Зашто нисам више свештеник?

испричао Фердинандо Пианчентини

„Живот је кратак, смрт нас вреба, непознат је само час.

Шта ће бити од мене ако душу своју згубим?. . .

„Наш је живот кратак, бескрајна је само вечност.“

ОВА једноставна црквена песма, коју нас је учио месни парох побудила је у мени жељу да будем богобојазан и да вечно живим, иако сам тада био стар тек 13 година. Подстакнут од двојице својих пријатеља, који су имали исто гледиште, одлучио сам да постанем свештеник.

Родио сам се 8. јануара 1925. у Касоли, једном малом планинском селу недалеко од Монтефиорина у провинцији Модена (Италија). Моји родитељи који су припадали средњем сталежу имали су осам дечака, ја сам био пети. Отац, грађевински предузимач није желео да постанем свештеник. За разлику од њега, једна од мојих сестара, која је била ревни члан католичке акције, а касније је постала калуђерица (што је још и сада) храбрила ме на то.

Живот у богословији

У октобру 1938. ступио сам у богословију за дечаке у Фиумалбо, једном месту у Апепинима, недалеко од Модене. Касније сам био у Великој богословији у Модени. Можда би неко од читалаца желео да сазна нешто о животу у једној таквој богословији.

Све је тамо било регулисано звоном, а добри ученици богословије су слушали. Око 6,30 огласило се звоно, а тада је свештеник задужен за надгледање палио светло у спаваћој соби. Према пропису требало се ујутро облачити испод чаршава, а навече опет скидати под чаршавом.

Уследило је спремање кревета, а када је поново зазвонило, одлазили смо у капелу на јутарњу молитву. Она се састојала од само неколико реченица, које смо кад су биле прочитане, заједнички понављали посебним ритмом. На крају смо морали пола сата да размишљамо; потом се читала миса, а затим смо доручковали. Након тога почињала је настава уз паузе и на крају шетња.

Пре вечере читало се из једне књиге о аскетизму, након тога молили смо круницу и Здраво Марија. По завршетку вечере и мале паузе, одлазили смо поново у капелу на молитву и испитивање савести. Тек након тога ишли смо на спавање.

Ми ученици богословије нисмо се никада смели ословљавати са ти, него уљудно са ви. Било нам је такође забрањено да разговарамо са ученицима богословије из неке од суседних соба, нисмо смели дотакнути другог ученика. Није нам на пример било дозвољено да се рукујемо или да положимо руку на нечије раме. Када смо отишли кући на распуст нисмо смели да излазимо са ниједном девојком, чак ни са својом сестром.

Страх од пакла или љубав према Богу?

Прве године боравка у богословији био сам сасвим обузет жељом да се очистим од греха, које сам починио као дете. Зато сам се често исповедао. Али, морам признати да је погонска снага била више страх пред паклом, него љубав према Богу. Тај страх у мени био је потхрањиван свакодневним обавезним размишљањем на темељу књиге Аппарццхио алла морте (Припрема за смрт) од светог Алфонса Мариа од Лигуори). Одређене текстове из те књиге нисам могао никако да одстраним из својих мисли, посебно речи XXVI осматрања:

„Бог је створио пакао с изричитом сврхом да мучи проклетнике. Они ће бити уроњени у ватру, као риба у воду, али не само да их ватра окружује, него она продире у њихову унутрашњост, те се муче. Тело им се претвара у пламен, тако да им гори утроба, срце у грудима, мозак у глави, крв у жилама, па чак и срж у костима; сваки проклетник претвара се у огњену пећ“.

Није тешко схватити да ме помисао на вечне паклене муке, дан и ноћ мучила. Покушај да се ставиш у положај посебно осетљивог младића, којег се стално плашило са Богом који више личи на тиранина, него на љубазног оца. Био сам збуњен, било је чак тренутака када сам сумњао у постојање Бога. Када сам се обратио свом претпостављеном рекао ми је: „Сине, то је кушња којој Бог препушта оне који га љубе. И велики су свеци пролазили кроз време сумњи.“

Постајем свештеник

Године су полагано пролазиле, па је тако дошло време да се коначно одлучим у вези своје будућности. У мени је бивала све јача жеља да напустим богословију, па сам одлучио да разговарам о томе са ректором.

„Ако не наставиш овим путем“, одговорио је брзо „пропустићеш шансу божанског позвања попут богатог младића, те ћеш се стално бојати вечних мука у паклу!“ Наравно, његово спомињање пакла није промашило циљ.

Једно сам време проживљавао душевне патње, док коначно није освануо дан, када сам требао рећи шта сам одлучио. Тога дана се један од мојих другова, који је требало да се зареди за ђакона, срушио пред олтаром, па су га морали изнети напоље. Можда се налазио у истом мучном душевном стању као ја. Он је напустио, а ја сам, иако завидећи му, одлучио да наставим.

