Нуклеарно замрзавање — за или против?

У МАЈУ 1983. бискупи католичке цркве у САД изричито су захтевали смањивање постојећег арсенала атомског оружја и обуставу „испробавања, производње и стационирања нових нуклеарних оружаних система“. Том су приликом дали следеће објашњење: „Не желимо да постоји било каква нејасноћа у вези наше дубоке сумње у моралност прихватања сваке употребе нуклеарног оружја“.

У писму састављеном 8. новембра 1983. у Лурду (Француска) бискупи католичке цркве у Француској дали су на знање да нису у потпуности сагласни са својим америчким колегама. У једној писменој напомени устрајали су француски бискупи у гледишту да „народи имају право да укључе атомско оружје у своју одбрамбену стратегију, у сврху плашења евентуалног агресора“. У том писму су француски бискупи дали следеће објашњење: „Да би плашење атомским оружјем било морално прихватљиво, морају свакако бити испуњени следећи предуслови:

Сме да се употреби само као одбрамбена мера;

треба избегавати гомилање арсенала; циљ заплашивања је постигнут ако претећи осветнички напад учини лудошћу сваки напад споља;

треба предузети све мере опрезности, како би се искључила опасност случајног избијања атомског рата, или могућност да га изазове неки лудак или терорист;

држава која с једне стране преузима на себе опасност везану уз атомско плашење, треба с друге стране да следи конструктивну политику мира.“

 Многи су се француски католици изјаснили против става својих бискупа. Ален Вудроу, стручни уредник за питање религије при париском дневнику Л Монд, примећује: „Аргументи бискупа граниче се лукавошћу. Чак када објашњавају да претња не значи примену насиља, то је врло суптилна разлика. Као што сами признају, да би одбрана неке земље била веродостојна, она мора ,бити одлучна да предузме нешто, ако би мере заплашења изостале’.“

Интересантно је да став Савета протестантских цркава у Француској одговара гледишту католичких бискупа у Америци, јер се исти неколико дана након тога заузео за „замрзавање атомског оружја, као први корак ка промени спирале наоружавања“, „чак ако би тај корак морао једнострано да уследи“. Такво је објашњење наишло на жестоки отпор унутар протестантске цркве. Према мишљењу једног пастора такво је држање управо позив тоталитарним државама „на агресију и разарање“.

Зашто о том важном питању постоји тако различито мишљење међу црквама 20. века? Очигледно зато јер већина црквених достојанственика посматра светску ситуацију више с политичког него с библијског гледишта. Сигурно нема наде да бисмо мећу тим завађеним организацијама могли наћи ученике Христа, „кнеза мира“ (Исаија 9:6, 7; Јован 17:20, 21).