„Да ли је моје дете хиперактивно?“
„Да ли је моје дете хиперактивно?“
Од дописника „Пробуди се“ из Аустралије
„Од самог рођења она спава само по неколико сати и то веома лагано; ружно сања, вришти у сну, ударајући својом главом о зид. Њу није могуће задржати или зауставити или миловати. Током ноћи она вришти и сатима удара ногама. Лекар јој је дао сируп за спавање, али без ефекта.“ Тако јадикује мајка Диане, детета код којег је постављена дијагноза хиперактивности a
Она наставља: „Било је очигледно да је она другачија него остали, али када је кренула у школу, деца и учитељи су се жалили. Била је свадљива и веома агресивна, увек у паничном страху ако је само мало било другачије него што она жели, дотичући све поред чега би пролазила изненада би нападала другу децу и повредила би их гребући их или штипајући. Учитељи су се жалили да се она не може сконцентрисати дуже од само неколико минута. Када се налазила у лошем стању, чинило се као да је нешто изнутра терало, да би гребла и чупала саму себе.“
Речи штампане наглашено чине само пример понашања које се повезује са синдромом хиперактивности, МВД (Minimal Brain Dysfunction — минимална дисфункција мозга), Н—ЛД (Hyperkinesis-Learning Disability— Хиперкинеза — неспособност учења), СЛД (Specific Learning Disability — Посебна немоћ учења), АДД (Attention Deficit Disorder—Поремећај недостатка пажње). Хиперкинеза потиче из новог латинског и грчког, хипер значи „преко“ или „посебно“, а кинесис „кретња“ или „покрет“. Од тога пати око 5 процената школске деце, са проценама високим до 35% у неким подручјима. Зато би многи забринути родитељи хтели да знају, да ли је МОЈЕ дете хиперактивно?
Који су симптоми?
Познавање неких типичних симптома хиперактивности је од помоћи ако обратиш пажњу на неке типичне знаке хиперактивности (види оквир). Размисли: Да ли је твоје дете стално немирно, да ли се тресе или удара главом или га се не може умирити? Да ли је уобичајено незадовољно, брзо раздражљиво или изузетно неспретно, без осећаја за опасност, или је у стално поремећеном односу са другом децом не из видљивих разлога? Има ли тешкоћа са спавањем, да ли показује тегобе или потпуно испуњава задатке? Да ли је неспособно да се концентрише дуже од неколико минута? Да ли има нарочите проблеме са учењем? Да ли има, пре свега, просечну интелигенцију, а ипак је са слабим резултатима у школи?
Уколико се на твоје дете може применити један или више од ових знакова, тада је могуће да је оно хиперактивно дете. Постоје свакако и различити степени хиперактивности — неки су једва запажени, док су остали тешки или јасно уочљиви.
Хиперактивно? Или недостатак дисциплине?
Важна је опрезност пре него што се дете прогласи хиперактивним; Родитељи би требало испитивањем да утврде да ли су њихова деца недоличног или преступничког понашања и тада им је дужност што се њих тиче, да то понашање доведу у ред чврсто, одлучно и на љубазан начин. Многа деца постају незадовољна, раздражљива, тврдоглава и ремете однос са другима када не могу да изврше своју вољу. Један од највећих светских ауторитета на подручју људског понашања је рекао: „Безумље је привезано детету на срце; прут којим се кара уклониће га од њега“ (Пр. Сол. 22:15).
Али, код хиперактивног детета батине не могу увек да буду решење и могу у ствари да изазову горе стање, као што један доктор каже: „Њихово понашање је ван њихове контроле.“ Према томе реакција на кажњавање може да буде другачији кључ зависно од дечјег стања. Мајка таквог детета објашњава: „Други људи долазе и говоре ми: ’Ваш син је ово урадио’, ’Ваш син учинио је оно’, једнодушни став међу нашим пријатељима био је да му недостају добре батине. Колико је то смешно! Сирото мало дете, колико их је он добио, чудо је да их је преживео.“
Показује се да хиперактивна деца не реагују на васпитне мере као остала деца, без обзира да ли је стега у облику разумног уверавања, лишавања нечег или телесног кажњавања. Она упорно настављају да чине исте ствари непосредно после васпитне мере. То је лако открити ако родитељи имају више деце и према свима спроводе исте васпитне мере. Тако дисциплинске мере нису нужан одговор за хиперактивно дете.
