Да ли су ови родитељи тврда и окрутна срца?

У разним земљама поставља се питање колико далеко сеже право родитеља у бирању начина лечења њихове деце. Но, један специјални случај заслужује твоју пажњу. Реч је о Ђузепу и Консиљи Онеда, брачном пару из малог града Сарох, који лежи недалеко од Каљарија, једног већег града на Сардинији.

Можда си већ добро упознат са неким детаљима њиховог жалосног доживљаја, јер се у целом свету писало о томе. Часопис Пробуди се! a и масовни медији разних земаља опширно су се позабавили тим случајем.

 Злоћудна болест

Изабела, мала девојчица породице Онеда оболела је од Таласемие мајор, наследне болести крви, која је до данас остала неизлечива, а завршава се смрћу. Додуше, болест се у неким случајевима лечи на неколико година захваљујући давању трансфузија крви, али лекари кажу да јој нема лека. У делу Принциплес оф Интернал Медицине (издање 1980.) од Харисона читамо следеће: „Пацијенти који болују од Таласеми мајор, кратко живе. Код најтежег облика те болести пацијент обично не дочека да одрасте.“ У озбиљним случајевима какав је био код Изабеле, смрт наступа често током прве две или три године живота. Шта би ти учинио када би твоје дете оболело од болести, која је снашла Изабелу?

Иако су Ђузепе и Консиља знали да ће Изабела умрети, редовно су је доводили у болницу у Каљарију. Тамо су јој често давали трансфузију крви, што јој је доносило пролазно олакшање, али и тешкоће. Зашто? Зато што трансфузије проузрокују презасићеност гвожђем. У Clinical Hematology од Винтроба (1981) се каже да „већина пацијената који болују од Таласеми мајор“, а који редовно примају трансфузију „умиру од компликација проузрокованих презасићеношћу гвожђем“. У том се медицинском уџбенику признаје да „су се многе од описаних терапеутских стратегија показале непрактичне за стварну примену. Тренутни трошкови (најделотворније методе) пењу се на око 500 долара годишње по пацијенту“.

Неки лекари прецењују изглед на продужење живота деце која болују од Таласемие. Никакво чудо, јер нико не признаје радо да нема наде, посебно не лекари којима се обраћају болесници пуни наде. Међутим, свима нама је познато да су неке болести неизлечиве, а у њих убрајамо и анемију Средоземља (Таласеми мајор). Зато не постоји јединствени став у погледу најбоље терапије, или у погледу резултата до којих воде различите методе лечења. Ипак, ниједна не води до стварног излечења.

Са медицинске стране не постоји гаранција да ће дете које је тешко оболело, као мала Изабела живети много година, чак ни у случају примене терапије трансфузијом. Статистика о Таласеми мајор открива, односно потврђује непобитну стварност. У часопису Minerva Medica (72, 1981., стране 662 — 670) објављени су подаци, које је саставио ИСТАТ (Централни статистички институт Италије), а из којих произилази да је код 23,8 посто од 147 деце оболело од те болести у 1976. години, смрт наступила у прве четири године живота.

Зашто су љубазне родитеље прогласили „убицама“?

У претходном чланку било је говора о једном италијанском брачном пару, којем је успело да сретно изграде њихов породични живот, јер су проучавали Библију са Јеховиним сведоцима. Слично је искуство Ђузепе и Консиље Онеда, које је постало значајно када су упознали Исусово обећање да ће човек, који ужива Божје признање „ако и умре живети“ (Јован 11:25). Ако лекари нису били у стању да гарантују Изабели одређену меру здравља и живота Син Божји то може да учини.

Кад је породица Онеда године 1979. одлучила да постане Јеховини сведоци, упознали су лекаре Друге дечје клинике у Каљарију како нису више споразумни с тим да Изабела прима и даље трансфузије крви. Они су проучавајући Библију упознали Божју заповест према којој су се апостоли и лојални хришћани требали ’уздржавати од крви’ (Дела апостолска 15:28, 29; упореди 1. Мојсијева 9:3, 4). Тада су се лекари обратили суду за младе, а суд је одредио да родитељи морају дозволити давање трансфузије својој ћерки, поверивши лекарима одговорност да предузму потребне кораке за редовно давање трансфузије крви.

У настојању да пронађе алтернативну методу лечења, породица Онеда се саветовала са други лекарима. У међувремену Изабели су опет давали крв, но болест је кретала  својим током. Све су више попуштале функције Изабелиних животоважних органа. Марта 1980. лекари су прекинули са давањем трансфузија Изабели, што је потрајало неколико месеци. Зашто нису удовољили обавези којом их је задужио суд? Ту загонетку нису власти до данашњег дана покушале да објасне.

