Да ли значи одбијање неког начина лечења одрећи се живота?

УПИТАЈ СЕ: „Да ли имам ја право да бирам између различитих метода лечења или да их потпуно одбијем?“ Ово важно питање заслужује да буде осматрано, јер неки тврде да онај ко одбије од лекара препоручену терапију, показује недостатак цењења властитог живота. Такође можемо питати да ли поступају родитељи нељубазно ако  одбију одређено, препоручено им лечење њиховог болесног детета, након што су оценили с тим повезане опасности.

Неки заузимају у тој ствари догматично гледиште, сводећи га на тврдњу: „Одбијање терапије значи не за живот детета“. Додуше, лако је схватити колико је претерано поједностављено и површно такво гледиште. Оно је одраз осећаја, при чему се презире 1. савест и основне моралне норме, 2. лично и породично право, и 3. медицински и законски аспект спорног питања, којем се данас поклања пажња широм целог света.

Савест је лични и неповредиви део сваког психички здравог цивилизованог човека. Познати католички кардинал Џон Хенри Њумен заступа гледиште да је послушност према савести отворила пут ка светлу. Када су се ратни злочинци из времена националсоцијализма позивали на то да су само следили заповест, приговорили су поштени људи у целом свету, да су ти злочинци требали упркос заповести послушати своју савест. На исти је начин папа Јован Павле II у јануару 1982. подигао „свој глас ка Богу, да се не гуши савест“. Присиљавање некога да поступа противно својој савести, он је означио „најтежим ударцем достојанству човека. У одређеном смислу то је недостојније него проузроковати нечију физичку смрт, веће зло него убиство“.

Његова је изјава можда сагласна с твојим осећајем за правду, јер савест игра важну улогу приликом одлучивања на подручју медицине.

Савест и медицина

Наведимо следећи пример: Ако смо католици, вероватно знамо за забрану у католичкој науци, наиме не извршити побачај, чак ако би трудноћа представљала опасност за мајку или дете. Размислимо пред каквим се проблемом налази римокатолички лекар у једној земљи у којој је побачај озакоњен, на пример у Италији, где је 22. маја 1978. ступио на снагу закон бр. 194. На темељу тог закона дозвољено је лекарима да се на темељу савести изјасне да ли су за или против побачаја. Ипак, у члану 9 се каже да лекар „не може поступати по савести“ ако је угрожен живот неке жене. Како да се одлучи лекар, који је у исто време католик?

Да ли би се неког лекара могло окривити за убиство, ако је, када се није нашао у близини ниједан други лекар, учинио све што је могао, не повредивши своју савест? С друге стране, било би „веће зло него убиство“ присилити лекара да поступи против своје савести, чак ако би то тражила нека жена или власт. Све то јасно нам предочава како су одлуке у вези здравља и живота повезане са питањем савести.

Родитељи, деца и живот

Јасну слику с тим у вези посредује нам и начин поступања првих хришћана. Вероватно ти је познато да су они одбијали да приносе кад пред кип владара државе,  сматрајући то идолопоклонством. Гледиште које су заступали на темељу своје религије и своје савести, било је у непосредној вези са њиховим здрављем и животом, као и са здрављем и животом њихове деце. На који начин? Када су се нашли пред избором: „Жртвуј тамјан или ће твоја породица умрети у римској арени!“ хришћани нису поступали против свог уверења. Остали су лојални свом уверењу, чак ако би пут којим су кренули био за њих и њихову децу опасан или злослутан.

Хришћани су били искушавани и у вези са крвљу, јер Библија садржи заповест ’уздржавајте се од крви’ (Дела апостолска 15:20). Тертулијан, латински црквени писац трећег века извештава да су епилептичари пили још свежу крв убијених гладијатора, што је наводно било за њих лек. Да ли су и хришћани пили крв из тих „медицинских“ разлога? Никада. Осим тога, Тертулијан пише да хришћани нису јели ни прерађевине направљене са животињском крвљу. Када су римске власти хтеле да сазнају да ли је неко стварно хришћанин или не, присиљавале су га да једе крвавице, знајући да их прави хришћанин неће јести, чак ни под претњом смрти. То је вредно споменути зато јер хришћански Јеховини сведоци и данас одбијају да узимају крв.

Сада бисмо могли да питамо: „Да ли су први хришћани тако мало ценили живот или су радо изигравали мученике?“ Не, римска власт је њих и њихову децу присиљавала на смрт. Зар се не сећамо с поштовањем преданих хришћана, који су знали, како је то папа рекао, „да би повреда њихове савести била за њих нешто горе од смрти?“

Ако ко мисли да се овде ради о нечем другом, а не о одлучивању на подручју медицине, нека обрати пажњу речима које је написао др Д. Н. Голдштајн:

„Лекари који заступају то гледиште (да се присили особа на одређено поступање, ако она то одбије) поричу жртву свих мученика који су украсили историју тиме што су се посветили неком идеалу, чак по цену свог живота. Јер ти пацијенти који се радије одлучују за сигурну смрт, него да занемаре своја религиозна размишљања, изрезбарени су из истог дрвета као они који су радије платили животом своје веровање у Бога. . . него да се крсте на присилан начин... Нека ниједан лекар не тражи помоћ закона да би спасио тело, чиме би уништио његову душу. Живот припада пацијентима.“The Wisconsin Medical Journal).