Предлог који може да помогне и онима који имају само једно дете да разлуче да ли је њихово дете хиперактивно или му само треба васпитање је овај: Остави своје дете само један дан код пријатеља, можда код мајке која има више деце, а после је замоли за поштен коментар. Понекад су деца која су код куће са мајком права невоља, показују зачуђујућу сарадњу и послушност када дођу на место са чврстим али љубазним односом. Уколико је то случај, чини се да твоје дете неће бити хиперактивно. Можда њему треба само чврсто али љубазно васпитање.
Да ли исхрана има неку улогу?
Уколико након поштене процене васпитања још увек осећаш да твоје дете може да буде хиперактивно, неки доктори предлажу да може да користи промена његове исхране. Та промена у исхрани, на коју је недавно указао др Бен Фајнголд, темељи се на теорији да је хиперактивност резултат узимања извесних твари у исхрани — неких природних, неких вештачких — те се претпоставља да доносе тегобе код око 50 процената хнперактивних људи. У суштини, те твари су отровне само неким особама и могу да ометају извесне функције мозга које су одговорне за понашање.
Према истраживањима др Фајнголда, кривац се нашао у неком воћу и поврћу у њиховом природном стању и такође сада још озбиљније у вештачки обојеној и зачињеној храни. На тај начин препоручена дијета за хиперактивне људе сложена је тако да се одстране могући штетни састојци који би били одговорни за изазивање хиперактивног понашања. Извештаји показују да су неки родитељи имали добре резултате с том методом. Али, др Фајнголд тврди да дијета може да помогне код око 50 процената хиперактивних људи.
Отворени извештај у погледу Диане је случај где је примењена метода дијетом. Након што је говорила о лекарској дијагнози Дианиног хиперактивног стања, њена мајка наставља: „Пре четири године разговарали смо о Фајнголдовој дијети. То је тешко контролисати, али смо видели разлику. Током прошле године код ње је наступила велика промена. Много је мирнија, може да седи и чита или ради око један сат. И са другом децом може лепо да се игра, може да се сконцентрише и не реагује болесно на разна узнемирења. Она је много стрпљивија.“
Како делује шећер?
У вези са дијетом, нашло се да деца са знаковима хиперактивности, као што су: умор, напетост, раздражљивост, брже замарање, нервоза, осећајна неравнотежа и неконтролисано понашање, могу да пате, чак незнатно, од хипогликемије или ниског шећера у крви. Недостатак глукозе обично се приписује ексцесу инсулина који покреће глукозу из крви брже него што се може надокнадити, Функција мозга зависи од непрестаног снабдевања глукозом из крви. Хипогликемија штети деловању мозга и зато је резултат тога поремећај понашања. Жеља за угљено—хидратима, слаткишима, може указивати на низак шећер у крви.
Та хипогликемичка дијета елиминише не само вештачке боје и зачине него највише шећер, посебно шећер од трске. Шећер је опасан за хипогликемичке особе, обзиром да узрокује брзи раст шећера у крви, а то изазива ослобађање превеликих количина инсулина да би то изједначио. Др Аллан Цотт у чланку „Лечење неспособности учења“ у погледу тога заузима став: „Опште је запажање истраживача који процењују стање дечије прехране да она троше храну која је најбогатија шећером, бомбонама, слаткишима тј. која је приређена са шећером. Уклањање такве хране доводи до драматичног смањења хиперактивности.“ Неки медицински ауторитети саветују да храна и пиће засновано на шећеру није препоручљиво за хиперактивну децу.
Узмимо случај четворогодишње Беки — била је немирна, раздражљива, и незадовољна, посебно при крају дана. Њеној мајци саветована је дијета без шећера и она извештава: „Учињена је већа контрола сарадње родитеља него детета. Али је вредео напредак да се добије сретна, смирена кћи. То је користило целој породици! Сам престанак потрошње шећера помогао је понашању мојој кћерки.“
Загађивање околине — још један узрок?
Британски медицински часопис Тхе Ланцет — наводи: „Чини се разумним закључити... да подизање количине олова (није неопходно у токсичном обиму) које делује на дужи период може бити одговорно за минимална оштећења мозга и изразити се као синдром хиперактивности.“ Каснији налази су то и доказали.
Према томе, загађивање околине, посебно високим концентрацијама олова у атмосфери првенствено кроз издувне цеви тешких моторних возила, може да проузрокује пораст броја хиперактивне деце у нашим градовима.
Да ли могу догађаји пре рођења и сам порођај да проузрокују хиперактивност?
