ГАНДИ — шта је утицало на тог човека?

Да бисмо могли разумети Гандија, морамо се упознати са два доживљаја, који су утицали на његов начин размишљања у младим годинама. Окренимо зато точак времена уназад до године 1869. Подручје данашње државе Гујарат у северозападној Индији исушују врући, суви ветрови, након чега следе врло неугодни проломи кишних облака. У том подручју је рођен Ганди. Његови родитељи који су живели у средњим околностима били су попут већине становника Гујаратија, поносни што у њиховој држави живе многи брахмани (припадници свештеничке касте). Хиндуско је друштво традиционално подељено у четири главне касте или строго одељене друштвене слојеве (Види оквир на страни 12).

У старости од 18 година Ганди креће на пут за Бомбај, са жељом да се укрца на брод за Енглеску, да би тамо студирао права. Оставља своју жену Кастурбаи, с којом је био ожењен још као дете, и свог сина. Пре него што се укрцао на палубу СС Клид, требало је да се појави пред старешинама своје касте. Запретили су му искључењем из касте, ако настави пут за Енглеску. Зашто? „Бићеш присиљен да једеш и пијеш са Европљанима“, објаснили су. „Не верујем да се то путовање у Енглеску било како противи нашој религији“, одговорио је. У очима старешина касте забрањено је ступати у везу с белима, који су прљави јер једу месо и пију алкохол. Ганди је у томе видео случај дискриминисања касте у обратном смислу. Бранио се, али они су остали неумољиви. Тако је коначно напустио Индију као отпадник из касте Ваишјас (сељака и трговаца).

Ганди живи у Енглеској врло тешко. Не само да је био странац, него је потицао из „колоније“ Индије, па се могао кретати само на ивици енглеског друштва. Ганди је збуњен, јер они који га дискриминишу су хришћани. Он је већ имао своје мишљење о хришћанству: „Осећао сам према њима одређену врсту одвратности“, писао је, „а имао сам и разлога за то. У оно су време хришћански мисионари (у Индији) стајали на једном углу у близини високе школе и држали говоре, ружећи при том Хиндусе и њихове богове. Нисам то могао да поднесем“. У Енглеској је Гандију било скоро неподношљиво да га дискриминишу „хришћани“. И какав суд је донео с тим у вези? „Ја љубим Христа, али презирем хришћане, јер не живе као хришћани“.

Ганди је положио испите и добио је као адвокат право заступања пред вишим судовима. Касније се населио у Јужној Африци.

 Од самог почетка научио је шта значи бити дискриминисан ради своје расе. Иако је имао путну карту првог разреда, био је избачен из купеа првог разреда са објашњењем да мора да пређе у кола за пртљаге, у кола за обојене. Ганди је узалуд протестовао, морао је да напусти воз и тако је провео ноћ у чекаоници.

Важна одлука

Те ноћи је донео одлуку да никада неће посегнути за насиљем да би постигао неки циљ. Касније је писао о том искуству: „Неугодности којима сам био изложен, биле су само знак дубоко укорењеног зла, предрасуда према ’обојенима’. Покушаћу, ако икако буде могуће, то зло да уништим и подносим неугодности у процесима.“

Да се још једном на кратко позабавимо тим доживљајима који су утицали на Гандија. Када је Ганди одлучио да отпутује у Индију одрекли су га се његови земљаци, јер је желео да се дружи са белцима. У другом случају, белац га је избацио из воза због његове боје коже. Разлог Гандијевог гнева није лежао само у повређеном поносу или понижењу, него је то била дубока рак рана нечовечности човека према свом ближњем, само зато јер је он друге боје коже.

Једном касније, Ганди је писао: „Све дотле док бели буду презирали обојене, трајаће тешкоће“. Међутим, то што је Ганди рекао односи се и на Индусе, код којих већ хиљадама година постоји систем каста, који се темељи на различитој боји коже. Касте деле Индусе од других Индуса, брахмане од недодирљивих.

Самопоштовање за недодирљиве

Када се Ганди вратио у Индију видео је какво је зло донео са собом систем каста. Указивао је на то да Индуси не би смели да осуђују Енглезе, јер су се и сами огрешили о своју властиту браћу, недодирљиве. „Ја сматрам недодирљивост највећом срамотном мрљом хиндуизма“, рекао је. Према Гандијевом схватању хиндуизам је погрешио у томе што је одобрио недодирљивост.

