Моја гитара, моја музика и мој Бог

30. октобра 1963. био је за мене посебан дан. У 19,30 часова требао сам да наступим у великом позоришту Монтевидеа, као солиста на гитари у двочасовном програму класичне музике. Тај догађај је био на велико објављиван, а преносила га је телевизија широм целог Уругваја.

Због помисли да морам наступити пред тако великим аудиторијумом пуним захтева, тог сам се јутра пробудио са осећајем јаке нервне напетости. И док су сати одмицали много спорије него иначе, та је нервна напетост видљиво расла у мени. Али, знао сам да ћу ускоро стајати пред публиком да ћу морати у потпуности контролисати своје живце, како бих се могао концентрисати на тешке деонице. Многи будући концертни музичари су затајили у томе, поставши жртве властитих живаца. Понекад долази до сметњи у памћењу, или чак до лакших случајева амнезије. Осим тога, концертна гитара је јако незахвални инструмент, јер може у тренутку да изневери. Чак неискусно уво може да примети и најмању грешку приликом репродуковања нежних тонова.

Игра живаца

Око 18,30 часова почињу да стижу први слушаоци. Међу публиком налазе се између осталих и музичари по звању, многи који се одушевљавају музиком за гитару, затим професори и наставници музике, као и студенти музике. Сви долазе са заједничком жељом да уживају у добром концерту, очекујући наравно високи степен музичког знања. Радосно је знати да још увек има много људи који више воле нежну, мелодичну хармонију, него прегласну нескладну рок музику.

Сада је 19,20 сати. Неко је покуцао снажно на врата гардеробе, подсетивши ме да се за пет минута морам појавити на позорници. То је прво од три подсећања. Следеће долази за три минута, а треће минут пре подизања завесе. Зашто то одбројавање које толико нагриза живце? Пошто многе радно станице преносе концерт преко радио мреже широм земље логично је да сигнал „радио емисије“ мора да буде тачно усклађен са стварним временом почетка.

Још један минут! То је врхунац нервне напетости. Светла у дворани се гасе, остаје осветљена само позорница. Чујем како ме неко ословљава именом и каже: „Можете кренути на позорницу“.

То је одлучујући тренутак. Срце ми куца тако јако као да ће да искочи из грудног коша. Брзо крећем иза спуштене завесе до средине позорнице. Завеса се диже, идем напред, и као увек публика ме дочекује срдачним пљеском. То доприноси попуштању нервне напетости, што ће ми олакшати успостављање контакта са публиком.

 Тренутак истине

Пре почетка још једном испитујем на брзину да ли је инструмент потпуно у реду. Полагано почињем први комад. Током првих тактова још ми дрхте руке. Постепено се умирују и опет их имам сасвим под контролом. Тонови постају оштрији, јаснији, чистији и тачнији. Приликом прелаза на други комад, готово у потпуности се губи осећај несигурности и дрхтање.

Осећам да много боље свирам кратке деонице и многе нежне тонове, и да се приметно побољшала динамика и општи осећај звука. Пажљива публика настоји да јој у пуној тишини не промакне ниједна нота. Њен одушевљени пљесак на крају је гаранција да сам положио испит.

Одобравањем и узвицима живео, бива награђен мој труд. Шта ме је наводило да увек поново наступам? Да ли су ме френетични аплаузи и ловци на аутограме потстицали на тако често понављање исте процедуре? Није ли то можда било у вези са егоизмом и таштином?

Како сам постао концертни гитариста

Изгледа да ме још као дете обузимала нека невидљива снага. Осећао сам унутарњи нагон да постанем музичар. Када сам био стар пет година постаје очигледна моја музичка надареност. Увек сам желео да свирам само гитару, чему моји родитељи нису заправо придавали велико значење. Мислили су да је то само неки мој хир или пролазна склоност. Требало је да прође пет година да би ме коначно озбиљно схватили, и тако сам у старости од 10 година примио прву поуку из гитаре.

Са 15 година имао сам први јавни наступ. Године 1959. заузимам прво место у годишњем шоу, који је организовала једна међународна белгијска организација. Године 1961. опет прво место на музичком такмичењу, које су организовале три највеће музичке школе у Уругвају. Све чешће наступам у јавности.