Повод је био жеља да постанем добар свештеник. Желео сам да чиним добро, помажући другима да нађу Бога. 3. септембра 1950. у старости од 25 година заређен сам за свештеника. Тој церемонији у Модени присуствовао је надбискуп Модене, монсињор Цезаре Боколери. Потом сам седам година служио као капелан, односно као помоћник месног жупника.

Године 1957. постављен сам за месног свештеника у Касине д. Сестола, једном малом селу на северу Апенина, где сам службовао 17 година. Иако сам у очима становништва био добар свештеник, ја сам напротив био незадовољан. Можда звучи бесмислено, али стварно нисам имао темеља за веровање. За дванаест година, које смо провели у богословији, морали смо да проучавамо и Библију, али тај је предмет био мање важан него остали, на пример филозофија морала, догматика и црквено право.

Мучен сумњама

Читајући новости које је донео 2. Ватикански концил (1962. до 1965.) био сам још јаче збуњен. Појавила су се допунска тумачења о паклу. Једни су заступали гледиште да Бог не шаље никога у пакао; за разлику од њих ултратрадиционалисти су објашњавали да ће клер бити крив за пораст насиља, јер ако се напусти веровање у пакао, људи се више неће бојати Бога као до тада. Тако је све више расла сумња у мени.

Почетком 1973. године претплатио сам се на неколико религиозних часописа, између осталог и на оне који су се критички освртали на католичку цркву и њене науке. Сада сам још јасније уочавао нека протусловља. На пример, раније је било забрањено четвртком јести месо. Када је укинута та забрана мислио сам: „Црква је до сада научавала да свако ко четвртком једе месо, чини смртни грех, а за такав је грех могао бити кажњен паклом — дакле, вечном казном. Али, шта ће сада мислити они који се налазе у паклу, јер се нису покајали што су четвртком јели месо?“

Сетио сам се како је папа у једној ускршњој поруци, говорећи о свештеницима који су напустили свештеничку службу, рекао: „Разлози могу бити различити, али сви који су напустили свештеничку службу, подсећају углавном на Јуду и његову издају. Био сам дубоко повређен, и не само то. Био сам чак огорчен. Све што сам посматрао у цркви и што сам читао поткопавало је моју веру у Бога. Тада је један неочекивани сусрет у потпуности изменио мој живот.

Нашао сам истину

Посетио сам пријатеља, свештеника који је службовао у Ронкоскања д. Сестола (Модена) месту удаљеном 13 км. од Касине, где се налазио мој жупни двор. „Можеш ли да замислиш“, рекао је мој пријатељ „да имамо у нашем селу једну врло угледну породицу, која припада Јеховиним сведоцима?“

Тада нисам упознао ту породицу, али сам набавио неколико библијских часописа, између осталог и књигу Истина која води до вечног живота. Одмах сам је прочитао и њена једноставност дубоко ме је дирнула.Читајући поглавље о теми „Пакао“ схватио сам да је пакао заправо општи гроб целог човечанства. Тако се постепено мењала моја представа о Богу, он није више био Бог мучитељ, него Бог љубави. Не једном хватала ме језа када сам осетио да ћу се коначно ослободити.

Све сам јаче гладовао за библијским истинама. Када сам био позван на један библијски разговор са сведоцима, мало сам се устручавао говорећи сам себи с обзиром на своју службу: „Упушташ се у лепу авантуру“!

У наредних седам месеци водио сам са сведоцима шест библијских разговора. Обзиром да смо становали далеко једни од других, нисмо се могли често сусретати. Ђордано Морини, сведок који је проучавао са мном становао је у 70 км удаљеном Формићине (Модена). Међутим, ја сам у међувремену читао часописе, које ми је дао, а у којима је било говора о мом католичком преводу Библије. Тако је Библија постала извор нових и логичних религиозних мисли, које су ме узнемиравале.

У то сам време прочитао у часопису Кула стражара чланак који ме је дубоко погодио. Гласио је „Организовани да би славили Бога“, а било је у њему говора о томе како је Ч. Т. Расел, први председник Watch Tower Society у старости од 20 година почео да сумња у науку о пакленој ватри, исто као и ја. Тада је и он проучавајући Библију схватио да пакао не постоји. Раселово искуство ојачало је у мени жељу да још тачније упознам Библију.

„Људи који стварно љубе Бога!“

Када сам први пут посетио састанак Јеховиних сведока у њиховој краљевској сали у Сасуоло, био сам не мало узбуђен. Нисам могао да савладам збуњеност, иако сам био срдачно примљен. Отворено говорећи, осећао сам се као риба на сувом.

