Безвлашће у свету власти

ОНАЈ ко станује у Бомбају налази се у сталној гужви. Преко дана на улицама је све црно од људи, а ноћу стотине хиљада спавају на плочницима.

Тако је и у већини индијских градова. Сви су пуни становника и осиромашени. Ретко ко има кров над главом и чисту воду, храна је скупа.

Покушај да замислиш да мораш да делиш собу Зм х 4м, са пет до осам других станара. Изнајмљују се чак углови соба, где људи спавају на смене, то јест наизменично. Највећи део живота провео би на улицама или плочницима. Сваког јутра преваљујеш дугачак пут до воде, а затим се враћаш назад са врчем пуним воде, али  прљаве воде. Радиш напорно и дуго, али са зарађеним новцем твоја породица може да преживи само један дан. Не можеш ништа да промениш ма колико да се трудиш у томе. Пред твојим очима људи свакодневно умиру од глади или од неке болести. Очајан си, јер осећаш да си беспомоћан.

Али, ти имаш бар стан. Но, постоји и једна друга Индија; људи без крова над главом заузимају сваки угао по каналима и ивицама улица. То су колоније сиромашних, старих и младих, жена и новорођенчади, напола голих и који умиру. То су људи који се никада нису до ситости најели, који се боре за преживљавање још једног дана.

То није пријатна слика. Наравно и у Индији, као у свим другим земљама, има богатих и образованих. Али, они чине мањину. Због сталног пораста становништва број сиромашних далеко премашује број богатих. Велика разлика између живота богатих и очајне борбе за преживљавање коју воде сиромашни, предуслов је за насиље.

Правац ка насиљу

„Ухваћена у жичани метеж стагнације и радикалних промена, Индија је сада насилничко, брутално, наказно друштво“, писао је Бхабани Сен Гупта у свом чланку „Да ли је Индија цивилизована?“ У Индији још увек сваке године спаљују хиљаде живих младих жена, јер не могу удовољити захтевима које у вези мираза постављају њихови супрузи и родитељи супруга. Око два милиона жена буде силовано, а изврши се стотине хиљада осталих злочина. Педесет хиљада разочараних и очајних особа, већином младих мушкараца и младих жена, изврше самоубиство. Године 1978. било је 96 488 изгреда. Од године 1978. једва да постоји комплетна статистика криминала за целу земљу. Али, већ и непотпуна статистика показује да број злочина расте несмањеним темпом.

Индијски социолог С.Ц. Дубе уверен је да тенденција ка насиљу и криминалу има своје порекло у оштром нескладу између онога што би људи желели и онога што стварно добијају, као и у одлучности привилегованих да бране своје тековине и своје поседе од све гласнијих захтева осиромашених.

Али, насиље и бруталност не сусрећемо само у градовима, него и у сеоским подручјима Индије. Многи крвави нереди последица су „све веће провалије између велепоседника и сеоског пролетеријата“, писао је индијски национални економист Б. М. Бхатиа. Последица тога је велики данак у људским животима, као и у осталим вредностима. „Слаби и сиромашни нису више спремни да ћутке подносе насиље и лакомост моћних и богатих. Почели су враћати ударце, истицати своја права. И тако се насиљу које традиционално долази од богатих, придружује насиље од стране сиромашних, пише Гупта.

Неиспуњени сан

„Доклегод живим . . . гајићу наду да ће се Индија обратити ненасиљу и сачувати људско достојанство“, писао је Ганди године 1938. Четрдесет шест година након тога долази међу индијским становништвом из различитих разлога до крвавих нереда и насиља, и како пише Гупта, није се успело „сачувати људско достојанство“.

 Упркос популарности Гандијеве вести, земља је, према часопису Д Тајмс ов Индиа (Тхе Тимес оф Индиа) „преплављена беспримерним таласом насиља и злочина почињених од разбојничких банди. На дневном реду су силовања и разбојнички препади“.

Та оцена стања у Индији односи се и на друге земље. Додуше, у многим се земљама становништву посредује образовање које се ускраћивало безбројним Индусима. Па ипак, и те су земље криве за седам социјалних грехова, које је спомињао Ганди — „Политика без темељних начела, богатство без рада, уживање без савести, образовање без карактера, трговина без морала, религија без жртве и наука без људскости“. Гандијев идеал о свету без насиља показао се неостваривим сном.

Рачуна се да ће становништво Индије за 15 година порасти на једну милијарду, од чега ће 600 милиона живети у беди. Биће 30 до 50 милиона незапослене омладине. Таква статистика указује да се може наслутити страшна будућност.

Гандијев идеал ненасиља није пустио корене у Индији, земљи у којој је рођен. Зашто није? Идеал није крив за промашај, нити је крив Ганди. Он је несумњиво добро мислио. Али, Ганди је био само човек, који није могао све људе свему да научи. Осим тога, историја потврђује чињеницу да људи лако заборављају оно што су научили.

Да ли то значи да је људима немогуће да поступају увек по темељном начелу ненасиља? Ко може научити народе целе земље, а не само Индије, да живе заједно у миру? Какав је одгој потребан за то? Хоће ли икада постојати свет без насиља?

[Слика на 14. страни]

Типична сцена с улице једног Индијског града