У друштву једног пијанисте путујем 1964. у САД. У Вашингтону (Д. Ц.) дајемо целу серију концерата. Године 1965. враћам се кући и настављам каријеру музичара. Редовно наступам у емисијама разних радио и телевизијских станица. Постајем познат, широм Уругваја људи ме препознају на улицама.

Спиритизам ме није задовољио

Још пре тог времена бавио сам се једном спиритистичком религијом, служећи чак као медиј или исцелитељ. Но, озбиљно сам желео боље да упознам Бога, показујући за то највеће интересовање. Када сам из духовног света примио потпуно супротна „саопштења“ почео сам озбиљно да сумњам, чиме се поткопава моје веровање у спиритизам. Хаос који је владао приликом спиритистичких заседања, јасно ми је указивао да прави Бог не би могао одобравати такву праксу. Зато сам се престао бавити спиритизмом, настављајући ипак с тражењем истине.

Године 1965. била ми је понуђена турнеја по Европи. Требало је да наступам у многим већим градовима, што сам одувек желео. У то сам време одржавао блиско пријатељство са једним учитељем гитаре. То је пријатељство довело до великих промена у мојој каријери, као и у мом односу према Створитељу човека.

Хармонија у Библији?

О Богу и Библији имао сам потпуно нејасне појмове. Но, када ме је посетио мој пријатељ, учитељ гитаре уследила је промена. Ми смо обичавали редовно да се састајемо, а тада смо свирали и чаврљали о актуелним догађајима. Теме о којима смо разговарали припадале су такође религији и политици. Иако је он био атеист, одлучио је да проучава Библију, па је зато уговорио недељни библијски студиј са два млада мисионара Јеховиних сведока. Будући да је познавао моје велико занимање за то да научим више о Богу, позвао ме је да присуствујем том студију, што сам ја радосно прихватио.

Проучавали смо брошуру „Ова добра вест о Краљевству“. Имао сам толика питања да смо врло споро напредовали у осматрању брошуре. Ипак, одмах сам схватио да је то истина коју сам тражио. Неусаглашене, заблудне науке криве религије биле су  замењене логичном, усаглашеном истином, а то је у мојим ушима звучало као музика. Колико сам се радовао да сам већ научио нешто о Јехови, да сам разумео ко је узрочник свега зла, као и да само Божје Царство може да реши проблеме човечанства! Обузимала ме језа када сам схватио у каквој сам се опасности налазио, сарађујући некада са демонима као њихов медиј (5. Мојсијева 18:9—13; Исаија 8:19).

Баш у време када сам ја почео да проучавам са Јеховиним сведоцима, моја вереница је прихватила студиј са адвентистима. Када смо се посећивали измењивали смо мисли које смо научили. Она је била изненађена колико сам ја више од ње научио о темама као што су: тројство, пакао, васкрсење, Царство итд. Све што је она научила у то исто време било је „држати Сабат“. Ја сам дознао да је Закон сабата био дат искључиво Израелцима, а не ником другом (Псалам 147:19, 20). Испунивши своју сврху, завршио се Исусовом смрћу (Ефесцима 2:14 —16; Колошанима 2:16,  17). Помогао сам Мирјам да разуме те мисли и тада је одлучила да напусти адвентисте, и да започне проучавање са Сведоцима.

Године 1967. смо се венчали а 1970. симболизовали смо своје предање Јехови крштењем у води. Нажалост, мој пријатељ уз чију сам помоћ дошао до спознања истине, прекинуо је са проучавањем.

Ново мерило вредности

Као Јеховин сведок упознао сам сасвим ново мерило вредности. Колико ми је то као несавршеном човеку било могуће, почео сам да посматрам ствари онако како их Јехова гледа. То ме је навело да размислим о својим животним циљевима и да предузмем значајне промене. На своју каријеру музичара почињем да гледам у светлу ново стеченог односа са Јеховом. Размишљао сам о томе колико времена трошим на припреме за концерте, на путовања и на многе јавне наступе. Могу ли на тај начин живети одговарајуће пуном предању свом Створитељу?