Постоје деца која не реагују на дијеталне мере. Зато треба потражити други разлог осим оних о којима смо већ дискутовали. Аутор књиге Живот пре рођења Ashley Montagu, извештава о одлучујућем карактеру развоја појединца: „Живот почиње не са рођењем, него са зачећем. То значи да дете које се развија није живо само у смислу да је сачињено од живе материје, него такође у смислу да се од тренутка његовог зачећа ствари догађају њему. . . . Догађаји се одигравају пре његовог рођења и његове реакције на њих утицаће на њега до краја живота.“ Током прва три месеца након зачећа када су велики органи у формирању, осећаји мајке, као страх или неуобичајени стресови и напетост, могу да утичу на физички развој детета.
Почетни порођајни догађаји новорођенчета треба такође да се узму у обзир као важан фактор хиперактивности. Један научни истраживач пише: „Постоји ризик за фетус (плод) у тренуцима врхунаца болова. Рођење је најопаснији догаћај којем се неко лично може икада изложити.“ Компликације и ризици рођења повезани су са хипоксијом, недовољном снабдевеношћу кисеоником, која се сматра одговорном за многе нежне неуротске последице, које се могу одразити касније у животу када је особа изложена накнадном стресу.
Али, да ли су лекови одговор на минимална оштећења мозга везана уз пренаталне стресове (током трудноће) или недостатак кисеоника приликом порођаја? Истина је да се стимулативна средства користе у контроли тешких случајева хиперактивности. У вези лечења хиперактивности лековима, амерички саветодавни скуп од 15 специјалиста „сложио се да медикаменти не ’лече’ стање, али да дете може да постане приступачније за васпитање и напоре учења.“ Али, они такође закључују да „седативни лекови користе само у некако половини до две трећине случајева у којима је употреба медикамената оправдана.“ Са друге стране, психолог James Swanson упозорава да 40% оних са хиперкинезом уопште не треба да троше лекове. Зато родитељи треба да буду опрезни у прихватању лечења лековима, обзиром да то није лечење хиперактивности. Родитељ, чији је син пре шест месеци био на терапији лековима, а сада је на рестриктивној дијети, каже: „Увидели смо да лекови нису чаробни штап за развијање Ричардове способности учења. Оно што се тражило било је жртвовати наше време да му помогнемо.“
Терапија понашања, са истицањем храбрења, похвала и награда када је постигнут умерен циљ, може спорије али са више резултата и трајно помоћи хиперактивној деци. Неопходна је изграђујућа породична атмосфера и доследан став родитеља. Колико је само важна дубока љубав за децу која трпе, чак без икакве терапије успех ће бити неминован.
Да ли можемо на крају да одговоримо да ли је твоје дете хиперактивно? Оно може бити здраво. Али, пре свега провери да ли није наводна хиперактивност у ствари недостатак дисциплине. Покушај чврстим, доследним васпитањем у љубазној, јединственој кућној атмосфери. Тада твоје дете сигурно неће живети на усољеној храни и неће јести вештачки обојену, зачињену и јако зашећерену храну. Уколико ове методе изневере, даљња медицинска испитивања могу да буду потребна да се утврди тачан узрок хиперактивности твог детета.
[Фуснота]
a Према Речнику страних речи од Б. Клаића хиперкинеза значи претерана активност, стална болесна покретљивост.
[Истакнути текст на 27. страни]
Да ли је твоје дете хиперактивно или треба дисциплину?
[Оквир на 28. страни]
НЕКИ СИМПТОМИ ХИПЕРАКТИВНОСТИ
1. Непрестано кретање и врпољење; током раног детињства тресе дечји креветић и удара главом.
2. Непредвиђено понашање; лако постаје незадовољно, има велике захтеве.
3 Тешкоће са успављивањем; лагани сан, ружни снови.
4. Ограничена концентрација за било коју активност.
5. Агресивност и поремећај односа са другима; хоће да дира све и свакога.
6. Тврдоглаво чак у активностима којима озлеђује само себе; и након васпитне мере може поново исто то да ради.
7. Гризе нокте; дере кожу; гребе самог себе.
8. Противдруштвена нагињања — лагање, крађа, ратоборност, непослушност, одустајање, псовање.
9. Немогуће је контролисати његов начин понашања.
(Овај водич заснива се на Тхе Феинголд Хандбоок)
[Слика на 27. страни]
Стресови током трудноће и порођаја могу да узрокују хиперактивност детета