Ипак све што сам тамо видео дубоко ме је погодило. Мужеви који су са подијума говорили присутнима, били су једноставни радници. Слушајући их помислио сам: „Претпостављам да Петар, Павле и други апостоли нису изгледали другачије“. Угледавши децу на подијуму сетио сам се да је Исус у старости од 12 година такође осетио потребу да горљиво разговара о свом небеском оцу.

Приметио сам како сви присутни брижљиво траже и налазе споменуте ставке у својим Библијама. Касније сам рекао осталим свештеницима: „У сали Јеховиних сведока свештеник налази оно о чему је сањао; људе који стварно љубе Бога!“

Убрзо након тога наступају тешкоће; било је отпора и неспоразума. Ја наиме, нисам тајио да се интензивно бавим Библијом. У својој жупној цркви у Касине, као и у школи где сам предавао верску наставу, често сам отворено говорио о томе. Такође коначно дошло је до тога да нисам више могао да држим наставу у школи, јер су ректор и учитељ стално ометали наставу. Зато сам позвао децу да дођу са родитељима у мој дом. То је, међутим, изазвало још јаче противљење.

Да ли да се одрекнем службе?

Ускоро сам схватио да морам да одлучим да ли желим да останем свештеник или не. Ја још никада нисам радио светски посао; такође нисам знао где бих могао да станујем. Морао сам се бранити од пријатеља и рођака, који су хтели да ме одведу код психијатра, верујући да нисам више душевно здрав. Да ли ћу моћи да савладам све те препреке? У то време, када сам размишљао о једној од најважнијих одлука у свом животу, непрестано сам се молио (Псалам 55:1—7, 16—18, 22).

Једном су ме неочекивано посетили представници бискупског двора и надлежни духовни свештеници. Неко им је рекао да ћу се предомислити и одустати од напуштања службе. Чудновато, раније ме никада нису тако брзо посетили, иако сам често био болестан. Упркос свему што су говорили, дао сам им на знање да остајем чврсто код своје одлуке. Следећег дана, 19. марта 1974. — био сам тада стар 49 година — иступио сам из свештеничке службе.

Нема више повратка

Није било лако наћи посао и стан. Било је сигурно каткада тешко, али повратка није више било. Најпре сам становао у једној трошној кући, где није било ни струје, ни текуће воде. Али Јеховини сведоци из тог места љубазно су ми помогли да нађем стан и тако сам се сместио у Кастелнуово Рангоне (Модена).

Коначно сам нашао и посао у једној керамичарској радионици, што је, додуше, било тешко за мене који нисам био научен на тежак физички рад. Нови раде увек најтеже послове, а ја сам био „нови“ шест месеци!

Али, Бог којег сам тако дуго тражио дао ми је снагу да устрајем и да напредујем у тачном спознању. Девет месеци након иступања из свештеничке службе, донео сам најважнију одлуку у свом животу. Предао сам се Јехови и симболизовао своје предање крштењем у води 12. јануара 1975. године.

Сада сам заиста срећан. Нашао сам истину, више ме не узнемиравају крива схватања или науке које обешчашћују Бога. Ја више не посећујем људе у намери да узимам од њих грожђе, житарице, јаја и дрва, не одлазим к њима да бих благословио њихове куће и стаје, док домаћице разочарано посежу за новчаником да би ми дале прилог. Не, сада су моји посети породицама, којима сам раније долазио као свештеник, усрећујуће, достојанствене природе. Одлазим људима да бих са њима разговарао о нечем драгоценом што поседујем, а то је тачно познавање добре вести о Божјем Царству.

Друга срећа коју сам доживео је брак са једном ревном хришћанском сведокињом Јехове. Замислите: Венчао сам се у месту, где сам некада службовао као капелан. Када сам предавао молбу, службеник ме је упитао: „Да ли желите да се венчате ноћу?“ Очигледно се бојао да би венчање некадашњег капелана могло да буде врло неугодна ствар. (Венчање је упркос томе одржано по дану). Моја жена и ја припадамо скупштини Мацанело (Модена), где имам предност да служим као именовани старешина.

Сада се моја жена и ја радујемо да можемо проучавати са многима који су раније долазили к мени на религиозну наставу. До сада се седморо моје „жупне деце“ или њихових рођака предало Јехови Богу.

Када је садашњост тако усрећујућа, а будућност толико обећавајућа, све доживљене тешкоће постају неважне. Сада као слуга Јехове правога Бога поседујем истински мир у срцу. Зато желим да захвалим Јехови речима пророка Исаије: „Гле, Бог је спасење моје, уздаћу се и нећу се бојати; јер ми је сила и песма Јехова Бог, он ми би спаситељ“ (Исаија 12:2).

[Слика на 25. страни]

Ја не идем више код људи са намером да тражим грожђе, житарице, јаја и дрва за ватру. Сада их посећујем да бих им нешто пренео — добру вест о Божјем краљевству.