Реформација — може ли се премостити провалија?

И ако је Немачка, домовина Мартина Лутера данас политички подељена на Немачку Демократску Републику и Савезну Републику Немачку, био је у једној и другој, године 1983. у такозваној Лутеровој години, прослављен 500. рођендан тог реформатора.

Године 1530. неколико година након почетка Реформације цар Карло В, коме су претили Турци, сазвао је државни сабор са тежњом да сачува црквено јединство у свом царству. Да би већали о тој ствари сакупили су се исте године у Аугсбургу кнезови изборници, кнезови и државни сталеж евангелистичке и католичке религије.

Том приликом су Лутерове присташе предложиле опсежно верско писмо, састављено на начин који није вређао католике. То писмо познато као аугсбуршка вероисповест игра све до данас значајну улогу као темељ протестантизма. У вероисповести су прихваћени верски ставови које заступају како лутерани,  тако и католици, на пример наука о троједном Богу, док је већина злоупотреба у католичкој цркви, којима протестанти приговарају, остала неспоменута. Протестанти су тражили само незнатне реформе, на пример да се свештеницима дозволи женидба, затим да се причест нуди у оба облика — у облику хлеба и вина.

Али цар и католички сталеж одбијају да прихвате ту вероисповест и тако расправа не доводи до уједињења.

Да ли је сада време за промену?

Године 1980. у којој се славио 450. јубилеј аугсбуршке вероисповести уприличен је сусрет представника евангелистичке цркве и папе, који се у то време налазио у Немачкој. Непосредно пре тога појавио се коментар о аугсбуршкој вероисповести, којег су заједнички саставили лутерански и католички теолози, а у ком је између осталог писало да „намера вероисповести није само потврђивање заједничке католичке вере, него да се садржај изјава вероисповести у великој мери заиста схвати као израз католичанства“. Да ли ће након 450 година раздвојености стварно бити могуће поново успоставити јединство?

Речи које је папа изговорио приликом сусрета са представницима евангелистичке цркве звучале су веома обећавајуће. Он је објаснио: Да верујемо у то заједништво и да га признајемо, ми постајемо увек изнова свесни при сећању на Конфесио Аугустана (латински назив за аугсбуршку вероисповест) као и приликом безбројних контаката.“ Али, о прихватању вероисповести није уопште било говора. Уместо тога, речено је да треба именовати заједничку комисију, која ће испитати могућност обнављања јединства. Зато је за присташе екуменске ствари састанак био велико разочарење.

„Иако су неки гајили велике наде, 450. јубилеј аугсбуршке вероисповести није уродио плодом, да буде признат од стране Рима“, писао је неки научник језуитског реда.„Један је огледни балон пао на земљу“.

Ни чињеница без преседана, наиме да је папа Јован Павле II прошлог „децембра посетио једну евангелистичко—лутеранску општину у Риму, не може се сматрати као доказ да ће у догледно време доћи до помирења. Папа је у свом говору објаснио: „Ми тежимо за јединством и настојимо га постићи, не дајући се обесхрабрити тешкоћама“.

На једну од тешкоћа указао је декан Мајер, свештеник ове евангелистичко—лутеранске општине када је, како је јављено, у неколико наврата нагласио да папина посета не значи ни на који начин признавање папинског ауторитета.

Јединство, по коју цену?

Ти си можда попут многих других жалостан због тога што је хришћанство подељено. Чак ако и ниси евангелиста или католик, можда си разочаран зато што евангелисти и католици не могу да савладају препреке које их разједињују. Зар Библија не опомиње хришћане да „сви буду јединствени у говору и да буду примерно сједињени у истом разуму и истим мислима“? (1. Кор. 1:10).

То нас наводи на једно посебно важно питање: Шта мора бити темељ хришћанског јединства? Католици кажу да је јединство могуће остварити признавањем црквених наука. Многе протестантске деноминације тврде нешто слично, само са разликом што оне траже прихватање њихових верских наука изложених у аугсбуршкој вероисповести, као и признавање њиховог свештенства.