Изабрати стварни живот

Већина од нас вероватно је мишљења да „живот“ значи више од само биолошког постојања. То је постојање које се окреће око идеала или вредности (политика, религија, наука, уметност итд.) без чега би постојање било безвредно. Из тог су разлога током Другог светског рата патриоте оба пола, жртвовали своје животе у одбрани политичких идеала, као што су демократија, слобода говора, вероисповести и слобода савести. Одбрана тих идеала имала је за последицу смрт многе деце, а безброј њих остало је сирочад

 То је дошло до изражаја и у случају познатог италијанског политичара Алда Мора. Он је године 1978. био убијен на варварски начин, када су власти одбиле да удовоље захтевима терориста. Очигледно је да се људски животи повремено жртвују за више интересе.

Дакле, могуће је разумети да се човек који заступа висока морална темељна начела може одлучити да рескира своје биолошко трајање (даљње постојање) радије него да изда своје идеале. На тај начин он изабира стварни живот, живот у правом смислу те речи. Исто важи за хришћанске идеале.

Хришћани сматрају човечји живот светим, као драгоцени дар од Бога. Сетимо се апостола Павла, који је био интелигентан, образован човек. Поднео је многе ударце, често се налазио у по живот опасним ситуацијама, али је рекао: „Претрпео сам губитак свих ствари и сматрам их хрпом отпадака, да бих добио Христа,. . . не би ли како достигао раније васкрсење из мртвих“ (Филипљанима 3:8—11, НС).

Можемо бити сигурни да апостол Павле не би никада суделовао у нечему што Бог осуђује. Нема сумње да би Павле икада ставио на коцку „стварни живот“, што је за њега значило живот на небу, само да би свој човечји живот продужио за неколико година, или да не би угрозио своје здравље (1. Тимотеју 6:19). Ипак, осмотри следеће:

Милиони посетилаца цркава гледају данас пуни очекивања у сусрет животу на небу; можда си и ти један од њих. Дакле, ако би тешко болестан човек који гаји наду у будући вечни живот, одбио терапију коју према његовом мишљењу Бог забрањује, било би сигурно непоштено окривити га да се одриче живота. Он је годинама живео на Земљи, а можда ће чак да се опорави и остане жив. Али, у сваком случају чак ако лекари не деле његово религиозно уверење, за њега би било разумно да узме у обзир свој будући вечни живот, и да се у складу с тим одлучи за одређени начин лечења.

Ово гледиште лекари ретко узимају у обзир када препоручују одређену терапију, било за тебе или за твоје драге чланове породице. Ипак, требало би да те обавесте у ком односу стоји ризик према очекиваној користи. Обавезан си себи и својој породици да узмеш све то у обзир, јер ће ти то помоћи да донесеш мудру одлуку и разумеш каква се мудрост скрива иза туђих поступака.

[Оквир на 11. страни]

Брига за здравље деце — гледиште једног језуита

Џон Ј. Перис, СЈ, ванредни професор на College of the Holy Cross (САД), говорио је на једној конференцији о законском и етичком аспекту бриге за здравље деце (1. априла 1982.). Известио је о неком јеврејском судији, који је наредио да се једном Јеховином сведоку да трансфузија крви. Професор Перис је рекао: „Судија је пресудио у складу са својом религијом, онако како он сматра да је исправно. Поступивши тако, повредио је веру пацијента“.

Додао је: „У хришћанској теологији се не полази од тога да се живот састоји само од дисања. У болници нико не умире; тамо се заустављају све животне функције... (У болници) живот није свет, он је елементаран, а смрт је отказивање. Али, у јеврејско—хришћанској традицији смрт је део људског стања, део животног путовања. Не можемо а да не признамо да такво схватање одређује квалитет живота. Понекад је никакво лечење, најбоље лечење“.

[Оквир на 12. страни]

Вечност мења суд о нечему

Др Рут Меклин ради као филозоф на Albert Einstein College of Medicine (New York). У једној дискусији о етици говорио је неки студент медицине о неком пацијенту Јеховином сведоку, који је оболео од „Анемије српастих ћелија“, прихвативши ризик да искрвари, ако не прими трансфузију крви“. Студент је рекао: „Био је то човек логичног размишљања, неокрњене способности закључивања. Како оценити када религиозна гледишта говоре против једине могуће методе лечења?“

Одговарајући на питање др Меклин је рекла: „Ми можемо бити чврсто уверени да је тај човек учинио грешку. Ипак, Јеховини сведоци сматрају да је трансфузија исто што и узимање крви за јело, а да једење крви (може) довести до вечног проклетства. У медицини није тешко оценити ризик у односу на корист; међутим, ако вечно проклетство ставимо насупрот продужетку живота на Земљи, потребно је о томе просуђивати из сасвим другог видног угла“ (The New York Times, 23. јануара 1984.).