Следећих месеци породица Онеда предузима све могуће за своју вољену ћерку. Побринули су се за лекове које је могла да узима код куће, а упркос својим ограниченим финансијским могућностима, давали су јој најбољу храну. Не напуштајући наду писали су чак специјалистима у Немачку, Француску и Швајцарску.

Крајем јуна Изабелино се стање нагло погоршало, можда због бронхитиса који напада децу оболелу од Таласемие. У том задњем стадијуму поново ступа у акцију милиција, одводи Изабелу у клинику, где умире за време присилног давања трансфузије крви.

Да ли можеш да представиш себи каква је жалост снашла породицу Онеда и какав су губитак доживели тог 2. јуна, иако су знали да њихово дете старо две и по године болује од смртоносне болести. Али, њихова ће бол ускоро постати још јача. 5. јула 1980. око 17 часова стижу два карабињера и хапсе породицу Онеда, док се налазе у кући једног пријатеља. Преостаје им само толико времена да своје друго дете, три месеца стару Естеру повере пријатељима.

Одведени су у месни затвор Каљарија, назван (какве ли ироније!) „Прави пут“, а представља један од најбеднијих затвора у Италији. Тамо су их затворили у ћелије, које су се налазиле у одвојеним деловима затвора.

Како су осуђени због убиства?

Тај понизни брачни пар је одседео у затвору 20 месеци, док коначно није покренута судска расправа. 10. марта 1982. порота Каљарија (Сорте д’Ассисе) изриче шокантну пресуду: Ђузепе и Консиља Онеда криви су за убиство са предумишљајем. Како је гласила одмерена им казна? Четрнаест година затвора — то је више него што добијају многи терористи!

Разумљиво је зашто је та пресуда изазвала узбуђење у целој Италији и зашто су је критиковали многи правници. Додуше, поднета је жалба, али апелациони суд у Каљарију (Сорте Ассисе д’Апелло) потврдио је првобитну пресуду, са разликом што је одмерена казна смањена на десет година са образложењем да породици Онеда треба признати олакшавајућу околност, јер су поступили „из мотива посебне моралне вредности“.

Једина преостала могућност у борби за победу правде, била је ревизија на Врховном суду. 8. јула 1983. био је Ђузепе Онеда отпуштен из затвора, јер се због три и по годишњег боравка у затвору његово здравствено стање озбиљно погоршало. Али, Консиља је и даље задржана у затвору.

Врховни суд

Овај суд у Риму највиша је инстанца у италијанском правосуђу. Он просуђује питања у вези коректне примене и тумачења закона, преиспитује пресуде које доносе ниже инстанце, ако се против њих поднесе жалба. Уколико Врховни суд утврди да се није исправио уважио закон или да је био погрешно примењен, он има право да поништи првобитну пресуду и опуномоћи неки други суд да изнова покрене поступак у вези дотичног случаја. 13. децембра 1983. Врховни суд је решавао случај Онеда.

Само у ретким случајевима Врховни суд укида пресуде. Две првобитне штетне пресуде биле су прилично важне. Постоји ли било каква нада да ће породица Онеда бити сматрана за љубазне, брижне родитеље?

Драматични преокрет догађаја

Сада следи опис свега што се тог дана одигравало на суду.

Након што је један од петорице судија, који су били у улози известитеља, изложио у уводу меродавне тачке случаја, узео је реч државни тужилац.

Одбрана се посебно боји државног тужиоца, јер је његове предлоге тешко побити. У овом посебном случају ангажован је врло угледни државни тужилац, који је преузимао ту улогу у читавом низу познатих случајева. Шта ће он рећи?

Сасвим неочекивано, упитао је: „Може ли се на темељу чињеница уочених током овог судског поступка рећи да су отац или мајка у било које време желели смрт свог детета? Да ли је суд у Каљарију темељио осмотрио та питања?„ Наставио је: „Суд за  младе поверио је дете заштити оца и мајке, сматрајући их љубазним родитељима, и зато што је боравак у породици био за дете нешто најбоље“. Потом је споменуо да су судије, стручњаци и социолози били у могућности тачно да просуде да ли ти родитељи заслужују да се дете повери њиховој заштити“.

