Освајања у име цркве

„Кад би Исус данас живео, он би био борац за слободу“. Ове речи једног угледног протестантског црквеног заступника обележавају правац у данашњем хришћанству. Један афрички бискуп велича „праведно насиље“ успешних револуционара. Протестантске цркве подупиру финансијским средствима националистичке герилске организације. Свештеници који заступају „теологију ослобођења“ посежу за оружјем. Изгледа да је све већи број религиозних људи који су спремни да примене насиље у постизању својих циљева. Да ли сматраш да је то исправно? У следећем чланку обрадићемо један историјски пример такве „хришћанске“ примене насиља, пример који садржи отрежњавајућу лекцију.

ЗЛАТО, част и јеванђеље. То су, како се каже, три средства колонизације америчког континента. Један од колонизатора је признао како је кренуо у Америку „да би служио Богу. . ., али и да би се обогатио“.

Године 1992. славиће се 500 година како је Кристифор Колумбо прешао Атлантик, чиме је отворен пут колонизацији. Колумбово херојско путовање означило је почетак узбудљивог раздобља откривања америчког континента. Шта је била последица тога? Неизмерно богатство пловило је преко Атлантика у Европу, а религија Европљана хвата корен на страном тлу. На чији рачун? У великом обиму на рачун прастановника Америке, ненавикнутих на болести, које су странци покорили, а због своје надмоћности, неискрености и окрутности, чак и десетковали.

Ти су странци били названи конквистадорима (освајачима). Према речима историчара Ј. Ф. Банона, била је то „необична мешавина светаца и ђавола“. Немогуће је порећи њихову храброст, а неки од њихових јуначких подвига добро су познати свим ђацима.

Ко није чуо за Васка Нунез де Балбоа, који је прошао уздуж и попреко Истхмус од Панаме, пробијајући се том приликом кроз километарска пространства познатих шума, пењући се по брдима, савладавајући мочваре, а све са циљем да као први бели човек угледа Пацифички океан? Или за Хернанда Кортеза, који је заједно са својим људима тумарао царством Астека, данашњег Мексика и коначно га освојио? Да споменемо и Франциска Пицара и његову браћу, који су након више од две године тешке борбе покорили пространо царство Инка, данашњи Перу. Ту је и Педро де Валдивиа, који је напредујући према југу освојио Чиле и потиснуо једно индијанско племе.

Како им је било могуће да тако брзо освоје добро утврђена царства? Постоје многи разлози за то. Кортез је, на пример, успешно покорио Астеке делимично због унутарњих немира у царству Астека. Осим тога, Астеци су се први пут срели са оружјем, војничком пушком и мачем Европљана, као и са војницима на коњима. Додајмо и то  да је владар Астека Моктезума веровао како је Кортез, бог који се вратио.

И без обзира шта да је било разлог, успешне конквистадоре врло брзо следе „сељаци, рудари и свештеници, који су сви били спремни заувек да остану у новом свету“. Међутим, какве везе има религија са тим освајањима?

У служби своје религије

У стварности, првенствени захтев у тим великим пустоловинама било је обраћање на хришћанство. У Шпанији, домовини већине конквистадора, двоје истакнутих владара Фердинанд и Изабела „распирило је бујицу националистичког и религиозног одушевљења“, које је доживело врхунац у освајању Латинске Америке (The Encyclopædia Britannica).

Године 1493. папа Александар VI поделио је свет између португалских и шпанских освајача, северног до јужног пола, 480 км. западно од Зеленортских острва. То је уследило као „противуслуга за обраћање пагана“. Уговором из Тордесилас, обе силе потврђују касније ту поделу уз исправку премештања границе нешто даље на запад.

Интересантно је да се још и данас осећају последице тог папског мешања. Обала данашњег Бразила лежала је у време његовог открића у делу света где се говорило португалски. Најзад, још и данас се у Бразилу говори португалски, док се у осталим земљама Јужне и Средње Америке говори углавном шпански.

Изгледа да многи конквистадори нису сметнули с ума религиозни аспект своје мисије. Професор П. Ј . Махон и језуитски свештеник Ј. М. Хејс пишу на пример: „Кортез није никада изгубио из вида обраћење прастановника. У једном од својих извештаја краљу, који потиче из 1524. године, он је рекао: „Кад год сам писао вашем светом величанству, извештавао сам Ваше величанство о спремности прастановника да прихвате нашу католичку веру и постану хришћани. Уједно сам замолио Ваше краљевско величанство да буде тако добро, да у ту сврху стави на располагање јако религиозне људе, који живе поштено и примерно“ (Trials and Triumphs of the Catholic Church in America).

Историчар Вилием X. Прескот извештава: „Влади Шпаније није ништа лежало толико на срцу, као обраћење Индијанаца. Њене наредбе биле су прожете тим главним мислима, дајући тако војним подухватима у западној хемисфери карактер крсташког рата“. Међутим, запази следеће: „Није постојала никаква сумња у делотворност метода обраћања, обзиром на присилне методе. Када је затајио језик, мач је послужио као јаки аргуменат“.

Уза све то неки пустолови су проводили дело обраћења са чудном мешавином искрености и бруталности. Нека за пример тога послужи оно што се догодило Атахуалпи, владару Инка.

Обраћење Атахуалпе

Освајач царства Инка био је Пицаро. Пошто је Пицаро имао мало војника, сматрао је да ће му бити могуће да освоји царство Инка ако зароби Атахуалпу као таоца. Договорио је сусрет с владарем Инка за 16. новембар 1532. у Кајамарки. Међутим, пре сусрета с Атахуалпом, Пицаро је потајно стационирао своје војнике на три стране градског трга. Потом је стигао владар с преко 3.000 својих војника, који су сви били ненаоружани — осим што су имали мале батине и праћке за камење.