Будућност концертног гитаристе обећавала је врло много. Али, сада наступа нешто што ће све то променити. Величанствени изгледи избледели су до безначајности и изгубили важност, када сам осматрао Исусове речи: „Идите дакле и научите све народе“.

Размишљао сам шта је важније за моје слушаоце — слушати концерт за гитару или чути добру вест о Царству. Свирати мелодије које славе Јехову и које могу посредовати својим слушаоцима живот, за све је далеко корисније. Својом гитаром сам могао на тренутак подићи расположење и изазвати радост, али оно што сада имам да саопштим на темељу Речи Божје, доноси са собом трајне благослове (Матеј 28:19, 20).

Моја на темељу Библије школована савест навела ме је да донесем важну одлуку. Схватио сам да би ми било боље да прекинем каријеру концертног гитаристе. Нисам пожалио што сам раскинуо уговоре у које је била укључена и турнеја по Европи. Разумео сам да би било неисправно рећи: „Јехова ја ти желим служити, али допусти да најпре реализујем све те ствари које бих радо учинио, а када све то завршим, онда ћу се вратити и бити теби веран“ (Лука 9:57—62).

Моја одлука је, што је и било за очекивање, изазвала жестоку критику. Већина мојих рођака и пријатеља, такође неке угледне особе из света музике, мислиле су да сам душевно поремећен. Они нису уопште приметили да је мој ум у поређењу с пређашњим стањем, тек сада у реду. Погрешно су закључивали да ме нова религија спречава у томе да и даље дајем концерте. Било је тешко објаснити им, да је то моја лична одлука. Савест ме терала да се бавим далеко важнијим проповедањем и осталим  хришћанским делатностима. Током концертних турнеја било би ми практично немогуће да посећујем хришћанске састанке и да суделујем у служби проповедања.

Моја музика и моје обожавање

Радост и задовољство које сам као хришћанин осетио од времена свог предања Јехови, далеко је надмашило све што сам доживљавао у време када су ми концерти значили све у животу. За мене је права радост и предност помагати другима да упознају диван звук истине, који траје много дуже од звука музике. Осим проповедања у становима заинтересованих особа и са подијума, обављам многе задатке као старешина у хришћанској скупштини. Тако је мој живот испуњен награђујућим делатностима, што је значило потпуну промену у начину живљења. Музика је сада заузела исправно место у мом животу, јер ’најпре тражим Царство’(Матеј 6:33).

Али, како смо могли да подмирујемо наше животне потребе након прекида каријере концертног гитаристе? Неколико година радио сам као професор на факултету за уметност. Године 1977. био сам изабран у петочлани жири на међународном такмичењу гитариста у Порто Алегре (Бразилија). Тада сам и предавао на тамошњем међународном музичком семинару.

Године 1980. одселили смо се у Шпанију, где данас дајем приватне часове свирања на гитари. На тај начин помаже моја гитара мени и супрузи да настављамо са службом Јехови. Повремено свирам на славу Јехови, суделујући у оркестру на хришћанским конгресима. Наравно, прстима пребирам по својој гитари с десет жица и у друштву осталих хришћана, у чему моји пријатељи јако уживају.

У новом саставу ствари, којег ће Бог ускоро успоставити имаћемо још више времена за развијање природних способности и талената, што ће представљати уживање и радост Богу и људима. Телесно и духовно савршенство, а наравно и вечни живот омогућиће нам да постигнемо циљеве и чинимо ствари које данас не можемо ни замислити. У новом уређењу музика ће служити на част Створитељу, а не за слављење музичара или композитора.

И ја осећам попут псалмисте и композитора Давида, који је рекао: „Веселите се праведници пред Господом (Јеховом); праведнима доликује славити. Славите Господа (Јехову) гуслама, ударајте му у псалтир од десет жица. Пјевајте му пјесму нову, сложно ударајте подвикујући“ (Псалам 33:1—3). Трудим се, како у служби проповедања, тако и свирајући своју гитару са десет жица, да дам најбоље од себе на славу Јехови. (Испричао Herman Pizzanelli.)

[Слика на 23. страни]

...данас свирам својим пријатељима