А како је са оптужбом да је породица Онеда из ниских потицаја проузроковала смрт свог детета? Државни тужилац је наставио: „Не постоје чињенице ни довољно јаки докази који би нам дозволили да мирне савести говоримо о ниским потицајима . . . Из тог разлога сматрамо да судије (у Каљарију) нису дале задовољавајући одговор на ово питање“.

Потом је заступник оптужбе дао изненађујући предлог: „Стога позивам суд да укине пресуду, јер не постоји доказ за ниске потицаје“.

Нема доказа за ниске потицаје! То значи да Онеде нису били намерне убице! Осим тога, заступник оптужбе предложио је поништење првобитне пресуде!

Као следеће, суд је саслушао заступнике одбране, судије познате широм земље. Они су упозорили на непромишљеност ранијег судског поступка и на бесмисленост судске одлуке.

Након тога суд се на одређено време повукао. Коначно је председавајући судија прочитао одлуку суда. Укида се првобитна пресуда, а случај се враћа Апелационом суду у Рим на поновни поступак.

Образлажући пресуду суд је између осталог опоменуо грешке, које је учинила Дечја клиника, као и остале јавне институције. „Поступак . . . јавних институција несумњиво указује на озбиљне недостатке,. . . што се тиче предузимања истинских напора показале су се потпуно незаинтересоване, иако су биле изричито замољене да предузму кораке, који би придонели трајном решењу проблема идеолошког става оптужених“ (Пресуда Врховног суда, страна 30.).

Коначно опет заједно!

Сада је и Консиља Онеда пуштена из затвора, јер је истекло време њеног боравка у истражном затвору. Након мучног раздобља од три и по године породица Онеда је коначно опет заједно. Ђузепе и Консиља се радују што су опет заједно, и посвећују пуну пажњу малој Естери. Нека нам сада они сами испричају своје доживљаје:

Ђузепе: „Венчали смо се године 1976. а годину дана касније рођена је Изабела. Пуни наде очекивали смо њено рођење, но ускоро смо приметили да нешто није у реду. Била је јако бледа, изгледала је болесно. Када је била стара шест месеци, лекари су установили да болује од смртоносне болести. Можете замислити какву је жалост у нама изазвала та злоћудна болест“.

Консиља: „Сада смо наравно били још јаче везани уз наше дете. Мислим да би сви родитељи тако реаговали када би њихово беспомоћно дете оболело од неке смртоносне болести. Одмах смо однели Изабелу на лечење у Дечју болницу, где су одредили трансфузију крви. Но, упркос томе њено се стање даље погоршавало. Сећам се како јој је јако натекао трбух након годину дана дуге терапије давања трансфузије, а јетра и слезина су се повећале.  Шта је све морала подносити док су јој давали трансфузију. Једном су лекари чак цео сат тражили вену, а наша је мала ћеркица све то време викала од болова“.

Ђузепе: „У то за нас жалосно време нашли смо истинску утеху у проучавању Библије. Посебно дубоко нас је дирнуло обећање из Откривења 21:4, где се каже да ће Бог ускоро обрисати с очију све сузе проузроковане болима, и да смрти неће бити више“.

Консиља: „За нас је то значило да ћемо Изабелу видети опет здраву када васкрсне, чак ако би морала умрети, што је на несрећу изгледало неизбежно. Потом смо наишли у Библији на Божју заповест ’уздржавати од крви’ (Дела апостолска 15:20; 21:25) и тада смо одлучили . . .“

Ђузепе: . . . уважити библијско темељно начело. То је била једина могућност за наду да добијемо натраг здраву Изабеду, у дан када ће је Бог васкрснути из мртвих. Видели смо да трансфузије не заустављају болест, а знали смо да су многа мала деца на Сардинији умирала од те болести, упркос приманим трансфузијама. Осим тога, од многих родитеља смо сазнали да су, када након вишемесечних трансфузија није уследило побољшање, одлучили да се брину код куће за своју децу, како би им уштедели даљње боли и страх“.

Консиља: „Како смо могли да одступимо од једине могућности да опет једном видимо Изабелу здраву, од изгледа који се темељи на обећању Речи Божје? На темељу онога што смо читали о резултатима те методе, разумели смо да трансфузије крви нису добре. Сазнали смо да често проузрокују оштећења виталних, животоважних органа“.

Ђузепе: „Упознали смо лекаре са својом одлуком и тада почиње наша добро позната прича“.