Наравно, могуће је изнудити јединство на темељу од људи формулисаних наука. Али,  шта ако су ти несавршени људи у заблуди што се тиче основних, посебно важних хришћанских верских наука? Од какве би користи било такво јединство? Да ли би било допадљиво Богу? Како би то могао да буде случај, када је Исус објаснио да Бога треба обожавати „духом и истином“ (Јован 4:23, 24). Иако су фарисеји првог века били уједињени у вери Исус им је рекао да је узалудно њихово обожавање „јер научавају људске заповести“ (Матеј 15:9, НС).

Сви хришћани морају да буду уједињени у вери, али и њихове науке морају одговарати истини. Жртвовати истину само зато да би се ујединиле различите цркве, била би превисока цена. Где се може наћи истина? Не у црквеним верским наукама, него у Речи Божјој. То је потврдио Исус у једној молитви, рекавши своме оцу: „Твоја Реч је истина“ (Јован 17:17). Апостол Павле је изразио те мисли следећим речима: „Све писмо је надахнуто од Бога и корисно за поучавање, за карање, за поправљање, за одгајање у праведности“ (2. Тим. 3:16, НС). Норма за религиозну истину може за хришћане бити само Реч Божја, Библија.

Истина и аугсбуршка вероисповест

Шта показује упоређивање аугсбуршке вероисповести и Библије? Може ли та вероисповест да послужи као темељ хришћанског јединства? Да видимо.

У чланку „О Богу“ каже се у аугсбуршкој вероисповести да „постоји једно једино божанско биће, названо Бог, да је оно заиста Бог, али да су у том једном божанском бићу три особе, од којих је свака једнако моћна, једнако вечна; Бог Отац, Бог Син, Бог свети дух.“ Али, Библија показује да је Исус, Син јасно признао: „Отац је већи него ја“ (Јован 14:28, НС). Исус је такође рекао: „Син не може ништа чинити сам по својој вољи, него само оно што види да чини Отац“. То објашњава његову подложност свом небеском Оцу, Јехови Богу (Јован 5:19, НС).

У чланку 9 аугсбуршке вероисповести читамо: „Треба крштавати и децу“. Из Библије произлази напротив да треба бити крштена само особа довољно стара да постане Исусов ученик (Матеј 28:19; Римљ. 10:13, 14).

У чланку 16 се објашњава: „Хришћанима није грех суделовање у... легитимним ратовима“. Али, Исус је рекао: „Моје Краљевство није део овога света. Кад би моје Краљевство било део овога свега, моји би се пратиоци борили да не будем предан Јеврејима“ (Јован 18:36, НС). Рекао је такође опомињући: „Врати мач свој у корице, јер сви који се мача хватају погинуће од мача“ (Матеј 26:52, НС).

Осим тога, аугсбуршка вероисповест садржи и небиблијску науку о пакленој ватри. У чланку 17 читамо да ће Исус Христ осудити „безбожне људе... и ђавола на пакао и вечну казну“. Али, у Библији стоји: „Плата за грех је смрт“ — а не вечне муке (Римљ. 6:23). Библија јасно показује да умрли не могу бити мучени, јер они „нису ничега свесни“ (Проп. 9:5, НС).

Чињеница је да је у аугсбуршку вероисповест узета већина наука средњевековне римокатоличке цркве. Данас признају многи католички и протестантски научници да те науке није могуће наћи у Библији. Формулација је имала за циљ да олакша католицима 16. века прихватање те вероисповести; али данас је она несигуран темељ хришћанског јединства.

Може ли се премостити провалија проузрокована реформацијом? Још је важније питање; Да ли треба да буде премоштена? Ако се буду католици и протестанти и даље чврсто држали небиблијских наука, покушај улепшавања разлика између обе групе неће ништа помоћи. Данас постоји дубока провалија између свих тих „хришћанских“ конфесија и Речи Божје Библије. Она не може бити премошћена, јер се сукоб не може решити компромисом. Зато се читаоцу Библије препоручује у Откривењу 18:4: „Изађите из ње, народе мој.“