Историчар Роберт Бартон извештава шта се тада догодило: „Један доминикански калуђер по имену Винценте де Валверде приближио се престољу с Библијом у руци, с намером да говори о светој моћи хришћанства. Најпре је описивао Створитеља, причајући потом опширно о Исусу Христу и његовој великој жртви на крсту. На крају је наредио Атахуалпи да се одрекне своје паганске религије и да призна врховну власт Карла В, који ће га од сада штитити на овом свету, исто као Исус Христ у долазећем (A Short History of the Republic of Bolivia).

Проповед је запрепастила владара Инка. Према речима Бартона, он је одговорио: „Што се тиче твог Бога, убили су га људи које је он сам створио, а мој напротив“, показавши при том на велико црвено Сунце, које је управо залазило иза брда, „мој живи вечно и штити своју децу. Ко те је овластио да тако говориш“? Калуђер Винценте је показао на Библију и пружио је Атахуалпи, а он ју је бацио на земљу. Свештеник је  подигао Библију, пожуривши Пицару, да би му испричао шта се догодило. Винценте је, како каже извештај, рекао: „Крени одмах у напад. Ослобађам те греха“. Пицаро је наредио да започну паљбу. Стотине ненаоружаних Индијанаца било је убијено, а Атахуалпа заробљен.

Да би био ослобођен, Атахуалпа је преговарао с Пицаром. Понудио је нечувену откупнину у облику злата и сребра, што је Пицаро прихватио. Међутим, када је злато било уредно предано, Пицаро је прекршио обећање. Атахуалпа је приведен на суд и под оптужбом да је идолопоклоник осуђен на смрт на ломачи. Многи од Пицарових саветника побунили су се против таквог неискреног поступања — али не и свештеник Валверде. Најзад је Атахуалпа примио хришћанство и крстио се. Упркос томе, био је 29. августа 1533. године удављен.

Након тога Пицаро приводи крају освајање царства Инка. У својим освајачким походима „подизао је цркве, разарао идоле и постављао крстове поред путева широм земље“ (The Trials and Triumphs of the Catholic Church in America). Може ли се прихватити мисао да је религија која се ширила на тај начин, представљала право хришћанство?

Да ли је подухват успео?

Конквистадори су, гледано с војничког аспекта, имали успеха. Иако у мањини, повећали су богатство својих земаља, а већина од њих постала је богата и славна. Али, да ли су својим насилничким поступањем постигли било какве хришћанске циљеве?

Неко време је изгледало да јесу. „Свештеници који су пратили прве ратне походе, у својој су искрености разарали темпле и идоле, жигошући тако паганство; када су из Шпаније стигли мисионари, наступило је масовно обраћење... Индијанци су се крштавали с великим одушевљењем“ (Encyclopædia Britannica). Колико су дубоко захватила та обраћења?

Историчар Руџеро Романо даје следећи коментар: „Иако је прастановницима те земље јеванђеље било проповедано кроз дугачко временско раздобље, они су данас исто тако мало хришћани (слаби хришћани), као у време освајања, јер им вера није данас ништа јача него што је тада била. У Боливији и на југу Перуа још увек живи старо паганско божанство Паха — Мама (мајка земље), иако прилагођена девици Марији . . . Обожавање девице из Гвадалупе у Мексику вуче корене из обожавања божице Тонантзин (мајка богова)“(Mecanismos da Conquista Colonial).

Исти аутор каже: „Јеванђелизирање је у многим случајевима водило до неуспеха. . . Зашто? Јер је објављивање јеванђеља било обележено насиљем. Како је могуће препоручити религију чији вође тврде да показују љубав, заступајући у исто време мишљење да ’нико не може да сумња у то како је дим од пушке употребљене против неверника, тамјан Господу’“?

Не, прави хришћански циљеви не могу се никада постићи таквим мерама насиља. Обраћења провођена на силу не могу никада проузроковати да неко промени своју личност и преузме обавезе које доноси са собом право хришћанство. Шта више, „јеванђелисти“ постају морално покварени. Запазимо да у многим земљама, које су наоружани конквистадори — јеванђелисти походили мачем, још увек избијају озбиљни сукоби и разрачунавања. Тамошњи свештеници и калуђерице, који заступају „теологију ослобођења“ спроводе и данас борбу с модерним оружјем.

Исус је другачије поступао. Да ли се сећаш како је реаговао оне ноћи у којој је био ухапшен, када га је апостол Петар покушао заштитити мачем? Исус је рекао „Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож од ножа ће изгинути“ (Матеј 26:52). Истог дана, нешто касније Исус је рекао Понтију Пилату: „Царство моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета царство моје, онда би слуге моје браниле да не бих био предан Јеврејима; али царство моје није одавде“ (Јован 18:36).

Ове Исусове неустрашиве и гласовите речи показују да он, кад би данас живео као човек на Земљи, сигурно не би био борац за слободу, који би посегнуо за оружјем. Дакле, ни они који тачно следе Исусове стопе, не могу да суделују у таквим насилничким поступцима (1. Петр. 2:21—23). Зато се морамо питати: Чије су „царство“ у ствари заступали ратници попут Кортеза или Пицара? И за чије „царство“ се данас боре ти активни протестантски и католички свештеници? Јасно је као на длану, да се не боре у корист Царства, над којим влада Исус Христ.