Твоје право да одмериш ризик и корист

ТВОЈЕ тело припада теби. И твој живот припада теби. Ове изјаве не звуче необично, али оне подвлаче једно од твојих темељних права у вези начина лечења. Твоје је право да одлучиш шта ће се догодити с тобом. Многи користе то право на тај начин што допуштају да се просуди његов случај на два различита места, а потом доносе одлуку. Други одбијају одређену терапију. Др Лорен Х. Рот спровео је 1983. године једну анализу, из које је произашло да је 20 посто болничких пацијената одбило овај или онај начин лечења.

Како би ти одлучио у случају да оболиш? Одакле можеш да сазнаш који је најбољи начин, пошто ти ниси лекар? Обично се обраћамо лекарима, стручњацима, специјалистима који имају искуства и чија је обавеза да помажу људима. Лекар и пацијент  треба заједнички да осмотре „однос ризик — корист“. 0 чему се заправо ради?

Претпоставимо да имаш болесно колено. Лекар ти препоручује операцију. Али, који ризик постоји приликом наркозе и операције, као и за касније функционисање колена? С друге стране, каква је корист и какви су изгледи за успех у твом случају? Након разматрања ризика и користи, имаш право да одлучиш да ли да пристанеш на неку методу лечења или да је одбијеш.

Узајамно одмерити ризик и корист

Испитај такође однос ризик — корист у већ споменутом случају Ђузепеа и Консиље Онеда.

Њихова ћерка Изабела је била тешко болесна и лекари су препоручили (чак су то захтевали) да јој се редовно даје трансфузија крви. Забринути родитељи приговорили су томе првенствено због познавања библијских закона. Али, како би деловало разматрање односа ризик — корист?

Данас се надалеко сматра да је примена трансфузије крви сигурна и делотворна метода лечења. Ипак, не заборавимо да је у 17. веку уобичајена пракса било пуштање крви. Исто се примењивала код старих и младих, а често је имала злослутне последице. Шта би се у оно време догодило да су се родитељи енергично изјаснили против пуштања крви њиховом детету?

Време пуштања крви припада прошлости; данас се лекари заузимају за давање крви. Иако су лекари последњих година много постигли, ипак морају признати да су трансфузије повезане са опасностима. Др Џозеф Бов (председавајући једног одбора Америцан Ассоциатион оф Блоод Банкс који се бави болестима које се преносе трансфузијом) рекао је недавно како је 1943. године било први пут говора о томе да неко може преношењем крви оболети од хепатитиса. Он наставља:

„Данас, 40 година након тога познато је да најмање четири различите врсте вируса који потичу из крви могу проузроковати хепатитис, што се сматра ризиком код трансфузија. Такође су пронађени безбројни други узрочници инфекција, који се могу преносити путем трансфузије крви или саставних делова крви“. The New England Journal of Medicine, 12. јануар 1984).

Којом би тежином проценио опасност од болести проузрокованих трансфузијом, када би се нашао у ситуацији да мораш одлучити за или против, обзиром на своје или на здравље своје породице?То нису у стању да просуде чак ни лекари, јер смрт као последица тих болести често наступа дуго након примљене трансфузије. Нека нам за пример тога послужи узрочник хепатитиса (Б), који је поступком одабирања само делимично изолован. У једној новинској вести (10. јануара 1984.) могло се прочитати:

„Према подацима Центра за контролу заразних болести (ЦДЦ) у Атланти (Џорџија, САД) оболело је године 1982. од хепатитиса Б око 200.000 Американаца; 15.000 особа морало је на болничко лечење због акутног степена болести, а 112 их је умрло. Осталих 4.000 умрло је од накнадних последица те болести“.

Питајмо се колико је људи умрло у Немачкој, Италији, Јапану и другим земљама од последица трансфузијом проузрокованог хепатитиса. Да, смрт као последица трансфузија озбиљан је ризик који треба одмерити.