Ганди је постао адвокат недодирљивих. Живео је са њима, јео са њима. чистио њихове клозете, желећи да им врати самопоштовање. Дао им је достојанствено име — уместо недодирљиви били су сада „Харишна“, што значи деца бога Вишне. „Ми Хиндуси се морамо покајати за учињену им неправду, . . . морамо им вратити наследство које смо им одузели“, писао је.

Шта је Ганди мислио под „наследством“ Харишне? Људско достојанство које је  наследио сваки човек. Ганди је наглашавао да са Харишном треба поступати као са човеком, а не као са животињом. Ко му је одузео људско достојанство? Према Гандију, његова браћа у вери. „Најбруталнија насиља забележена у историји, почињена су под окриљем религије“, тврдио је. Он је посрамио целу Индију, одбијајући да посети велике храмове, чији су портали вековима били затворени за Индусе нижих каста. „Тамо није могуће наћи Бога“, објашњавао је множини људи који су се сакупљали око њега, „јер да је Бог тамо свакоме би био дозвољен приступ“. Једном је Гандију приступио неки очигледно богати мисионар и замолио га да му каже како би могао да помогне недодирљивима у индуским селима. Гандијев одговор био је изазов хришћанству: „Морамо сићи са свог постоља и живети с њима — не као неко са стране, него у сваком погледу као један од њихових, помажући им да носе њихов терет, трпећи заједно са њима“.

„У речнику ненасилничког поступања узалуд бисмо тражили ’спољашњег непријатеља’, рекао је Ганди. Пошто је на коцки будућност света, све су различитости у мишљењима, како пише један савремени аутор, зависне једна од друге „интерне“ и ако намеравамо спасити човечанство, морамо поштовати свачије људско достојанство. Поделом људи на касте ускраћује им се то поштовање и зато људи трпе. Али, они више не подносе те патње немо без речи, о чему сведочи криминал. Зато се питамо: Да ли су се Гандијеви идеали показали оправдани? Како је са насиљем у Индији? Да ли су Гандијеве идеје практично примењиве за свет у опште?

[Оквир на 12. страни]

Касте и боја коже

У хиндуском уџбенику Махабхарта читамо

1. Брахмани (највиша каста, којој припадају само свештеници и научници) су беле боје коже

2. Кшатри (друга каста којој припадају само ратници и кнезови) су црвене боје коже

3. Вајшија (трећа каста, сељаци и трговци) су жути

4. Чандалаји (четврта каста, робови) су црни

Изван кастинског система налазе се нечисти недодирљиви.

О том систему каста писало је у новинама Д Хинду (Тхе Хинду):

„Комисија мандал упозорила је на мишљење да је систем каста преживљен. . . . Ако постоји земља у којој се религија користи као опијум за народ, онда је то сасвим сигурно Индија. Једна мала каста свештеника утиче на велику масу становништва на тако рафиниран начин, да они хиљадама година прихватају своју улогу понизних робова. . . . Комисија је утврдила да је околност што каста утиче и контролише сваки аспект живота појединца, довела до тога да су ниже касте заостале не само у друштвеном погледу, него и обзиром на образовање, и на друштвени и политички положај. За разлику од њих, припадници виших каста напредују на свим тим подручјима“ (4. мај 1982.).

[Оквир на 13. страни]

Недодирљиви

● чисте улице, чисте клозете или одстрањују лешеве;

● не сме да уђе у кућу некога из више касте; брахмани му не дозвољавају да посети неки хиндуски храм

● не сме да се ожени или уда за припадника неке друге касте

● ако станује у граду, потпуно је сиромашан, без поседа — станује у сиромашној четврти и бори се за мало хране, кров над главом и нешто воде.

Године 1950. у Индији је укинута недодирљивост. Ипак, једна пре кратког времена спроведена анкета у око хиљаду индијских села показала је да 61 посто становништва не трпи недодирљивог на свом бунару; 82 посто не би дозволило недодирљивом да ступи у храм; 56 посто не би их примило на преноћиште, 52 посто не би прало њихово рубље, а 45 посто берберина не би их бријало.