Консиља: „Изабела је била врло осећајна и интелигентна, са израженом потребом за љубављу“.„Била је, додуше, стара тек мало више од две године, али је већ познавала многе појединости из књиге Моја књига библијских прича. Познавала је Божје име Јехова. Имала је добру способност схватања, зато је већ знала да прича о особама са слика“.

 Консиља: „За једну мајку је страшно сазнање да није била у стању да да свом детету тело довољно здраво да би било способно за живот. Моја ћерка Естера ме јако подсећа на Изабелу. Сада желим том здравом детету да дам љубав коју бих тако радо давала Изабели. Срећна сам што сам поново са својом породицом и са хришћанском браћом, која су тако љубазна са нама. Ипак, никада нећу заборавити оне три и по године проведене у затвору, посебно не дан, када је затвореница са којом сам била у ћелији из очајања покушала самоубиство. Иако сам је спасла, било је то ужасно искуство. Али, оно ми је помогло да се још јаче уздам у Јехову“.

Ђузепе: „Затвореници са којима сам делио ћелију покушавали су на све могуће начине да сломе моју хришћанску чистоћу — насиљем, хомосексуалношћу и осталим поквареним поступцима. Највише сам био забринут због могућности да попустим у чистоћи и да тако изгубим живот у Божјем новом саставу ствари. Понекад сам био очајан, на пример када је Апелациони суд потврдио пресуду; било је тренутака када сам чак пожелео да се никада нисам родио. Али, увек изнова налазио сам утеху у жаркој молитви упућеној Јехови. Такође сам јако захвалан што се побринуо за библијску књигу Јова, јер мислим да постоје многе сличности између мог и Јововог искуства. Бог је наравно одговорио Јову тако што му је дао снагу да поднесе кушњу, он му је помогао да нађе ’излаз’ (1. Коринћанима 10:13)

„Иако ми је боравак у затвору повремено изгледао као ружан сан, увек сам се обраћао Јехови (1. Јованова 1:5). Велико охрабрење налазио сам у безбројним писмима, која сам добијао од своје хришћанске браће из разних земаља. Њихово љубазно интересовање било је за мене потврда да нас Бог није оставио на цедилу. Библијски ставци као што су Римљанима 1:12 и Марко 13:13 помогли су ми да издржим. Када сам изашао из затвора био сам, како је рекао апостол Павле, ’бачен на тло, али не и уништен’ (2. Коринћанима 4:9)“.

Консиља: „Не знам хоћемо ли Ђузепе и ја бити потпуно ослобођени у завршном судском поступку. Но, захвални смо свима који су нам помогли или нам још помажу, како би била укинута лажна оптужба да смо убили нашу ћеркицу. То је најстрашнија оптужба коју је могуће подигнути против родитеља“.

Ђузепе: „Срећни смо да смо све пребродили, не осетивши мржњу према било коме. Љубав према Богу и ближњима сигурно ће нам помоћи да ценимо многе благослове. Имамо своју породицу, своју духовну браћу, своју веру и наду“.

Вероватно си и ти мишљења да је овај понизни брачни пар из Сароха био неправедно оптужен и можда саосећаш с њима због свега што су проживели. Можда ти се чине неизвесна нека гледишта обзиром на одговорност родитеља да брину за здравље своје деце. Да, реч је о спорном питању које се може тицати директно тебе или неког твог рођака и пријатеља.

[Фуснота]

[Оквир на 9. страни]

Беба џејн до — шта ће одлучити родитељи?

Љубазни родитељи стоје понекад пред важним одлукама. Шта би ти учинио да је беба Џејн До била твоје дете? The New York Times (1. новембра 1983.) известио је:

„Пре три недеље једном брачном пару на Лонг Исланду се родила болесна девојчица. Беба Џејн До је оболела од Спине бифиде, имала је необично малу лобању, водену главу, што значи превише воде у мозгу, као и неке даљње наказности. Чак када би била оперисана, много би заостала у развоју, а целог би живота остала везана за кревет — у њеном случају око 20 година. Након саветовања са лекарима, социјалним радницима и свештеницима, родитељи су донели болну одлуку: Одустали су од операције и препустили природи њен ток“.

Неки посматрачи са стране нису били с тим споразумни, па су предали ствар суду. Када је случај дошао пред врховни колегиј Сједињених Америчких. Држава, исти је одбио да расправља о њему. Случај бебе Џејн До представља тужне проблеме који парају срце, а с којима се суочавају љубазни родитељи..

[Слика на 8. страни]

Консиља Онеда приликом отпуштања из затвора заједно са својом ћерком Естером