 У том односу ризик — корист све више расте учешће ризика. Професор Џорџо Венерони (Милано) изјавио је у мају 1982.: „У мери у којој расте наше знање, ми откривамо ове већи број опасности повезаних с трансфузијама хомологне крви“. Откриће које је узбудило лекаре је СИДА (стечени имун — дефект — синдром), болест која обично проузрокује смрт. Осим тога, др Џозеф Бов је рекао:

„Лекари морају да одмере између опасности којој се излаже примаоц и очекиване користи. Додуше, тај концепт није ништа ново, али је сада постао актуелнији зато што више није могуће спречити страховање неког пацијента, због могућности да би, примивши крв, могао оболети од СИДЕ“.

О тој опасности лекари нису разговарали са породицом Онеда године 1978. Тада је, наиме, још нису познавали, иако данас сви знамо за њу. Не доприноси ли сазнање о све већим опасностима везаним уз трансфузије, томе да мање критички гледамо на породицу Онеда?

Родитељи су дужни да одмере ризик и корист

Као одрасле особе ми имамо право да одмеримо опасности и користи трансфузије крви или неке друге методе лечења. „Сваку одраслу особу способну да одлучује, сматрамо господарем свог тела. Она може поступати с њим мудро или неразумно. Може се чак супротставити неком животоспасавајућем поступку, али се то не тиче никог другог, чак ни државе“ (Willard Gaylin,М. Д. председник Хастингс Центер). Али, ко преузима на себе дужност да одмери опасност и корист, када се ради о детету?

Искуство у опште показује да је та одговорност поверена родитељима. Узмимо на пример да твоје дете има проблема са крајницима, па се предлаже операција. Ти би желео да сазнаш нешто о предностима и штетности операције крајника, зар не? Тада можеш ту опасност упоредити са опасношћу лечења антибиотицима. Тако ћеш ти — као многи родитељи пре тебе — да донесеш одлуку на темељу добијених информација.

Осмотри сада једну озбиљну ситуацију. Лекари ти саопште жалосну вест да твоје дете болује вероватно од једне неизлечиве врсте рака. Они ти кажу да би се могла применити хемотерапија, али да би дете од тих лекова тешко оболело, а да су шансе за заустављање болести у том степену, готово једнаке нули. Зар не би ти имао право да донесеш коначну одлуку?

Одговор који можеш наћи у једном чланку од др Теренс Ф. Акерман, гласи „ДА“. a Он је признао да су многе судске одлуке донесене на темељу тврдње да држава мора да штити малолетнике. У познатој М. Д. Андерсон Hospital and Tumor Institute није тражена интервенција суда у неколико случајева, када се радило о потреби давања трансфузије. Зашто не? Делимично  зато јер је „свако од те деце оболело од болести са могућим смртоносним током, а ми не можемо предвидети успешни исход“. Није ли било тако и у Изабелином случају?

Акерман подвлачи вредност „поштовања права родитеља да одгајају своју децу на начин, који они сматрају прикладним!“ Он то доказује следећим речима: „Основно правило у пракси педијатрије јесте да лекар има моралну обавезу да подржи родитеље и породицу. Дијагноза могућег смртоносног тока болести њиховог детета представља за родитеље огромно оптерећење. Ако родитељи морају да се још додатно боре с нечим што сматрају преступањем Божјег закона, то ће можда још више умањити њихову способност преузимања свог задатка. С тим у вези, добар поступак породице директно утиче на добробит болесног детета“.

Алтернативне методе

Да би се избегле многе опасности везане за трансфузију, развијена је техника оперисања, која ограничава потребу за крвљу. Позната је чињеница да је гледиште Јеховиних сведока према узимању крви, потстакло на таква истраживања. Крајем 1983. године појавио се у новинама (САД) извештај изнесен на једном заседању Америцан Хеарт Ассоциатион: У 48 операција изведених на деци старој од три месеца до осам година, није била употребљена крв. Уместо тога, била је снижена телесна температура пацијената, а њихова крв разређена раствором соли и хранљивих материја. Дакле, није се давала крв. У почетку су ту технику примењивали само код деце Јеховиних сведока. Када су хирурзи приметили да су деца Сведока поднела операцију много боље него деца код којих су примењивали уобичајену методу, одлучили су да примењују ту методу код свих својих пацијената.

