући централног одбора екуменског савета цркава. Она се осврнула на „врући лед“ заређивања жена, тврдећи да ће жене у гомилама напуштати цркве, уколико се ускоро не призна женско свештенство. Али, за екуменски савет цркава то је осетљиви проблем, јер су ортодокси, католици, англиканци  и неке друге групе евангелиста жестоко против заређивања жена, те постоји велика вероватност да они неће променити своје гледиште. Према речима англиканског бискупа од Кентерберија, Роберта Рунсиа, то је питање „озбиљна препрека јединству цркава“.

У одређеним круговима влада бојазан да би тежња за јединством могла довести до напуштања, односно жртвовања одређених наука. Делегати који су у неким дискусијама уочили правац према „универзалности“ забринуто су изјавили да Исус Христ као „једини спаситељ“ не сме да влада. Неки новинар је чак упитао: „Како учесници у дискусији могу довести интерконфесионални дијалог у склад са Исусовим речима да је он пут, истина и живот?“

Да ли су цркве против рата?

Но, упркос свему делегати су се сагласно заложили за замрзавање атомског оружја. Савет је чак препоручио члановима цркава да „подупру оне који на темељу своје савести одбијају да суделују у рату или у припремама за рат, те да „испитају ’могуће ненасилне облике протеста’, као и ’Непослушност цивила’“. Тиме су цркве, изгледа, учиниле изненађујућу прекретницу, јер према речима саветника ЕСЦ Дирк—а Малдера, њихова историја извештава „бескрајно много о ратовима

и масовном убијању народа“. Он је додао како је „религија још увек уље које се излива на ватру свих сукоба у свету“. Зато остаје отворено питање у којој ће се мери, посебно у ратним временима, цркве придржавати изјаве ЕСЦ.

То измењено држање по питању рата могло би се на ЕСЦ одразити као бумеранг, јер би то могло угрозити досадашњи добар однос између религије и световних власти. У уводном чланку новина Сан могло се прочитати: „Нова активност цркава води према сукобу, које модерно друштво настоји избећи свим средствима: (према сукобу) између цркве и државе“.

Да ли су јединствени у религиозним питањима?

Све то јасно показује да ЕСЦ овладавају политичка и световна питања, која га разједињују. Али, како је са конвергенцијом из Лиме, која је довела до у почетку споменутог екуменског богослужја? Један католички историчар је означио ту конвергенцију (усаглашавање мишљења) „нечим најзначајнијим за напредак на путу уједињења цркава“. Надбискуп од Кентерберија, Роберт Рунси, који је водио екуменску службу Божју, рекао је такође да она указује на „право хришћанско јединство“.

Да ли је то заиста случај? У комисији одговорној за литургију у Лими били су заступљени протестантски, ортодоксни, англикански и католички теолози. Али, приликом свечаног увођења нове литургије у Ванкуверу, ортодокси и католици су одбили да узму причест. Зашто? Јер им наука њихове цркве забрањује да приме причест од било кога  другог, осим од њихових свештеника. Конвергенција из Лиме није решила ни остале проблеме, који су се испречили на путу уједињења цркава, као што су на пример апостолско наследство и непогрешивост папе.

Иако је екуменско (свеопште) богослужје, којом су приликом сви присутни заједнички певали и молили, био узбудљив доживљај, провалија настала у време Реформације данас је дубља него икада раније. С тим у вези одговарајуће пише један колумнист: „Обзиром да се цркве свађају око толиких ствари, како можемо имати поверења у то да нам оне могу објаснити који је исправан однос човека према Богу, или да би саме могле развити такав однос?“

Дакле, Главну скупштину у Ванкуверу можемо сврстати на листу људских промашаја. Будући да желе да делују преко политичких система код цркава се појављује иста поквареност и расцепи, што је све довело свет на ивицу пропасти. Из Библије сазнајемо да долази време када политичке силе неће више трпети мешање религије у политику, па ће предузети енергичне кораке, да би заувек спречиле њихов утицај (Откривење, 17. глава).

Не само да људима не полази за руком да уједине цркве, него том јединству не доприносе ни настојања да се убрза објављивање јеванђеља у свету. О томе ће бити говора у следећем чланку.

[Истакнути текст на 5. страни]

„Обзиром да се цркве свађају око толиких ствари, како можемо имати поверења у то да нам оне могу објаснити који је исправан однос човека према Богу, или да би саме могле развити такав однос?“ (Д. Правинс, Ванкувер, Канада, 28. јули 1983.).

[Слика на 5. страни]

Заређење жена — спорно питање, питање које изазива расправе