Разумљиво је да има случајева када лекари сматрају трансфузију крви неопходно потребном. Ипак, споменимо следеће: 1) Многи лекари признају да су врло ретки случајеви када су они сами сигурни да је трансфузија заиста животоважна. 2) Лоша навика непотребног преношења крви већ је дубоко укорењена. 3) Обиље опасности везане уз трансфузију онемогућавају заузимање догматичног става у вези односа ризик — корист. Коначно, из многих болница стижу извештаји да многи који нису Јеховини сведоци, не желе да приме крв.

Нада за будућност

Радосно је знати да се праву и достојанству појединца поклања све већа пажња. У просвећеним земљама, на пример у Италији предузимају се напори за осигурање највеће могуће слободе, чему припада и слобода доношења одлуке, која се темељи на познавању чињеница. У једној брошури издатој од American Medical Association објашњено је: „Пацијент мора у томе да има последњу реч да ли преузима на себе опасност везану за неку методу или операцију, коју му препоручује лекар, или рескира. То је законом признато, природно право појединца“.

Исто важи за малолетнике. Ако имаш децу, ти мораш имати активан удео у одлукама које доносе твоја деца. Један колегијум судија у САД пише у „Водичу за судије, када се ради о наредби лекара у вези с децом“.

„Ако постоји могућност бирања између више поступака — ако лекар на пример препоручи поступак са осамдесетпостотном шансом, али га родитељи одбију, међутим нису против примене поступка с четрдесетпостотном шансом — тада је лекар дужан да примени поступак, који је рискантнији са медицинског гледишта, али има сагласност родитеља“.

Такво указивање може бити врло значајно када тражиш своје право — односно, своју обавезу — да будеш тачно информисан о медицинском аспекту. Често се показало као предност да се затражи неки други лекар да и он постави своју дијагнозу. Распитај се о различитим методама које је могуће применити, када је реч о неком медицинском проблему, затим о могућим опасностима и предностима сваке терапије. Ако ти је познат однос ризик — корист, бићеш у стању да донесеш стручну одлуку, које ти право даје и закон. А то си обавезан да учиниш како према Богу, тако и према својој савести.

[Фуснота]

[Оквир на 14. страни]

Запрепашћени педијатар

Професор Џејмс Олеске је недавно призвао:

„Као педијатра и имунолога запрепастило ме је сазнање да се налазимо у узнемиравајућем временском раздобљу, јер смо великом броју пре времена рођене деце дали трансфузију крви, док још нисмо ништа знали о СИДИ. Ако је крв која је била ускладиштена крајем 70—их и почетком 80—их година, била заиста заражена узрочником СИДЕ, тада се један број пре времена рођене деце налази у опасности. Проблем је у томе што поступак за откривање СИДЕ није тако једноставан, а без таквог дијагностичког доказа не постоји стварна могућност да се утврди је ли код особе која се осећа здравом и способном да да крв, болест у стадијуму инкубације“(Data Centrum, јануар 1984.).

[Оквир на 15. страни]

Да ли је крв дар живота

„Када је у октобру прошле године умро Сем Кушник, желели су његови чланови породице да га сахране са његовом јеврејском марамом за молитву и у његовим омиљеним ципелама. Али, службеници погребног предузећа су одбили да додирну његово тело. На посмртници је писало да је умро од СИДЕ.

У случају Сема Кушника није необично то што су с њим као са жртвом СИДЕ поступали након смрти као са проклетником. Вредно је запазити да је Сем био стар тек три године, а да није припадао ниједној од група код којих постоји велика опасност да оболе од те болести— промискуитивни хомосексуалци, Хаићани и уживаоци хероина. Мали дечак из Лос Анђелеса припада малом, али растућем броју жртава СИДЕ који су оболели зато јер су примили крв“ (The Wall Street Journal, 12. марта 1984. страна 1).

Сем је рођен пре времена. Након што су лекари у болници узели нешто његове крви у сврху испитивања, заменили су његову крв с прикупљеном крвљу. Кад је био стар две године установили су да болује од СИДЕ, па се кренуло у потрагу за даваоцем. Један од њих био је хомосексуалац, код којега још није било појаве симптома болести, од које је умро Сем.